Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

MOVIZZZ

“Sladak život” je “tako Felinijevski”…

 Kad kažemo da je nešto “felinijevski”otprilike znamo na šta se misli, ali taj izraz obuhvata popriličan broj raznih pojmova. Maštovito, bajkovito, ekstravagantno, groteskno,  cirkuski, čak preterano naglašeno ili iritantno, ali uvek sa nekim otklonom od realnosti. Ne prevelikim, ali kao da se nešto gleda sa strane kroz iskrivljene naočare…

…Federiko Felini je jedan od umetnika koji je slavio život svojim filmovima, svojim pogledom na svet i svojom beskrajnom maštom dečaka koju je “zalivao” do kraja svog života. Jedno vreme je bio popularniji od svojih filmova, od glumaca koji su glumili u njegovim delima i sebe kao reditelja. Ljudi su ga voleli jer je oko sebe širio beskrajni optimizam i pretvarao snove i iluzije u stvarnost na najneočekivanije načine.

Federiko Felini je rođen u Riminiju, gradiću na obali Jadranskog mora,  20. januara 1920. godine kao najstarije od troje dece pekara Urbana i domaćice Ide Felini. Bio je vrlo kreativno dete, lepo je crtao i već sa devet godina pravio je lutkarske predstave deci, a i starijima u komšiluku. Sam je govorio kako je najveći uticaj na njegov život imala poseta cirkusu kad je imao sedam godina. Dugo je u biografijama navodio podatak kako je jednom i pobegao od kuće da bi se pridružio cirkusu, ali je pred kraj života objasnio da to nije istina i da je to samo njegova fiks ideja sa kojom je voleo da živi. I inače, sa Felinijem nikad niste mogli znati šta je istina, a šta ne, jer je stalno dodavao i oduzimao detalje iz svoje biografije i večito prepričavao događaje na više načina.

Drugi događaj koji je odredio sudbinu Federika Felinija bilo je preseljenje u Rim sa namerom da upiše pravni fakultet. Zaljubio se u Rim na prvi pogled i vrlo retko je izbivao iz njega do kraja života. Bio mu je inspiracija, grad u kojem je živeo i beskrajno ga voleo, toliko da mu je diskretno posvetio većinu svojih filmova. Prava posveta je fim “ Roma” u kojem je opisao impresije seoskog mladića koji dolazi da živi u Rim posle drugog svetskog rata. Felini je znao da satima tumara rimskim ulicama, naoko bez cilja, ali je on to objašnjavao željom da upozna Rimljane i oseti duh velegrada. Studije napušta vrlo brzo, jer nikad nije ni imao stvarnu želju da se bavi pravom, a izdržava se crtanjem stripova, karikatura i pisanjem kratkih priča za pojedine novine i rimski radio. Prekretnica nastaje kada upozna Alda Fabricia, tada prilično popularnog glumca i pridružuje se njegovoj pozorišnoj trupi pišući mu skečeve, ali i obavljajući posao sekretara, a usput vodeći i računa o dekoru i garderobi putujućeg pozorišta. Ipak, pravi impuls ka budućnosti koja uključuje stvaranje pokretnih slika daje mu poznanstvo sa Robertom Roselinijem, negde 1945. godine, koji je već tada bio poznat i priznat reditelj. Roberto mu je dao priliku da se iskaže kao saradnik na scenariju i asistent režije u filmu “Rim, otvoreni grad”. Pošto je film doživeo priličan uspeh, Feliniju su širom otvorena vrata filmskog sveta kroz koja je on sa oduševljenjem prošao.

Prvo Felinijevo režisersko iskustvo (ako se izuzmu neke samostalno režirane scene u Roselinijevim filmovima) su bila “ Svetla varijetea” u kojima je režiju i produkciju podelio sa Albertom Latuadom. Prvi samostalni film mu je bio “Beli šeik” i u oba je glavnu žensku ulogu glumila Đulijeta Mesina, njegova supruga i sveživotna muza i inspiracija. Sledi dve godine kasnije “Ulica” ili “ La Strada” koja ubira popriličan međunarodni uspeh , a Đulijeta Mesina doživljava ovacije kao Đesolmina na svim festivalima, a lik pomalo zaostale pomoćnice jednog cirkuskog artiste će je pratiti do kraja karijere kao uloga života.

“La Strada” je dobila Oskara za film van engleskog područja, a sam Felini istu nagradu za scenario. Zbog ogromnog uspeha filma usledila su nagovaranja da se snimi njegov nastavak,  ali je Federiko istrajao i nije popustio, pa je umesto nastavka snimio “Varalice” koje su prošle nezapaženo, ali zato sa  “ Kabiirijinim noćima” ponovo dobija Oskara iako je tema bila veoma škakljiva za to doba, život prostitutke.

Slatki život” iz 1960. Godine lansirao je jednu pravu glumačku zvezdu, Marčela Mastrojanija, koji će postati omiljeni Felinijev izbor za glavnu mušku ulogu u kasnijim filmovima. Iako se film zove ” La Dolce Vitta” scenario je sve samo ne optimističan. Glavnom junaku ništa ne ide od ruke, prijatelj mu je izvršio samoubistvo, devojka ga ostavlja zbog nevere, on se zaljubljuje u pogrešnu osobu…

Nakon toga snima jednu priču u omnibusu “ Bokačo `70” i “Osam i po” gde Mastrojani glumi Gvida, režisera koji je ostao bez inspiracije, a u kasnijim intervjuima Felini je priznao da je Gvido ustvari trebao biti – on lično, jer se tako osećao u tom periodu. Felini dobija I trećeg Oskara za “8 ½” kao I nagradu za kostimografiju. Negde u to vreme, Felini otkriva radove poznatog psihologa Karla Gustava Junga koji će umnogome uticati na scenarija filmova “Đulijeta i duhovi”, “Satirikon” i “ Grad žena” .

A onda…”Amarkord” , (“Sećam se”) remek-delo filmske umetnosti i jedan od najboljih filmova otkad su braća Molijer izumele pokretne slike. Fantazmagorična i nostalgična priča o odrastanju i životu u malom selu na obali mora u tridesetim godinama prošlog veka za vreme vladavine fašizma i klerikalizma. Kroz humoristične i blago poetične epizode stanovnika tog sela Felini opisuje malograđanštinu, neodobravanje ambicija i tuđeg uspeha, uporedo sa lepotom i magijom samog života. “Amarkord” je predivan film koji je, usput, zaradio i ogromne pare I konačno vinuo Felinija u besmrtnike. Četvrti Oskar se podrazumevao.

Iako je posle “Amarkorda” snimio filmove kao što su “Kazanova”, “Proba orkestra”,   “ Džindžer i Fred”, “Intervju “ i “Mesečev glas” nijedan nije imao ni približan uspeh, ali je zato u tim godinama Felini pobrao gomiletine nagrada na svim festivalima, otvarali mu izložbe karikatura i ranih radova, davali učešće u raznim žirijima…Dobio je i nagradu “Premia Imperale” koja je  japanski ekvivalent Nobelove nagrade, 1990. godine. Dobio je i “Oskara za životno delo” nekoliko meseci pre smrti, 31. oktobra 1993. godine. Umro je od srčanog udara, dan posle proslave pedestogodišnjice braka sa Đulijetom Mesinom…

…Kada se pominju Felinijevi filmovi bilo bi zaista nezasluženo ne pomenuti čoveka zaduženog za muziku u njima. Bio je to Nino Rota koji je napisao “soundtrekove” za sve Federikove filmove od trenutka kad su se upoznali, 1945. godine pa sve do Rotine smrti, za vreme snimanja zlosrećnog “ Grada žena”, 1980. godine. Osim režije, moraju se navesti i Felinijev talenat za crtanje, osobito karikatura i porteta, a strip “Put u provod” preveden je na nekoliko jezika i imao je značajnog uspeha u krugovima ljubitelja te umetnosti ne samo zbog poznatog imena autora.

Uticaj Felinija na kasniju kinematografiju i ostale autore je ogroman. Veliki broj reditelja na čelu sa likovima kao što su Teri Gilijam, Dejvid Linč, Tim Barton, Vim Venders, Pedro Almodovar…stalno ističe Felinijev opus kao neku vrstu zvezde-vodilje u njihovom radu.

Za kraj prepoučio bih vam dva izdanja koja bi vam mogla pobliže objasniti Felinija kao čoveka i autora, a dolaze iz dve različite umetnosti. Prvo je biografska knjiga Tulia Kecika o životu slavnog reditelja “Federiko Felini, život i film”, i možete je naći u svim “Delfi” knjižarama, a drugo je album pod nazivom “Fellini Days” koji je snimio pevač Fish, bivši vokal benda Marillion, koji je potpuno inspirisan životom i radom legendarnog sineaste. Malo je reći da je ploča fantastična. Verujte mi na reč.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: