piše : Milan Kovačević
’’Daj neki film da se istripujemo na kraju!’’ zahtevaše mi neuko mnogi. Ne znam gde leži čovekova potreba za totalnim skenjavanjem posle dvosatnog buljenja u ekran, ali i sam shvatih da volim ponekad da budem istresen iz gaća fantastičnim i neočekivanim preokretom na kraju filma. Istraživao sam malo detaljnije ne bih li pronašao prvi filmski plot-tvist i ta potraga me odvela skroz u 1920. godinu gde sam naišao na jezivi The Cabinet Of Doctor Caligari (1920) što znači da filmski preokret ove godine slavi STO GODINA postojanja. Ovo je nezvanična informacija, ali ipak dovoljna da ovaj jubilej obeležim artiklom o filmovima koji se poigravaju sa mozgom gledaoca i pre odjavne špice nemilosrdno zakucavaju ekser direktno u ušuškanost pomenutog. Pun ljubavi i razumevanja za vašu potrebu da se istripujete na kraju, dajem vam 5 filmova koji će vam definitivno pomoći u tome!
5. Coherence (2013)
Uf, koji je ovo mozgojebac. Hteo sam tako da nazovem ovu listu al’ reših da budem kulturan jer ove tekstove čitaju i emancipovane starije dame. Šta da kažem o ovom filmu? Gledao sam ga dok sam bio na bolovanju posle operacije (septoplastika) i savršeno se uklopio u moje katatonično stanje konstantnog ležanja u zavojima. Nekoliko prijatelja dolazi na zajedničku večeru u noći kada izvesna kometa prolazi pored zemlje. Sve počinje lepo uz piletinu i crveno vino al’ malo po malo impulsi nekakvog stranog uticaja poigravaju se mozgovima svih prisutnih. Kako veče odmiče, ove nesvete intervencije bivaju sve učestalije i uskoro bivamo svedoci užasavajućeg nepoverenja između aktera. Da li se neko šali sa njima i ko je organizator ove neslane šale? Kako pojedinci mogu da budu na dva mesta istovremeno? Da li je u pitanju vešta režija organizatora zabave ili je ipak kometa koja proleće nad našim glavama kriva za sve? Pitanje koje je ipak najvažnije bavi se samom prirodom čoveka a odnosi se na postojanje istoventog dvojnika. Da li bi ste menjali svoj život za nešto bolji život onoga koji zapravo i jeste vi? Već vas boli glava?! Jasno mi je. Ne bih uopšte želeo da kvarim ugođaj gledanja i da vam odajem bilo šta – potražite ga odmah, isplati se.
Od mene 7,6/10.
4.Dead Mans Shoes (2004)
Jedna od prvih pesama napisanih od strane moje malenkosti nosi naziv CIPELE MRTVOG ČOVEKA. Pored toga što sam naziv zvuči fenomenalno, on na pravi način opisuje stanje u kojem sam bio dok sam istu pisao.. ipak ovaj film je malo teži od toga! Koliko je to teško, pitate se? E pa mnogo – dovoljno da one slabašnije međ’ vama natera na suze. U filmu pratimo ratnog veterana koji se posle ture na ratištu vraća u domovinu gde lokalni đilkoši šikaniraju njegovog mlađeg brata (koji je uz to i duševni bolesnik). Većina filma zapravo prikazuje konverzaciju između starijeg i mlađeg brata i tu bivamo upoznati sa užasnim činjenicama vezanim za život potonjeg. Kada ispižđeni stariji burazer krene da se sveti huliganima zaslužnim za večno ozleđivanje mlađeg brata, bivamo svedoci opake surovosti načinjene od strane čoveka sa ispraznim pogledom punim bola. Poetska pravda biva zadovoljena ali nam film ubrzo lupa neočekivanu šamarčinu i ostavlja nas da upišani piljimo u odjavnu špicu – meni je barem bilo tako. Baš tako i nikako drugačije – originalno, surovo i bolno.
Od mene 7,9/10.
3. Angel Heart (1987)
Ajde mala zaigrajmo crno kolo mi! Nju Orleans je truo i smrdi – ulice su pune nasilja – vudu magija može nepovratno da ti uništi život, al’ ništa nije gore od plesa sa samim Đavolom. Lik meni omiljenog Mikija Rurka iz ovog filma direktno je inspirisao izgled junaka domaćeg stripa Memento Mori i pretpostavljam da to dovoljno govori o uticajnosti istog. U ovom filmu Miki glumi privatnog detektiva koji je angažovan od strane misterioznog stranca sa malčice providnim imenom – Luis Sajfer. Gospodin Sajfer (kojeg igra fenomenalni Rober De Niro) zahteva od Mikija da pronađe nestalog muzičara zvanog Džoni Fejvorit. Sve bi to bilo lepo da kopkanje po stvarima koje je bolje ostaviti u miru uglavnom ne vodi u samo srce pakla. Detektiv je uporan momak i par početnih upozorenja ne utiče na njegovu odluku da po svaku cenu nastavi istragu, a kada bude sasvim blizu razrešenja misterije poželeće da nikada nije prihvatio ovaj sumnjivi posao. Stvar nije predvidljiva koliko ime jezivog poslodavca, pa film zahteva pojačanu pažnju prilikom gledanja. Ko pri zdravoj svesti izdrži do kraja i isprati napaćenog Rurkija shvatiće da za muke na koje je dotični stavljen na našem jeziku još nije izmišljeno ime. Topla preporuka za ovaj potcenjeni psihološki triler – zahvalite mi kasnije!
Od mene 7,7/10.
2. Black Mirror: Bandersnatch (2018)
Zavoleo sam Crno ogledalo posle odgledane samo jedne epizode i znao sam da je serija kao pravljena za mene. Verujem da ne postoji čovek koji sebe smatra filmoljubcem (serijoljubcem?) a da i sam nije čuo za ovaj Netflix-ov fenomen. Serija se na originalan način bavi užasima koje konstantni tehnološki napredak donosi čovečanstvu. Retko koja epizoda je loša, a glavnina onih odličnih užasavajućim tonom pripoveda o lošim stranama transhumanizma iliti univerzalnog spoja čoveka i tehnologije/mašine. Što se ovog filma proisteklog iz serije tiče, on je nešto potpuno drugačije. U filmu pratimo mladića koji osamdesetih godina radi na kreiranju video igrice i čija realnost lagano počinje da se ruši pred njegovim očima dok on sam upada u psihodelični košmarni svet visokih očekivanja i trauma iz prošlosti. Da bi uživali u ovom filmu u njegovom punom sjaju APELUJEM da se registrujete na Netflix i gledate film na jedini prihvatljivi način, a to je da kroz niz interakcija sa ekranom utičete na sudbinu glavnog junaka. Mislite da vas zajebavam? E pa nije tako. Bandersnatch je iskustvo kakvo nisam doživeo do gledanja istog – provereno! Kada vas film u jednom trenutku nahrani crvenim pilulama zapitaćete se da li je život koji živite uopšte stvaran. Usrani ponedeljak na poslu će vas podsetiti da ipak jeste – šteta.
Od mene 7,9/10.
1. The Wicker Man (1973)
O bogo moj! Ovo je jedan od najboljih filmova ikada, makar u domenu psihološke strave i tenzije. Tu rečenicu ste čuli da izgovaram više puta al’ šta ću kad je tako. Opiči me film u glavu kao maljem i ostavi me da razmišljam o eventualnim koracima koji bi promenili sudbinu glavnog junaka. Čuveni Čovek od pruća je suvi kult i pravim znalcima nema potrebe podobnije opisivati ovo zlato kinematografije. Ovo je preteča raznih Midsommara i ostalih folk hororčića, samo što on u svoj svojoj veličanstvenosti nadmašuje sve i jednog naslednika. Iskrenije rečeno – nisu mu ni prineti! U ovom filmu pratimo religioznog policajca Hauija koji dolazi na izolovano škotsko ostrvo kako bi istražio nestanak lokalne devojčice za koju seljani tvrde da nikada nije postojala. Kada naš narednik shvati da su ostrvljani banda jeretičko-paganskih sklonosti on odlučuje da svojeručno sprovede istragu vođen ubeđenjem da su devojčicu ubili isti ti lokalci. Urođeni pandurski nos odvodi ga u samo srce neopaganske izvitoperenosti u kojoj glavnu reč vodi niko drugi do Kristofer Li! Ima li potrebe predstavljati tog gospodina? Film je nabijen tenzijom i jezolukom, a činjenica da se glavnina radnje odvija na dnevnoj svetlosti uopšte ne kvari utisak. Muzika koja prati pokretne slike sablasna je i ostaje duboko urezana u mozak gledaoca, tako da i sa te strane film nedvosmisleno muti razum. Ne bih pogrešio kada bih rekao da je The Wicker Man savršenstvo sedme umetnosti. Ako iz nekog razloga, prokleti čoveče, nisi pogledao ovaj mračni dragulj, ne znam šta čekaš?! Kraj garantuje nekoliko minuta neprijatne tišine.
PS: Nemoj samo da ste se prevarili i slučajno pogledali toliko loš da je dobar rimejk iz 2006. sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi. Taj film je strava i užas na toliko drugih nivoa, da bi mi malo bilo četiri artikla da ga opišem!
Od mene 8,3/10.
Leave a Reply