Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

MOVIZZZ

“Skupljači perja” “u Tem Somboru”…

piše : Clementine Kruczynski

Prošlo je 52 godine kako je u okolini mog grada, Sombora, snimljen najlepši i najznačajniji film našeg “crnog talasa”, “Skupljači perja“, Aleksandra Saše Petrovića, poetičnog režisera koji je stvorio čak četiri filma koja su u Jugoslaviji bila zabranjena za prikazivanje: “Dani”, “Majstor i Margarita”, “Biće skoro propast sveta” i “Seobe”.

O tome koliko je naša stvarnost bila ravna onoj iz Kafkinog “Procesa“, u nekim aspektima, dovoljno govori sam Saša:

  • Moja pozicija je od početka bila groteskna: komunisti su mi dodeljivali sve moguće nagrade – pulske, oktobarske, sedmojulske…, a istovremeno su mi uskratili pravo na rad, i ostavili me da petnaest godina živim na ulici, bez prihoda. Državna bezbednost je 1973.god. protiv mene podnela krivičnu prijavu Javnom tužilaštvu, isključen sam sa Akademije gde sam radio kao redovni profesor, da bi tek 1984. god. Vrhovni sud Srbije doneo presudu da sam učinio krivično delo protiv države i naroda. Tu kvalifikaciju je naknadno izmislio i uneo u pravilnik ondašnji dekan Akademije. Okrivljen sam kao politički kriminalac, a 1987. god. dali su mi nagradu AVNOJ-a. Naravno, vratio sam sve te nagrade”.

Iako je stvarao u takvoj, paranoično – šizofrenoj atmosferi, u kojoj je morao cenzurisati sam sebe, ne samo u delima, već i u samom misaonom procesu, ono što je te 1967. god. preneo na velika platna širom sveta, pokazalo je kako je svaka vrsta cenzure obesmišljena, dok kleči pred istinskim pričama malih ljudi sa margine našeg uspavanog društva. 
Saša je prelepe pejzaže Sombora i okoline preneo u svet u kome je jedno najobičnije guščije pero vredno prolivanja krvi, vredno ljudskog života. Ono što se često čuje na ulicama ovog prekrasnog grada “Perje! Kupujem staro i novo perje!” nosi u sebi deo romske istorije našeg podneblja. To nisu romantični cigani poput onih iz filma “Cigani lete u nebo“, u čistoj, šarenoj odeći, sa snažnim konjima i prelepim ženama u višeslojnim haljinama. Ovo su cigani koji žive u memljivim kućercima od zemlje, odeveni u pet brojeva veću odeću, skupljenu sa nekog smetlišta, cigani koji ne pevaju, nego skupljaju gvožđe i odnose smeće sa ulica, ne bi li pronašli nešto što bi mogli prodati. I jako ih je malo. Danas. Ili su, jednostavno postali nevidljivi otkad hodamo ulicama, blejeći u naše mobilne telefone. Nevidljivi cigani čiju je sudbinu maestralno prikazao Saša Petrović, sudbinu i život na blatnjavim ulicama kojima jezde jata belih, dragocenih gusaka, čije im je perje vrednije od zlata. Ljubavna priča koju je prikazao, jedna je od najtužnijih na filmskom platnu. Sirova, obična, ni spektakularna, niti bog zna kako dramatična, a opet, takva da je ne možete izbiti iz glave. Bora Beli Perjar i njegova Tisa. 


Koliko je film velik, još je veća scena u kojoj Lenče (prekrasna Olivera Katarina) peva “Đelem Đelem“, u kafani koja je poprište svih dogovora i zavera. Bora, kog igra Bekim Fehmiu, ustaje, histerično se smejući, ophrvan svojom bednom sudbinom koja ga odvodi u zločin, razbija čaše golim rukama, kao da razbija sve iluzije koje je imao o svojoj slavi, o bogatstvu, razbija ih progonjen snovima o životu sa mladom devojkom koju voli, a koju žele da uprljaju i njen očuh Mirta i ljubavnica koja mu peva na uvo…Taj jedan jedini trenutak je prikaz mentalnog sloma glavnog junaka, njegovo raskusuravanje sa očekivanjima koja je hranio u sebi, predaja kojom je zapečatio svoje izglede da ode iz tog blata i bede. 


Pesmu je Saša “otkrio” jedne večeri, sedeći u somborskoj “Slobodi”, dok ju je svirao lokalni ciganski orkestar, i dao joj, upravo, slobodu da leti i odjekuje vojvodjanskom ravnicom, a potom i u kino-dvoranama celog sveta u kojima je njegov film osvajao nagradu za nagradom.
Pesmu je, u filmu, otpevala Olivera Katarina. Scena počinje Lenčetovim umiljavanjem oko pijanog Mirte, pred ljubomornim Borom. Njih dvojica započinju raspravu koju prekida Tisin dolazak. Tisa (Gordana Jovanović) netalentovanim glasom, počinje da peva pesmu o ciganima i njihovoj prevrtljivoj sreći…Za Mirtu je njeno pevanje uvredljivo i ponižavajuće i tera je od stola…Lenče počinje sa pesmom koja je, na našem jeziku, poznata kao “Ja sam mala garava“, da bi nastavila sa prepoznatljivom, elegičnom pesmom koja otvara dušu pijanog Bore…
Pogledajte opet i opet ovu neverovatnu scenu koja se može svrstati u najlepše scene ikad snimljene u našoj filmskoj istoriji.

još ovako dobrih tekstova na FB stranici Predartor

i sajtu allanawood795.wixsite.com

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: