Anine tišine

piše : Igor Ember

Umivao sam se hladnom vodom u kupatilu, i zurio u svoj odraz u ogledalu. Pitao sam se gde je nestalo poslednje zrnce mog samopoštovanja i onog prostačkog muškog dostojanstva koje postoji u svakog od nas i samo čeka trenutak kada će se pokazati. Ja sam ga do tada  zanemarivao i gutao ga u jekim knedlama gorkog ukusa već neko vreme. Sada sam osećao da sam sit tih gorkih zalogaja koji teraju na mučninu i neobjašnjivi bes.

Zurio sam u ogledalo, ali nisam nikog video u njemu.

Voli me, bio sam siguran u to…kao što sam siguran da i ja volim nju. Živimo zajedno već nekoliko lepih godina, ali…

To večito i obavezno “ali”  se uvek pojavi da pokvari, uništi, onesposobi, ubije…poput onih sitnih kičmica kod sardina. Ne vide se ispočetka, ali znam da su tu i znam da će pokvariti ukus.

Ana je lagano, u sukcesivnim laganim i lukavim koracima, znanim samo ženama, jednostavno prestala da mi daje svoju ljubav. Isključila me je. Mislim na onu prostu fizičku, telesnu ljubav koju smo nekada proždirali bestidno i glasno. Tako je brzo počela da nestaje, sada je više i nema.

Sumnjao sam da ima ljubavnika, ali nisam mogao poverovati u to. Bio sam siguran da postoji drugi muškarac kog voli i kom se daje, ali iako sam očajnički tražio nekakve tragove, dokaze, ili bar glupe tračeve koji će potvrditi moje sumnje, nisam pronalazio ništa. To me je još više mučilo, ta praznina, to veliko ništa.

Često sam razmišljao da bih i ja mogao naći ljubavnicu, ali nisam mogao zamisliti da živim život u takvoj jednoj velikoj laži, jer će se to onda pretvoriti u gustu mrežu manjih i odvratnijih laži koje će vremenom početi da žive svoj samostalni život, preteći da pojedu moj.

Kao paraziti.

Znam to, bio sam tamo…

Isto tako sam znao da sam odlučan da prekinem ovu vezu. Zaista sam se osećao frustrirano, i zapostavljeno…bedno.

Bio sam zaboravljen.

Nisam se mogao poveriti ni prijateljima zbog svog tog gadnog muškog dostojanstva usled kog mi je gorelo lice koje sam gasio ledenom vodom. Znao sam već unapred šta bi mi rekli.

A eto, volimo se. Kakva šteta.

• “Ali ne…nije sve kompletno. Nedostaje ti to i to…i uradićeš to i to!” govorio sam tom razočaranom odrazu u ogledalu. Bodrio sam ga i izazivao na akciju svako jutro.

Iz tog zurenja prenuo me je oštar zvuk zvona na vratima.

Čuo sam Anu kako otvara vrata, te sam i ja izašao iz kupatila da vidim o čemu se radi. Peškir sam stavio oko vrata da izgledam muževnije, čisto zbog  muškog dostojanstva kojeg nisam imao.

• “Možeš li biti tužniji prizor?” rekao sam sebi.

Anu sam mogao videti samo iz ugla, i zapazio sam odmah njeno neprirodno ukočeno držanje  i prebledelo lice.

• “Pišta?! Otkud ti? Kako si me….” počela je da muca zbunjeno pred posetiocem na vratima.

Posetioca nisam mogao da vidim, video sam samo radničke pantalone i istrošene cokule. Mogao sam ga, međutim,  namirisati. Smrdeo je oštro na jutarnju lozovaču, i oporo na onaj poseban radnički znoj kojeg danas više i nema.

Naravno, kao pravi muškarac i zaštitnik kuće smatrao sam sasvim normalnim  i primerenim da se pojavim iza Ane upitnog pogleda, rukama se držeći za krajeve peškira za vratom. U tom trenutku sam poželeo da to bude neki, meni nepoznati muškarac širokih pleća i belih zuba zbog kog bih mogao optužiti Anu za neverstvo jer bi mi to baš olakšalo tu neprijatnu stvar koju sam rešio da učinim. Da izađem iz ove nekompletne farse koju sam nazivao ozbiljna veza.

Međutim, to nije bio nikakav plećati muškarac belih zuba, već jedan oniži sedi čikica, pijan i prljav. Proleter.

Gledao je u Anu nekim prezrivim i meni potpuno nejasnim pogledom. Pijanim pokretom joj je pružio jednu kovertu, onu plavu, administrativnu…što mi se učini zanimljivim. Odavno nisam video tu plavu kovertu.

• “Drži ovo!”, rekao joj je, “Umrla ti je Ruža. Obećao sam joj da ću ti ovo doneti.” reče nepoznati proleter na vratima. Čim je Ana uzela kovertu od njega, on se, odmah okrenuo i bez ijedne reči nestao negde na stepeništu, ekspertizom pijanog čoveka pogađajući svaki stepenik.

Još sam mogao čuti odjek njegovih teških cokula, kada je Ana zatvorila vrata pognute glave gledajući u pismo. Ja sam i dalje stajao na svom mestu, ukopan u svojoj zbunjenosti, čekajući Anu da mi se obrati…da mi objasni o čemu se radi i ko je taj čovek, taj “Pišta” što nas je posetio ovako rano. I to baš jutros, kada sam rešio da stavljam tačke na stvari koje sam smatrao pogrešnim.

Ana nije ništa preduzimala, i ona je samo stajala nad plavom kovertom i ćutala, njeno držanje se opustilo a ona se nekako smanjila i postala tanana i krhka. Ja sam i dalje čekao, ponovo zanemaren i kao da me nema.

Kao da ne stojim tu sa kamiondžijski prebačenim peškirom oko vrata?

• “Ana!?” prekinuo sam tišinu, i tek tada se trgla iz tog transa u kojem se odjednom našla. Okrenula se ka meni i pogledala me caklastim praznim pogledom. Za samo jedan trenutak njen pogled se napunio suzama, a ona postade još tananija i još krhkija nego što sam malopre pomislio.

Ćutala je i plakala.

Osetio sam neprijatnost…

Nešto blažim, što sam tada mrzeo, tonom sam joj se ponovo obratio pitajući je da li je sve u redu i šta se upravo dogodilo. Ona mi je tada prišla, i poljubila me u obraz. Lice joj je bilo mokro od suza. Osetio sam njihovu vrelinu kad je prislonila svoje lice na moje, i neprijatnu hladnoću kada ga je odvojila.

• “Umrla mi je mama”, rekla je tiho ali nekako utešno i nežno. Kao da meni saopštava lošu vest.

Intenzitet zbunjenosti koji sam osetio je postao neopisiv. Kao da sam se našao u nekoj tubi sačinjenoj od pitanja bez odgovora, kao u elektronski istestiranom lateksu spremnom da se baci, da se odstrani. Zapitao sam se živim li ipak u laži od kojih sam se tako viteški i džentlmenski branio poslednjih godina? Ne samo sebe, već i Anu.

Da li sam ovo zaslužio?

• “Ti si mi rekla da nemaš roditelje”. Sam sebi sam zazvučao razočaran, ali sam je u stvari optuživao naslađujući se. Negde duboko u mozgu mi se rodila ideja kako mi možda i neće trebati zgodni muškarac belih zuba, kako ću možda uspeti da napravim scenu zbog njenog laganja, predimenzioniram sve to, operem savest, nastavim dalje…
• “Pa i nemam” rekla je. Na njenom ozbiljnom licu suze su se sada sušile.
• “Mislim da zaslužujem neke odgovore, Ana!”. Rekao sam joj to kao neki islednik. Kao strog, i kao da me se ticalo. Ja sam imao svoj cilj, i vojevao sam bitku da dođem do njega.
• “Zaslužuješ”, odgovorila je klimajući potvrdno, i kao da se na kratko osmehnula. Učinilo mi se da se možda čak podsmehnula, i ja sam se ponovo osećao kao u onom lateksu, zarobljen i nebitan. “Ali, moram ti prvo ispričati jednu priču”, nastavila je,  “jesi li za kafu?”. Klimnuo sam, i ona ode u kuhinju tužnim usporenim korakom. Kazneničkim.

Dok kafa nije ubrzo zamirisala, ja sam mrzeo sebe i besnio na nju. Shvatio da će ovo biti taj odlučujući momenat. Odlučujuća kafa kada ću konačno preseći i reći joj po ko zna koji put stvari koje mi nedostaju, koje me izjedaju i zagorčavaju mi život. Samo ovaj put neću ustuknuti pred strahom od njenog gubljenja. Zaista je volim, pomislio sam tada, potpuno svestan straha koji me je obuzimao pri samoj pomisli da bih je mogao izgubiti.

Sela je pored mene, nekako ranjiva i pogrbljena. Ćutala je nad svojom šoljicom kafe dubokog daha čekajući pogodan trenutak da započne.

Arogantno sam se zavalio u stolicu, upitno podigao obrve i rekao:

• “Dobro…I ?”

I onda mi je ispričala tu jednu priču.

Priču koju zaslužujem…

***

Mnogi se ne sećaju Milane, ne sećaju se njenog glasa.

Sećaju se, možda još samo radoznali posmatrači, njenih krupnih okruglih plavih očiju, kose boje slame sa jednostavnim razdeljkom po sredini temena, smešno isturene gornje usne i retko ljupkog osmeha kojeg nije svakom pokazivala.

Pokrivala ga je šakom, kao da ga se stidi.

Oko nje je uvek vladala tišina, jer jednostavno nije imala šta da kaže. Ponavljala je razrede dva puta, i dalje u svoje sveske crtajući samo srdašca ili lepim slovima ispisujući poneki ljubavni stih izmenjen i smešan. Sanjala je otvorenih očiju i usporenih pomirljivih pokreta gledala svet oko sebe.

Nije ona bila neki tamo tupavi curetak, samo je nije zanimalo ništa što bi se dešavalo oko nje. Nije marila ni za školu, ni za društvo, odlaske u grad po najmodernije patike i bluze. Sve je to Milana pokrivala svojom ćutnjom koja se činila tako prirodnom za nju.

Ponekad bi samo coknula ili prevrnula očima na beskrajna zadirkivanja koja je trpela od svojih vršnjakinja. Niko se ne seća čak ni njenih suza kada bi je zle šiparice raščupale, istresle njenu torbu po školskom dvorištu i ismevale je zbog njenog tela koje je tako rano zaličilo na ženu.

Ona je ćutala.

Smerno bi ponovo češljala svoju raščupanu kosu boje slame, ili sakupljala svoje sveske po prašnjavim školskim puteljcima.

Imala je samo jednu drugaricu, neku pegavu Marijanu.  Kada su se upoznale, obe devojčice su ćutale jer samo su to znale.

Proklete sapatnice.

Zajedno su otrpele svaki šut, svako čupanje za kosu ili pogodak kamenom. Marijana je naučila od Milane da je upravo ćutnja ta koja će učiniti da sve brže stane.

Da prestane.

Govorile su jedna drugoj koliko su lepe.

Milana je svakodnevno, na povratku iz škole prolazila pored jedne benzinske stanice, ispred koje ju je neretko sačekivao Dejan. Jakih pleća, koja su zatezala kombinezon sa izlizanim logom firme,i širokog zdravo belog osmeha, prvo joj se samo javljao, nametljivo gledajući za njom. Milana se samo smejuljilja, sa šakom preko usta, ubrzavajući svoj korak istovremeno proveravajući dokle će njegov pogled dosezati ovog puta. Kada bi zbog nekog posla Dejan bio sprečen da je čeka ispred bila bi neizmerno tužna, i jedva čekala sledeći dan. Ponekad bi čekala na ćošku nadajući se njegovom pojavljivanju.

To joj ne bi smetalo, jer i onako nije volela da bude kod kuće gde ju je čekao samo siromašan radnički život njenih roditelja. Preglasan otac koji se svakoga dana vraćao sve pijaniji i sve prljaviji iz svoje vulkanizerske radionice, i prerano ostarela ogorčena i još pijanija majka koja se očigledno trudila da opravda svaki njegov postupak.

