Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Anemone su cveće

piše : Igor Ember

Dan mu je delovao sivo, ali prelepo.

Sa mesta suvozača je, u tišini, posmatrao ravan i dosadan put ispred njih.

Ej mali, čuješ li motor kako radi? Nešto ovde ozbiljno ne valja, sada će i ovaj auto da ode na servis pa ćemo peške na posao, videćeš!“, rekao je Sava.

Patrola koju su činili Sava, matori policajac pred penzijom unakažen dijabetesom, i on, policajac pred državnim ispitom, kome ni pištolj još nisu smeli da daju, je najbolje što je država mogla da ponudi dok je  trajalo to vanredno predrevolucionarno stanje. Veći deo njihovih kolega bio je u Beogradu na posebnim zadacima.

Te godine će se dogoditi čuveni peti oktobar.

Ne razumem se u motore“, odgovorio je nezainteresovano.

Pa čemu vas uče u toj školi tamo? U moje vreme je bogme drugačije bilo“, reče Sava promuklim, ali dobro raspoloženim glasom.

Veruj mi da ne znam“, odgovorio je, i zapalio cigaretu spuštajući staklo na prozoru, znao je da je arogantan, i to ga je zabavljalo. U automobil je ušao hladan, svež vazduh, kiša samo što je stala.

U tom trenutku se, sa njihove radio veze, koja se klatila ispod instrument table tog neispravnog patrolnog stojadina, kreštavo začu pozivanje da kao jedina auto-patrola, odu na intervenciju zbog kućnog nasilja. Komšije su pozvale, možda ima povređenih, što može biti problem jer dom zdravlja trenutno nema slobodnih vozača…. Sva ta imena i podaci su mu malo značili, proveo je četiri godine u internatu i sve te ljude, sa kojima je donedavno živeo, je počeo da zaboravlja. Sve mu je izgledalo i zvučalo novo.

Hah, ovaj opet vošti nastavnicu!“ reče Sava.

Koju nastavnicu?“ upita on zainteresovano.

Gde li je samo našla onu budalu? Njegov ćale je bio ozbiljna komunistička budža, drug Jorgovan, bio sam baš dobar sa njim. De-beovska šema, šta da ti kažem. Bio je već starac kada je dobio ovog debila, celo selo se čudilo. Ali u ovoj opštini ne bi ni asfalta bilo, da nije bilo druga Jorgovana. Mnoge je on zadužio, ako me shvataš. Nego, znaš li ti da je taj mali dripac samo prošli vikend kod Miće u kafani izgubio dve hiljade evra? Ozbiljno se kocka…“ nastavio je Sava kao da nije čuo njegovo pitanje.

Objasnićeš mi to usput, koja nastavnica je u pitanju?“ upita ponovo, pomalo i razdražen Savinim neodgovaranjem.

Pa matematičarku, baš imamo problem sa tom konjinom. Bar jednom nedeljno je bije, a ona trpi. A nije da nema gde da ode da se skloni, njeni su imućni. Sudija mu izrekao kaznu od par hiljada dinara, sledeći put je na patrolu bacio pedeset evra i kazao da je sada platio da može još dva puta da je prebije. Budala, kad ti kažem…

Sava je nastavio da priča sve pojedinosti koje je znao o njima, ali on nije slušao.

***

Imao je trinaest godina, a učionica mu beše tesna i zagušljiva tog dana, kada je u razred utrčao znojavi dečak iz hodnika i zadihano i svečano objavio da su je videli.

Koga?“ pitao je drugare oko sebe.

Pa, novu matematičarku!“ neko mu je odgovorio. Tada se setio da je dotadašnja nastavnica otišla u penziju. Bila je dobra prema njemu, i beše mu žao što odlazi.

Uskoro će imati čas iz matematike, pa će je i on videti. Bio je radoznao, ali istovremeno i ravnodušan. Bio je još nov u toj plovidbi pubertetskom melanholijom.

