TAŠKO NAČIĆ
– veliki deo intervjua iz časopisa “Praktična žena”, 26.04.1975. –
Serija “Vaga za tačno merenje” bavila se “primenjenom etikom”, a njen autor Aleksandar Popović je imao nameru da deci objasni šta je pravo, a šta u životu krivo, jer je oduvek mislio da etika više muči decu nego odrasle ljude. U jednoj epizodi glumac Taško Načić igra pijanog siledžiju koji upada u stan devojčice Side i njenog brata Dragančeta, maltretira ih i najzad, posle raznih peripetija, deca ga uz pomoć deda-Stavre, penzionera, inače “aktivnog uličnog vagadžije” i komšinice tetka-Bose, nastavnice ručnog rada, izbacuju iz kuće.
Na pitanje da li mu smeta što i u seriji za decu igra – siledžiju, kao i u nekim drugim, prethodnim serijama, Taško Načić je odgovorio:
– Čovek radom, iskustvom i mudrošću, koja dolazi s godinama. širi poglede i menja se. ja sam na pozornici igrao mnoge likove, bio sam Ketis, general kralja Ibija, bio sam vlastelin, krojač, milijarder i klošar…Nikad mi nije bilo važno kolika je uloga, već može li se iz nje nešto izvući. Naravno, nikad mi nije prijatno kad osetim da reditelj u nekoj ulozi, koju mi dodeli, koristi moj izgled, potencira ga, da bi podvukao karakterne osobine lika koji igram. Zato što sam ovako ogroman ne mogu da igram ljubavnike, ili heroje, one u klasičnom smislu. I siguran sam da Hamlet nikad neću biti!
Taško se uvek trudi da na sceni bude savestan, tačan i uverljiv i od drugih očekuje da najozbiljnije shvate posao kojim se bave, ali kad ovaj dobroćudni čovek eksplodira…
– Osetljiv sam, brate, mnogo! Ne valja kad je čovek po prirodi ovakav kao ja. Ne ljutim se ja, nisam svađalica, ali kada me nešto iznervira, umem da viknem još kako! Spontano reagujem, a onda sve brzo prođe.
O svom radu u pozorištu kaže:
– U svom radu više volim probe od predstava. Na probama se uvek nešto otkriva, uloga se gradi, pa kad dobro krene, onda posle velike muke, nailazi pravo zadovoljstvo. Dok smo pripremali “Čudo u Šarganu”, imao sam mogućnost da se povučem, sedim sam za stolom i meditiram. Naravno, sada svaka predstava obogaćuje ulogu, u njoj se neprekidno nešto menja. Zato mi pozorište više odgovara nego televizija, iako uloge ostvarene pred kamerama donose veću popularnost.
Na konstataciju novinarke Ružice Maksimović (koja je vodila ovaj intervju) da se mnogi ne sećaju kada je negde objavljen napis o njemu, i pitanje da li bar on pamti, Taško je, očigledno potpuno ravnodušan na ovu temu, rekao:
– To biste morali da pitate moju ženu Milenu, ili ćerku Dragoslavu, one vode evidenciju. Nije mi nikad bilo neprijatno ako me neko pohvali, kad se o meni nešto napiše, ali me to nije mnogo uveseljavalo. Sećam se, jednom smo gostovali u Ljubljani sa predstavom “Purpurno ostrvo”. Ja sam “uskočio” umesto jednog kolege, nije važno njegovo ime, nije bilo vremena da se štampa program sa podelom uloga i tako su sutradan kolegi koji nije igrao pripale najlepše reči koje je jedan kritičar napisao. Umesto mene hvalio je onog glumca čije je ime pročitao! Mislite da me je to pogodilo? Nije, nimalo. Sve što mi se u životu desilo: i loše odigrana uloga i neke moje greške i greške drugih – sve je to uticalo na moje formiranje i zato ništa iz svog života ne bih zaobišao.
Na pitanje da li ima neku veliku, tajnu želju koju tek namerava da ostvari, Taško je rekao:
– Ako mislite na neku ulogu, energično kažem – ne! Namerno neću da se opterećujem, da celog života strepim hoće li mi se želja ostvariti ili ne. Glumim već dugo, prvu ulogu dobio sam u “Narodnom pozorištu” 1954. kad sam tek završio drugu godinu Akademije. U “Ateljeu” sam nekih 15 godina! Došao sam sa Milutinom Butkovićem, Borom Todorovićem, Ružicom Sokić, Tatjanom Beljakovom i Dejanom Čavićem. Oni su i danas u ovom pozorištu i tada su nas zvali “studio mladih”. Bojan Stupica nas je angažovao.
A kako je Taško dobio to neobično ime?
– To je cincarsko ime. Moj otac koji se rodio u Kruševcu, vodi poreklo od Cincara. Kad sam se rodio, trebalo je da dobijem ime Nastas, ali kum je mislio da je Taško lepše i tako godinama nisam voleo svoje ime. Sad sam se sa njim srodio i zavoleo ga. Upoznao sam imenjaka jednom u Skoplju. Mnogo sam se radovao. Žao mi je što od oca nisam naučio cincarski jezik koji mnogo podseća na latinski. Ali, u to vreme nisam mislio ovom glavom…
Kad su Taško i novinarka Ružica napuštali kancelariju operativnog direktora “Ateljea 212”, Zorana Ratkovića, u kojoj su razgovarali pre i tokom predstave “(Ne)sumnjivo lice”, ovaj divni, divni glumac je pitao:
– Kada će to biti objavljeno, da kažem mojoj Mileni?
Predstave u kojima je glumio Taško Načić:
– njegova prva predstava – Romeo i Julija
– Stanoje Glavaš
– Gospođa ministarka
– Radovan III
– Čudo u Šarganu
– Maratonci
– Purpurno ostrvo
– Kralj Ibi
– Pendžeri ravnice
Televizijske serije u kojima je imao ulogu:
– Hajde da rastemo
– Vaga za tačno merenje
– Diplomci
– Bolji život
– Dome, slatki dome
Filmski debi imao je u filmu “Bolje je umeti” (1960.), a neke od njegovih upečatljivih uloga su ostvarene u filmovima:
– Ko to tamo peva
– Svinjski otac
– Davitelj protiv davitelja
– Pazi šta radiš
– Čudo neviđeno
– Ćao, inspektore
– Nije lako sa muškarcima
– Gospođa ministarka
– Čudo u Šarganu
– Sabirni centar
– Tajna manastirske rakije
– Gospođa ministarka
Najdraža njegova uloga (a ima ih dosta!) mi je uloga bahatog, drskog, pakosnog, prostačkog VK ugostiteljskog radnika Osmana Avramovića u predstavi “Radovan III”. Pošto je moj ćale, kad sam bila tinejdžerka,puštao VHS kasetu sa ovom predstavom svakog dana, godinama, celu sam je naučila napamet, a samim tim i čuvenu Taškovu/Avramovu rečenicu kada dolazi da od Radovana prosi Georginu:
“Pa sad, ja sam na sve spreman. Ja sam, ovako, čim sam opazio vašu Georginu ja sam sebi rekao, ovako sam rekao: Ili će ti život biti cveće ili tebe više biti neće!” MAESTRALAN!
Na fotografiji je Taško kao…Ma, jaooo, šta i ja pišem…Svi znaju koga je glumio Taško i u kom filmu!
priredilia i napisala : Tatjana Smiljanić
preuzeto sa stranice Film i Strip. rip
(Visited 189 times, 1 visits today)
Leave a Reply