"Silence" – trideset godina dug projekat Martina Skorzisa

Makao, Portugal, leta gospodnjeg 1640. Dva mlada jezuitska sveštenika dobijaju obaveštenje da je njihov mentor, otac Fereira (Lajam Nison) čovek koji ih je uveo u doktrinu gospodnju, nestao negde u bespućima Japana, gde je nekoliko godina ranije otišao sa mnogim drugim misionarima da širi hrišćanstvo i reč božiju. Od tada mu se gubi svaki trag i poslednja informacija je da je, usled brutalnih represalija koje vrše japanski inkvizitori, izvršio apostaziju, odrekao se vere i prihvatio budistička učenja.

Mladi sveštenici, otac Sebastio Rodrigez (Endrju Garfild) i Francisko Garupe (Adam Drajver) odbijaju da poveruju u takve glasine i donose čvrstu odluku da se, uprkos opasnostima, zapute put Japana i pronadju svog mentora. I tu kreće njihovo epsko putešestvije (nimalo naivno i nimalo bezbedno).


Ono što zatiču po dolasku na obale feudalnog Japana je nevesela situacija u kojoj su malobrojni hrišćani pod progonima raznoraznih inkvizitorskih ekspedicija, koje kruže po malim seocima tražeći nevernike i surovo ih kažnjavajući (jedna od najčešćih kazni je da čitave porodice onih koji veruju u Hrista obmotaju bambusovim “prslucima” i žive ih zapale). Predvodi ih veliki inkvizitor lično –Inue Masašige. Naša dva Jezuita sklonište pronalaze u lokalnom seocetu Tomogiju, gde obični seljani i dalje “upražnjavaju” hrišćanstvo, krijući se po gustim šumama i skrivenim, zapuštenim kolibama. Dolazak dvojice sveštenika (na njihovo veliko iznenadjenje) izaziva pravu euforiju kod seljana pošto su na njih dugo čekali i njima je to definitivni znak da ih Bog nije zaboravio. Smeštaju ih u kolibu na obronku sela, gde naredni period sveštenici vrše obrede i tih nekoliko nedelja  protiču mirno i u redu.

No, uskoro glasine o njima dolaze do vlasti i u Tomogiju se pojavljuje grupacija samuraja-inkvizitora, koja da žiteljima ultimatum od 3 dana da dobro porazmisle i odaju hrišćane (uz to, naravno, sledi i bogata nagrada) a u slučaju da se to ne desi, biće kažnjeno četvoro vodećih meštana. Niko se od dotičnih seljana ne pokoleba, skriju sveštenike još dublje u planinu i nakon tri dana, četovorica “izabranih” bivaju razapeti uz samu obalu mora, ostavljeni na drvenim krstevima da ih plima polako poklopi/potopi. Što se i desi, na užas sveštenika koji celu agoniju posmatraju skriveni na obližnjem proplanku.


Nakon tih nemilih dogadjaja Sebastijan i Garupe dolaze do zaključka da njihovo prisustvo donosi samo nevolje lokalnom stanovništvu, da će se inkvizitori vratiti kad-tad te odlučuju da se razdvoje i da, svaki za sebe, pokušaju doći do informacija o ocu Fereiri (i njegovog eventualnog pronalaska).

Dalje pratimo oca Rodrigeza, koji kreće put poslednjeg znanog prebivališta Fereirinog, seoca pod imenom Goto, no ubrzo po dolasku u njega biva uhvaćen od strane samuraja i odveden u pritvor u Nagasakiju. Tamo biva izveden pred komisiju od nekoliko velikodostojnika (koje predvodi sedi samuraj nasmejanog lika) koji sa njim započinju nadasve mirnu i razumnu diskusiju o svrsi njegovog dolaska u Japan. Rodrigez im ,tokom polemike, ukazuje na činjenicu da oni njega i njegovu duboku veru nikada neće  promeniti i zahteva da ga izvedu pred samog Inuea Masašigua, velikog inkvizitora lično. To, na njegovo čudjenje, izaziva opšti smeh kod svih prisutnih pošto je upravo taj nasmejani starčić pred njim , prijatnog lika i ponašanja, raspoložen za priču i konverzaciju, niko drugi do Inue Masašige.

I toliko ću reći o samoj radnji filma. Ono što dalje sledi je niz  neverovatnih dogadjaja u kojima otac Rodrigez biva stavljan na razne kušnje pri kojima mora duboko, duboko da se zagleda u dubine duše svoje i preispita snagu verovanja u svog, hrišćanskog boga (jedna od najvećih koju će doživeti je konačan susret sa ocem Fereirom, koji se zaista odrekao hrišćanstva, oženio sa Japankom i mirno živi u budističkom hramu, izučavajući doktrine budzima, dok za svo to vreme obični ljudi, kmetovi, stradavaju i dalje u najgorim mukama).

Sve u svemu, Martin Skorsiz je napravio dubok & profan film, film koji postavlja mnoga bitna pitanja (a uopšte ne daje odgovore, pogotovo ne one lake) i ostaviću svakom gledaocu ponaosob da sam izvuče svoje zaključke. Napomenuću samo da je režija kao i uvek fantastična, gluma takodje (japanski glumac  Issey Ogata je zaslužio Oskara za svoju ulogu inkvizitora) a fotografija koja nam verno predstavlja daleki i misteriozan Japan je više nego impresivna (čemu u prilog ide i jedina nominacija za Oskara koju film ima, upravo ona za kameru/fotografiju). Moja velika preporuka za gledanje filma, filma koji će u vama pobuditi razmišljanja o mnogim bitnim stvarima, pitanjima vere pogotovo.

Marti Skorzis, duboko zamišljen nad egzistencijalnim pitanjima