Мeđutim, kada se na vratima ukazala Smiljana Protić, nova nastavnica matematike, tek izašla sa fakulteta, snobovski mrsavog lica i svetlucavih zelenih očiju koje je crtala na moderan način a ne kao nastavnice koje je do sada video, srce mu je postalo sve, samo ne ravnodušno. Oko sebe je širila miris limuna, kao da je u džepovima tog skupog kaputa nosila sveže, tek ubrane limunove i od tada će obožavati taj njen, zamišljao je, neverovatno skup parfem. Bio je zaljubljen na nekom polusvesnom nivou karakterističnom za dečake njegovih godina. Očajnički je želeo da joj se svidi.

Bio je prosečan učenik, ali važio je za omiljenog u razredu zbog svoje duhovitosti koja se često graničila sa bezobrazlukom. Sa matematičarkom nije imao problema i često bi hvatao sebe kako traži mirisne oblake limuna tamo gde je ona upravo prošla.

Možda mu je bilo i krivo što ga ne primećuje već duže vreme, a možda je samo postao stariji i odvažniji ali prisetio se i scene kada joj se iza leđa podsmevao zbog načina na koji izgovara reč „razlomak“. Čula ga je šta je sve rekao, izvela pred tablu i objavila kako će on sada da predaje lekciju. Naravno da nije znao, nikada nije bio neki matematičar, obrazi su mu goreli od stida, ali ne zbog podsmeha celog razreda, već zbog nje. Osetio je da je preterao, i da stvari više nikada neće biti iste. I bio je u pravu, od tog dana, nastavnica Smiljana Protić mu je postala glavni problem. Loše ocene iz matematike su se samo nizale, i ma koliko učio nije znao odgovore koje bi mu ona postavljala ni jednom ga ne pogledavši u oči. Držao je on to, uz teške napore, na nekom niskom nivou „slabe trojke“.

Slaba trojka mu nije bila dovoljna kada je upisivao srednju školu koju je želeo. Setio se koliko je samo učio, da bi se javio kod nje na času, da bi mu ona samo još jednom pokazala kako ne zna za ocenu koju toliko strasno juri. „Da bude policajac!“ uzviknula je sa otvorenim podsmehom pred celim razredom, prevrćući zelenim očima. Samo iz matematike nije imao odličnu ocenu, već slabu trojku kako je matematičarka zvala njegovo znanje i to mu jednostavno nije bilo dovoljno.

Kada je zaključivala ocene, te poslednje godine u osnovnoj školi, na poslednjem času matematike koji će mu predavati, pozvala ga je da priđe stolu. Sasvim tiho, skoro nečujno mu je rekla samo „sram te bilo“, i zaključila mu odličnu ocenu. Setio se da je limun ponovo zamirisao u učionici. 

Budućnost se, po lepom junskom danu razlivala pred njim poput akvarela.

***

Ona mi je bukvalno omogućila da postanem policajac. Poklonila mi je ocenu da bih mogao da upišem Kamenicu. Bilo je neko glupo bodovanje tada. Divna je to žena, da znaš.“ rekao je Savi.

Sava je ozbiljno i u tišini vozio mršteći svoje debele obrve, i upita ravnim glasom:

Tebi nisu ništa dali? Ni pištolja, ni palice nemaš, još ću ja morati da te pazim tamo. Kada stignemo, ti samo ćuti i radi kako ti ja budem rekao. Nemoj da bude nekih problema i sa tobom.

„Dobro“ odgovorio mu je turobno zamišljen, puštajući da mu hladan vazduh, koji je i dalje mirisao na kišu, osveži lice napadnuto iznenadnim napadom vreline.

Ćutao je ostatak vožnje. Sava je nešto blebetao o broju švalerki koje je ovaj imao, ponovio mu podatke o mužu, pa ponovno upozorenje da ne želi da mu bude bedinerka. On ga je slušao polusvestan, u mislima se setio miline koju je osetio na njenom poslednjem času u njegovom razredu. Pitao se da li zahvalnost koju oseća prema njoj iziskuje nešto više od nežnog sećanja, ili je upravo ovo sada šansa da se oduži za ovako veliku, životnu stvar koju mu je ona omogućila?

Sava je zaustavio vozilo ispred jedne moderne bele prizemne kuće, koja je po svom izgledu govorila da se mnogo novca na nju potrošilo. Kuća se nalazila u hladovini desetak različitih četinara koji su se još uvek cedili od malopređašnje kiše. Nešto sa tom hladovinom mu je ulivalo nelagodu u kosti, nešto na nivou predosećanja nesreće…ili samo beše uplašen od onoga što može da usledi?

Komšiluk je počeo da izviruje iz svojih kapija, a on zateže i poravna svoj prazni opasač.

Sava je snažno pokucao na masivna vrata od hrastovine, ali niko nije odgovorio. Prilikom drugog pokušaja pozivanja začu se jasno tiho jecanje i plač. On se stresao od jeze, poželeo je da sve ovo prestane.

Da nestane.

Vrata je otvorila Smiljana Protić, tiho…stidljivo. Sklanjala se od pogleda radoznalih komšija, te ih je u tišini rukom pozvala da udju u dugački hodnik kuće. Bila je dosta mršavija nego kako se on sećao, i nekako pogurena. Kosa joj je i dalje bila sjajna i lepa, u mnogim pramenovima iščupana iz savršene pundje koju je uvek imala, a njeno lice…lice joj beše žalosno, kao da stoji pored samrtnika. Zelene oči su bile zakovane za pod, i plakale su. Iznad desnog oka imala je posekotinu par centimetara dugačku na kojoj se nalazila crna zgrušana krv i tragovi brisanja, posekotina se upravo pretvarala u veliki otok koji će joj zatvoriti oko i postati ogromna modrica na tom mršavom, tragičnom licu. 

Prenut iz promatranja, on tek sada shvati da je ona praktično naga. Na sebi je rukama pridržavala parče nečega što je moglo biti spavaćica. Bila je krvava na boku i imala crvene podlive  po njenim svilenkastim tankim mišicama. Bose noge bile su joj blede od prolećne hladnoće.

Tada mu se Sava obratio i rekao “Čuj mali, ja sam mu bio dobar sa ocem, verovatno me se seća…pokušaću ja da smirim situaciju. Ti ipak probaj da dobiješ hitnu, budi pored mene i tišina. Prati mene. Jasno?

Jeste, jasno je”, odgovorio je osećajući narastajuće uzbuđenje zbog prve avanture koju će upravo doživeti. I to na ovakav način, kod matematičarke. Za trenutak ga obuze nekakva neobjašnjiva žalost, kada začu njeno šmrcanje iza njih.

Pokazivala im je rukom gde se on nalazi, ne govoreći ni reči. Nije dala ni jedan znak da se uopšte i seća svog učenika.

Bože, a prošlo je samo četiri godine..” pomislio je pomalo razočaran.

Kada je pogledao u levo, video je moderno nameštenu kuhinju u ljubičastoj boji. Sve je bilo ljubičasto, od kuhinjskih krpa do presvlaka na stolicama, tu i tamo izvirivao bi poneki vrhunski uređaj koji bi ga zaslepio svojom hromiranom pojavom. Kuhinjom je dominirao veliki sto za šest osoba na kome je bio prostrt ljubičasti stolnjak, i na čijoj sredini se nalazila vaza sa nekim nežnim ljubičastim cvećem. Cveće je bilo sveže, i isijavalo je svojim purpurom. On je pomislio kako mu nije tu mesto, ne uklapa mu se to nežno , nevino cveće u čitavu ovu scenu, punu krvi, bola i nasilja.

U čelu stola sedeo je krupan muškarac čija je  prekratko ošišana glava pala na sto i koji je očigledno spavao. U njegovoj desnoj ruci nalazio se manji nož. Na stolu je bilo veliko parče slanine. Ruke je držao prostrte pod svojom glavom, čvrsto držeći nožić. “Jednostavno se onesvestio od alkohola”, pomislio je, i  u tom momentu uočio kako je ovaj otvorio oči.

Smiljana Protić se negde iza njega zagušila u jecaju.

Nasilnik se uspravio, i ustao nestabilno sa stolice, on tada ugleda visokog krupnog muškarca, mišića izvajanih u lokalnoj vežbaonici. Pogled mu beše zamućeno plav, a usne tanke i blede.  One se izviše u jedan zloban osmeh.

Znači, pozvala si kerove, kučketino?” zarežao je, pljuvačka mu se skupljala u uglu usana.

Iz pozadine začu jaukanje svoje nastavnice, koja poče da se pravda: “Nisam ja! Komšije su… Nisam ja.

Nije mogao da shvati činjenicu da se njoj neko tako obraća. Ona je za njega bila ponosita žena zategnutog čela, koja je bila u stanju da  jednom dečaku napravi pakao od života zbog šale na njen račun. On je na nju gledao kao na oličenje principijelnosti i autoriteta, ona je bila njegova ledena kraljica, a evo je sada polugola i u iscepanoj spavaćici kako se pravda bezvratom sportisti, i kako kažu po selu, kockaru i kriminalcu. Bio je u šoku, čekao je nekakvu njenu reakciju, ali nje nije bilo…samo sve tiše i otužnije pravdanje u toj jednoj rečenici “nisam ja”, a koju je iznova ponavljala.

Jesam li ti rekao da se ne mičeš iz kujne? Ti si ih pustila u kuću!” preteći se izderao na nju.

Sada su iz nje izlazili samo pojedini slogovi koji su trebali biti malopređašnja rečenica “nisam ja”.

Neprijatnu scenu je prekinuo matori Sava koji se obratio pijanom čoveku, sasvim srdačno, kao starom prijatelju: “Bato, opet praviš probleme? I opet su poslali blesavog Savu da se sa tobom rve. A vidiš li ovog mladog…?” i pokaza rukom u njegovom pravcu, “on zna borilačke veštine, karate i ta sranja, svež je iz škole”.

On nije znao nijednu borilačku veštinu, i oseti se tada pomalo postiđeno. Očajnički se nadao da neće doći u situaciju da mora to i da demonstrira.

Bata, kako su nasilnika očigledno zvali, je sada mračno gledao pravo u njega a odgovori Savi: ”Ne bojim se ja ničega, čika Savo. Znaš me kakav sam od malena. Ubiću kurvu, ali i svakog ko pokuša da me u tome spreči.” Očigledno je primetio kako se Smiljana skriva iza njegovih leđa, i on se oseti neprijatno i uplašeno. Bio je goloruk, i nije znao da se tuče. Zapravo, Bata je mogao da savlada obojicu policajaca istovremeno, bio je uveren u to.

Prvo mi daj tu bricu.” reče mu Sava ozbiljno. I kada mu ovaj predade nožić, na njegovo veliko olakšanje, Sava mu priđe i reče: “Mali, idi sa njom napolje, vidiš da samo besni kada vas vidi. Ja ću ovo rešiti lagano razgovorom, čuo si kako me je nazvao.

Ali mi se ne smemo razdvojiti. Šta ako te napadne? Treba da izgubim posao, a nisam ni prvu platu zaradio!” usprotivio se on.

Sava besno odmahnu rukom: “Ne seri, klinac! Radi šta sam ti rekao!

Smiljana je već bila kod ulaznih vrata, ogrnuta kaputom. Nije se razumeo u kapute, ali iste takve je nosila i kada je njemu predavala, tada još gorda i nedodirljiva. On joj se pridruži i krenuše napolje iz kuće, da pokušaju da dozovu i sačekaju hitnu pomoć. “Imaju samo jednog vozača”, pomislio je, računajući kada bi mogli da se pojave. Izašli su pred kuću, i sklonili se u lepo uređen vrt prepun ogromnih ruža koje su svojim velikim trnjem pravile živu ogradu, zbog sve radoznalijih suseda, od kojih neki počeše i da im prilaze. Ćutali su oboje, i gledali u zemlju u čudno neprijatnoj atmosferi.

On tada ugleda jednu manju leju onog prelepog ljubičastog cveća, koje beše ogradjeno rustičnim komadima kamenja i pogled mu ostade zakovan na živi purpur koji je isijavao iz tih čudesnih stabljika. Činilo mu se da nema te tragedije koja bi mogla da naruši tu lepotu.

Pomislio je istovremeno i na jadno stanje svoje nastavnice, nije bio siguran zašto.

Volim anemone. Tako se zove to cveće, znaš? Svaki dan ih berem.” začuo je iza leđa poznati glas Smiljane Protić. Glas joj je bio samouvereniji i više je podsećao na onaj iz učionice. Nije bilo ono šuštajućeg pravdanja iz hodnika kuće.

On se okrete ka njoj i pogleda je, a njenim krvavim  i otečenim licem, pređe jedan osmejak…bio je slabašan i trajao je koliko i trzaj.

Hvala ti, Vojkane Radosavljeviću iz osmog četiri.” rekla mu je raznežena i zaplaka se. Čas se smeškala, čas plakala. Vojkanu beše neprijatno što se našao u toj situaciji, ali je osetio neizmernu radost što ga se matematičarka sećala. Sećala ga se sve ovo vreme. Čekao je da zamiriše limun, ali je osetio samo miris kiše.

Predosećao je i nekakvu nesreću.

Vojkan je i dalje samo stajao ukočen iznad te cvetne leje i glupo se smeškao. Nije umeo da joj odgovori na zahvalnost koju mu je nastavnica upravo iskazala. Osetio je da mu obrazi gore, kada je ona spustila svoju modro bledu ruku na njegovu mišicu i rekla mu sa nekakvim majčinskim kvalitetom: “Ja sam znala da češ izrasti u dobrog čoveka.

Hitna pomoć je stigla, i skoro istovremeno se iz kuće začu snažan Savin glas kako govori: “Eto Bato, uradili smo sve bez problema. Sada idemo do stanice da završimo papirčine, i gotovo.” Sava mu je podilazio, kako ovaj ne bi pružao otpor. A Bata je samo pijano ponavljao: “Kurva je. Ubiću je. Ona će mene da ispituje za pare? Bolje da ja nju ne počnem da propitujem!

Vojkan je osetio olakšanje kada je video da su se na Batinim rukama, koje je držao ispred sebe, nalazile  lisice.

Sava je odlično uradio ovaj posao”, pomislio je.

Sava je, sve ga moleći, vukao Batu za laktove prema drndavom stojadinu, i Vojkan mu priskoči u pomoć. Smiljana je ostala sama u bašti, čekajući da joj priđe neko iz Hitne pomoći, belina njihovih mantila se počela ukazivati na ulici.

U momentu prolaska pored Smiljane, Bata se pomoću jednog snažnog pokreta oslobodi ruku koje su ga držale za laktove, i onako snažan kakav je bio, u skoku se nađe ispred Smiljane, koja je prestravljena ukočeno stajala na travnjaku.

Bata ju je prvo snažno udario svojim čelom u lice. Vojkan je čuo zvonak udarac kada se to dogodilo, i Smiljanin bolan krik. Okrenuo se i postao svestan Save koji je uhvatio nasilnika preko vrata i počeo da ga odvlači od žrtve. Smiljana je stajala pognuto, iz njenog lica je tekla krv na zeleni travnjak. Plakala je povređeno, a ekipa iz  Hitne pomoći potrča ka njoj već pripremajući zavoje i tampone.

Ni posle mnogo godina, Vojkan neće moći da opiše šta se tada u njemu zbilo. Osetio je očaj i nemoć, bes i poniženje, osetio je nezadrživu potrebu da deluje. Da nešto preduzme, do sada je bio prilično neupotrebljiv, što mu je i izazivalo onaj osećaj poniženja koji se u njemu kovitlao. On se dohvati jednog većeg kamena koji je okruživao baš onu leju sa anemonama.

Bata je bio u polu izvijenom položaju sa debelom Savinom rukom oko vrata, psujući i njega i “onu kurvu”. Iz njega je šišteći izlazila pljuvačka u lepljivim kapima, koje su padale po Savinoj tamnoj uniformi, kada ga Vojkan snažno udario kamenom po sred lica.

Ne jednom, nego dva puta.

Snažno i snažnije.

Bata ispade Savi iz ruku, otkrivajući svoje krvavo, izlupano, mekano lice. Ispljunuo je nekoliko parčića zuba, a iz usta mu je krvarilo u konstantnom, penastom, slabom mlazu. Zbunjeno je gledao u Vojkana koji je još uvek držao kamen u ruci.

Vojkan oseti oštar jak bol u licu, i vide kratki bljesak pred očima. Sava ga ja ošamario svom snagom i gurnuo mu kamen iz ruke.

On mu se uneo u lice, i izderao se na Vojkana držeći ga za golu policijsku jaknicu: “Ako mi sjebeš penziju, odrobijaću te! Govno balavo!” Bio je crven u licu, i teško je disao. Ali ono na čega je njegova pažnja bila usmerena je bila Smiljana, koja je, kada se sve to dogodilo vrisnula: “Bato!”. Pala je na kolena, tu, ispred lekarskih klompi, koje su brzo krenule da pruže pomoć unakaženom siledžiji, ostavljajući nju da kleči na vlažnoj hladnoj travi.

 Vojkan se iznenadio njenom reakcijom.

Pitao se kakav preokret se upravo dogodio, i to pitanje ga je ostavljalo bez odgovora i zbunjenog. Otvorenih usta je pratio pogledom lekare kako odvode Batu do sanitetskih kola, video je kako Smiljana trči ka njima, kako pada na kolena ispred njega, sve vreme smetajućo lekarima. Video je kako mu kroz plač nešto priča, nije imao pojma šta, u ušima mu je brujalo usred svog uzbuđenja koje je doživeo, a ponajviše zbog saznanja da je svojim postupkom pokrenuo mnoge loše stvari koje će se dogoditi. Ponovo je osetio da je preterao.

Prišao mu je Sava, i dalje crven u licu, ali primetno mirniji, i reče: “Ajde idi u kola, ja sada moram da obavestim šefove o ovome. Praviće uviđaj, da znaš.” Vrteo je glavom u neverici: “Jebo si ježa, mali. Ajde idi i smiri se tamo, ja ću videti kako možemo da ispeglamo ovo, ali znaj da svoju penziju nikada neću ugroziti.

Vojkan ga je poslušao, i bez reči pođe u stojadina, unutra je smrdelo na duvan. Sa mesta suvozača posmatrao je kako zatvaraju vrata saniteta ispred njega.  Spustio je prozor i zapalio cigaretu. Mogao je čuti Smiljanine jecaje i Savin dubok glas kako objašnjava šefovima šta se upravo dogodilo. Smiljana je sedela preko puta krvavog, unakaženog Bate, i držala ga obema rukama , povremeno milujući njegove tetovirane podlaktice. Plakala je, i polomljenog nosa molila Batu da dobije još jednu šansu. Biće najbolja na Svetu.

U Vojkanu je tada nešto nestalo.

Umrlo.

***

 Disciplinski postupak nije dugo trajao.

Vojkan je dao tek nekoliko izjava o događaju. Sava je pokušao da ga odbrani, i na tome će mu ovaj ostati zahvalan, ali  sve je bilo bezuspešno. Predsednik disciplinske komisije nije propustio priliku da naglasi da mu je drug Jorgovan bio kao drugi otac.

I zvanično je izgubio posao, u svojoj trećoj nedelji karijere, a škola u kojoj je proveo četiri godine u internatu ga je sada teretila da plati troškove školovanja, zbog čega je novac pozajmljivao od koga god je mogao.

