Imao sam tu sreću da budem tinejdžer u vreme 80-ih, verovatno najlepšeg perioda za odrastanje u turbulentnom XX veku.Pojava prvih personalnih kompjutera, BMX-ova, stripova, društvenih igara,
(Monopol, Risiko, Dungeons & Dragons (istina, ovu potonju nisam nikad igrao)) i besomučna jurnjava za loptom, da li da je proteramo između dve cigle , što je bila zamena za pravi gol ili ubacimo u obruč iznad nas.Tu je i pojava MTV-ja, nemački “Bravo” na kioscima sa posterima kao poručenim za zidove naših soba, još uvek je izlazio “Džuboks”, pojavio se “ROCK 84”, lopta i muzika su preuzela primat među svim mojim interesovanjima, pokoji devojački uvojak se stidljivo ubacivao između njih a roditelji su pokušavali (sa promenljivim uspehom) da mi ukažu na značaj knjige i škole na kasniji razvitak moje ličnosti, a ja sam od svih knjiga preferirao romane Stivena Kinga.Ukratko, osamdesete su bile kul, neverovatno kul.Kasnije su došle devedesete i sve pokvarile, ali nećemo o njima, ne zaslužuju.
Kasnije, kako sam odrastao i shvatao kako život nisu samo lopta i ploče, surova realnost i borba sa neuporedivo jačim protivnikom – Životom napravila je od nasmejanog optimiste jednog cinika i realnog pesimistu kojem su samo retki trenuci podsećanja na mladost i predivne osamdesete vraćali osmeh na lice. (U to ne računam trenutke provedene sa porodicom, koja mi je uvek bila oaza duševnog mira, za razliku od razočaranja državom, vremenom, prijateljima i situacijama).
Pre otprilike tri nedelje dobio sam priliku da sednem u vremeplov (za koji nisam znao da ga je napredna ljudska tehnologija uopšte i napravila) i da se posredstvom pokretnih slika zvanih film (u ovom slučaju serija) vratim u kul osamdesete.
Verovatno vam nije ni teško da pogodite da hoću da podelim svoje impresije o novoj NETFLIXovoj seriji ” Stranger Things”
Radnja serije se odvija u malom gradiću u Indijani gde žive četiri sasvim obična dečaka od 12-13 godina, dakle na ivici onoga što danas zovemo pubertet (što bi rekao moj dobri ćale, toga kod nas nije bilo 🙂 ).Provode jedan sasvim običan i miran život igrajući društvene igre, čitaju stripove i voze biciklove .Sve polazi naopačke kada jedan od njih odjednom – nestane.
I dok celo mesto traga za Vilom,nestalim dečakom na čelu sa asocijalnom i otkačenom majkom Džojs (koju odlično glumi već pomalo zaboravljena Vinona Rajder), isto tako za sve meštane – čudnim bratom Džonatanom i lokalnim šerifom koji konačno dobija želju za životom (smrt ćerke ga je pretvorila u alkoholičara bez nade) u priču ušeta za mene glavni lik – devojčica čudnog imena i natprirodnih moći – Eleven (Jedanaest).U sve se umeša i VLADA SAD…
…Tu ću stati da vam opisujem radnju.Ako vas je dovoljno zaintrigirala, nađite je na internetu.Ne morate piraterisati, ima je na gomili online servisa pa svih osam epizoda možete pogledati u dahu (kao što sam i ja).
Mene je serija dobila ne toliko pričom, bilo je sličnih, naročito u romanima Stivena Kinga (“Stand By Me”,recimo) ili nekim filmovima Stivena Spilberga (E.T. ili Gunis) već atmosferom, nepretencioznom glumom i izvrsnim odabirom glumaca koji nisu kao u većini američkih filmova i serija super lepotani nego su predstavljeni kao obični ljudi sa svim svojim strahovima i manama.
Najveći teret serije pored pomenute Vinone Rajder iznela su deca glumci, koja su, gle iznenađenja, sve samo ne instant lepuškasta američka dečica već družina sa neverovatnom hemijom i odlučnošću da nađu i naposletku vrate svog drugara.Muzika je posebna priča, tema serije kao da je izašla iz radionice Džona Karpentera a kroz svih osam epizoda u pozadini možete prepoznati neke hitove grupa kao što su Jefferson Airplane, Joy Division, New Order a možete čuti i Petera Gabriela (predivna obrada “Heroes” od Bowie-ja) i neke klasične američke popularne bendove 80-ih kao što su Toto i Foreigner a “Should I Stay Or Should I Go” od The Clash kao omiljena pesma jednog glavnih likova u seriji kao da predstavlja lajtmotiv u seriji.
Obzirom da se neke stvari nisu do kraja objašnjene (mada bih, generalno bio zadovoljan i ovakvim krajem) , pretpostavljam da će serija dobiti svoj nastavak, jer je jako dobro primljena i prilično je gledana ,a pošto pare vrte…
Ta ideja mi se i dopada a i ne, naravno da bih voleo da pogledam još neke avanture ove simpatične družine ali se bojim da se serije ne razvodni i izgubi na kvalitetu i kreativnosti kao i gomila serija koje sam ranije gledao i prve dve-tri sezone čekao sa oduševljenjem a kasnije prekidao da ih gledam jer su mi postale dosadne.Nadam se da će “Stranger Things” biti otporna na te bolesti i da će tvorci serije (njih nisam pomenuo a bila bi velika greška – braća Mat i Ros Dufer (inače zaslužni za jednu isto tako uspešnu i gledanu seriju – “Wayward Pines”) umeti da zaobiđu prepreke i “rupe na putu” i da će nam i druga sezona serije biti isto tako dobra i interesantna.
1 Pingback