Alemanjo

Ležali smo na leđima, zamišljeno gledajući u plafon, gadljivo ispitujući muve koje su završile svoj život u kugli jeftine plafonjere. Vodili smo ljubav ćutke, reda radi i sasvim nepotrebno što mi je jako smetalo, Aleksandra se baš trudila, a ja, ja sam baš bio bezveze. Hteo sam da spavam, ali u stanu beše pretoplo.

• „I šta misliš?“ prva je progovorila Aleksandra.
• „Šta mislim o čemu?“ upitah je, a u glasu ne beše ni trunčica radoznalosti. Beše to samo automatski odgovor na pitanje o kojem nisam mogao razmišljati. „Naporna si sa tom ludom idejom!“
• „Ja ne mogu više ovako, imaš li ti neku bolju ideju?“  razrogačila je oči i nervoznim pokretima počela da traži grudnjak pod čaršafom.

Nisam imao odgovor, niti bolju ideju. Aleksandra se potpuno planski upoznala i stupila u kontakt sa nekim dedicom iz Nemačke sa namerom da ga navede da se venčaju  i već mesecima je svako veče sa njim preko neta ćaskala o svemu, terala ga da se zaljubi u nju uvijajući se mazno, oblizivajući usne  izveštačeno trepćući. Matori joj je izjavljivao ljubav, obećavao bolji i lepši život tamo u Nemačkoj, onanisao balavo gledajući njene grudi koje je ona tako majstorski isticala.

Ja sam prezrivo sve to iz druge sobe posmatrao, osećao se minijaturno i besramno. „Čim sredim papire, dolaziš kod mene“ ponavljala je Aleksandra, nekako molećivo ali strogo šarajući pogledom po mom telu. „Ja sam neki jebeni profesor slavistike, a radim u tri smene na trafici za nikakvu lovu i još gazda hoće da me jebe. Tražim posao u struci devet godina i ništa, samo poneka tezga. Zajebava me čak i ona babetina na šalteru kad idem da pitam imaju li neki posao za mene.“

Znao sam da je očajna zbog svega toga, sećam se kada mi je sa zanosom govorila o tome kako zamišlja njen život. Sa decom. Sa mužem. A sada se podvodi mekanim debelim švaburdama. Znao sam da je ta priča da će poslati po mene kada dobije nemačke papire besmislena i lažna. Ali želeo sam da bude srećna, a ona to nije mogla ovde. Maštala je o nemačkim zelenim ulicama, o njihovom redu i čistoći. Zlo mi je bilo od te priče, ali njoj bi oči zacaklile i pogled bi joj odlutao negde zamućen i lagan, a njene usne bi se na krajevima titravo pretvorile u osmeh.

„Radi šta hoćeš“ odgovorio bih ravnodušan dok mi se u utrobi stvarala mučnina i bol pri samoj pomisli da je izgubim. Ja sam muž iz njene priče, bar sam tako ja sebe video. Razmišljao kakvu ćemo decu voditi za ruke. Otišla je kod svojih, da malo razmisli, jer nemački matorac je čeka – otvoreno joj je ponudio brak, a ona je i dalje neodlučna. Učinila je to sa osmehom, nije ga ni krila, a ja sam stajao u dovratku i gledao njene obline ne obazirući se na  monolog o tome kako sve ide u dobrom smeru. Čuli su se Dorsi iz spavaće sobe. Sa rukama u džepovima, opuštenih ramena i usana pravio sam se da me nije briga, a znao sam da je već odlučila šta da radi, i da samo odlaže momenat kada će zariti nožekanju u moje grudi i ostaviti me da iskrvarim. „Aleksandra, ti odlaziš! Ne foliraj se više, oboje znamo da odlaziš, jebote!“ planuo sam tada, vrlo glasno i besno. Nije se ni trgla, niti podigla pogled. Nastavila je da se pakuje gledajući u pažljivo složenu majicu sa crtežom gramofonske ploče na njoj. „Tu majicu sam ti ja kupio“ primetih nešto mirnijim tonom. „Znam.“ odgovorila je šapatom, ne dižući pogled sa svoje torbetine. Završila je pakovanje.

Dorsi su se i dalje čuli, pevali su “Strange Days”, a ja sam sedeo za kuhinjskim stolom i sipao sebi piće, treće, ili možda četvrto. Ćutao sam. Promolila je glavu u kuhinju i reče mi “Daj opusti se, brzo ću ja sve srediti” i dalje nasmejana, lepa. “Ovo je dobra stvar”, mahnula je glavom u pravcu dnevne sobe odakle se čula muzika. “Zaključaj kad izađeš, ne ustaje mi se”, rekoh tupo, ispijajući ljutu tečnost iz čaše. Prišla mi je pažljivo, kao kada se šunja, i sa nekom vrste krivice u glasu reče “Ključeve sam ti ostavila na komodi u spavaćoj sobi”. “Znači ne vraćaš se?” odgovorih ravno. Ćutala je, a osmeha joj nestade sa lica. Taksi je sirenom davao znak da je čeka, a ona podiže torbetinu i izađe napolje. Nisam joj pomogao da nosi to govno od kofera.

Kada sam čuo da je taksi otišao, izašao sam na ulicu i  gledao u pravcu u kome su otišli. Velika kugla bola stvarala se i rasla u mojim grudima, a glava mi postade vrela i teška. U noge mi uđe Cezar, crna mačorčina koju smo Aleksandra i ja udomili, i poče da se umiljava. Uzeh ga u naručje. Imao sam nekog jeftinog ruma unutra.

I dok je Cezar zadovoljno preo u mom krilu, ja sam tupo gledao ispred sebe nimalo ne uživajući u piću što sam ga pio. Misli su mi bile raspršene, i nisam se mogao fokusirati ni na šta. Izvlačio sam iz glave sliku po sliku, uspomenu po uspomenu. Slike su se smenjivale, a niz moje lice potekoše suze, suze nemoći I poniženja. Nos i lice brisao sam rukavom, sedeći i dalje ravnodušno. Neko mi je skoro pričao da je mnogo ljudi otišlo zauvek u inostranstvo tokom poslednjih par godina, te da je brojka toliko impozantna da u stvari predstavlja jedan Novi Sad.

A na rastancima svi plačemo, bilo da su to suze nemoći i očaja, besa ili ljubomore, tuge, i što da ne, sreće. Zamislih kako bi bilo da čitav moj grad počne plakati. Plakati suzama rastanaka zbog odlaska osoba koje nam toliko znače. Nebo bi se pomračilo, a jecaji zavladali ulicama, salonima i parkovima. Dunavom bi potekla reka gorkih suza, a vazduh bi postao težak, olovan. Piće mi je štipalo grlo, a i muzika je stala.

Aleksandra mi nikada nije poslala jebene papire.