Da bi vratio sve te dugove, počeo je da vozi taksi. I danju i noću, i praznicima i slavama. Što bi više vožnji imao, više novca bi zaradio. Matematika mu je bila jednostavna, i toga se pridržavao.

Promene u njegovom karakteru su postale očigledne i jasne. Neko, ko bi ga pažljivo posmatrao, bi bez oklevanja rekao da je izgubio duh. Postao je kratak, jasan, nije se prepuštao maštarijama, a osećanja nikada nije pokazivao. Često bi rekao: “osećanja su slabost, samo smetaju”. 

Prijatelje više nije imao, niti ih je želeo.

Te večeri je bio parkiran na stajalištu već nekoliko sati. Niko ga nije zvao za vožnju. Proleće je bilo lepo, i svi su želeli da šetaju. Sedeo je u kabini udobno zavaljen, kada neko u žurbi uđe na zadnje sedište.

U centar, žurim!” rekla je Smiljana Protić, ni ne gledajući u vozača. Vojkan uključi taksimetar i krenu niz ulicu. Mirisao mu je limun, i sledeći put kada je pogledao u retrovizor, ugledao je njene zelene oči kako ga gledaju razrogačenim pogledom.

Dobro veče, nastavnice” reče joj Vojkan ravnim glasom, i dalje je gledajući preko retrovizora.

Zdravo, Vojkane”, odgovori slabim glasom,  “ja, ja stvarno nisam znala da će sve onako ispasti. Žao mi je.” Ništa više nije rekla, mada on to nije ni očekivao. Ona ravnodušnost ga beše obuzela mnogo ranije. Možda je mogao osetiti i prezir prema njoj.

Vojkan je ćutao tokom vožnje, povremeno bi bacao pogled ka njoj. Ona je sedela šćućurena u kraju sedišta, i gledala kroz prozor. Njen dah je maglio staklo.

Izgledala mu je kao da je izjeda krivica.

Staćeš mi na stanici u centru”, rekla je. Vožnja beše gotova, iako je Vojkan namerno vozio polako. Parkirao je ispod ulične svetiljke i očitao joj taksimetar, njegova blještavost mu je zasmetala.

U redu je”, rekla mu je dok mu je pružala krupnu novčanicu. Ruka joj beše bela i negovana, “kao i uvek”, pomislio je tada Vojkan. Gledao je tupo u novčanicu koja mu je bila pružena, ali on je tada radije uočio divan mali zlatni satić na njenom zglobu, i ispod njega krupnu modricu ljubičasto-zelene boje. Modrica je bila razlivena po njenom zglobu, a mali sat i  par narukvica koje je nosila nisu bile dovoljne da je sakriju.

Smiljana je znala šta to Vojkan gleda. Bacila je novčanicu koju mu je pružala na prazno sedište pored njega i otvorila vrata da izađe iz taksija.

Kada je jednom nogom zakoračila van, zaustavila se kao da se nečega setila. Vojkan je bio  siguran da će mu nešto reći. Međutim, ona izdahnu sa razočaranim izrazom na licu i ne reče ništa. Vojkan ju je pratio pogledom, kako oprezno i sitnim korakom prelazi ulicu.

Tamo ju je čekao Bata, još veći, i još šireg belog osmeha. Nigde ni traga onim polomljenim zubima zbog kojih mu je predsednik disciplinske komisije zakazao posebno ročište. Pored njega nalazila su se moderna dečja kolica ružičaste boje.

Devojčica”, pomislio je Vojkan, dok je gledao kako Smiljana odlazi sa Batom, novim Batom, čistim Batom.

Parking je bio pust, samo je neonska reklama jedne kladionice bacala ljubičasto svetlo na njegov taksi parkiran u mraku. Njena zujeća blještavost mu je i ovoga puta smetala. Isijavala je svoju ljubičastu boju u napadima električnog  naboja.

A Vojkan nije mogao da se seti kako se zove onaj cvet.

 

 

Leave a Reply