Sanjala je Milana o nekom drugom životu.

U ta svoja sanjarenja sve češće je prizivala Dejanov lik, sa tim njegovim osmehom i jakim mišićima u mirišljavom, još krutom kombinezonu od pranja, a koji bi mu baš ona oprala i pripremila za taj slab ali pošten posao. Samo poneki izlazak u šetnju ili na po koju večeru, možda po neko letovanje gde bi se histerično smejali u nekom ribljem restoranu. Po prvi put u njenom životu.

Dejan i ona. Mladi i tako šarmantni. Sanjala je, i sanjala.

Jednog popodneva dok je opet sva usplahirena prolazila pored pumpe Dejan joj se konačno obratio.

• „Ćao, lepoto, pa kada ćemo se mi upoznati?“ , doviknuo joj je, ne obazirući se na snebivljivu debelu ženu u čiji automobil je sipao gorivo.

Milani su se noge odsekle od uzbuđenja. Ukopala se u mestu, dok joj je srce kucalo nezamislivom brzinom, a vrućina udarala u lice. Imala je osećaj da crveni. Pokrila je rukom svoj stidljivi osmeh, ali je sačekala da debela žena ode, a da joj zgodni mladić priđe.

Tada su se upoznali.

Od tog dana, svakodnevno su pričali kada bi se ona vraćala iz škole, smejali se tek tako, bez smisla. Dejan je voleo da je uveseljava opisima svojih mušterija, pričao joj je kako je lepo biti na moru, ili kako se proveo kada je bio kod brata u Švajcarskoj.

Milana je sa oduševljenjem gledala svaki njegov pokret, slušala svaku njegovu rečenicu, u svojim mislima oživljavajući slike tih prizora o kojima je govorio. Verovala mu je, i više nije pokrivala svoj osmeh sve češće i sama uzimajući učešća u razgovoru.

Ali, ona zapravo nije imala o čemu da mu priča posle toliko godina provedenih u tišini. Bila je samo srećna jer se život koji je sanjala rađao tu pred njom.

Tog dana kada se vraćala iz škole ona je ponovo zastala na malo razgovora sa Dejanom, on izađe i reče joj:

• „E, ne mogu sada da budem napolju jer radimo popis. Tu mi je i poslovođa, poludeo je jer imamo minus u kasi. Eno ga prevrće po papirima“, i pokaza unutra na starijeg proćelavog čikicu zaokupljenog poslom, „ali čuj, smena mi se završava u deset večeras. Smeš li tada izaći iz kuće? Tada ću biti slobodan.“

Milana je odlučila u trenu da će po svaku cenu doći kod Dejana. Već je zamislila i romantičnu scenu kako ga sačekuje posle posla, i kako će zagrljeni otići u noć.

Iskrala se iz kuće bez problema. Roditelji se već godinama unazad nisu ni pitali gde je ona, bili su zaokupljeni svađama ili alkoholom. Spavali su čvrstim snom kada se Milana našla na ulici i krenula u pravcu pumpe. Ispred ju je već čekao Dejan.

• „Hoćemo li u šetnju?“ upitala ga je Milana dozvoljavajući da je ovaj poljubi u obraz.
• „Nema šanse, lepoto“,odgovori joj on, „suviše sam umoran za šetnju. Bukvalno sam ceo dan na nogama. Prokleti popis!“

Milana se oseti razočarano, ali je zaista na njegovom licu i u njegovim pokretima mogla videt umor. Slegnula je ramenima i pitala:

• „Pa, šta si mislio onda?“
• „Mislio sam da uđeš na pumpu da popijemo piće. Imamo mi tu jednu prostoriju za radnike, tu možemo sesti normalno i da nas niko ne ometa. Molim te“, odgovorio joj je Dejan.

Pristala je srećna što će moći biti sa njim, i on je uvede u mali sobičak opremljen sa par metalnih ormarića, jednostavnim četvrtastim stolom punim plastičnih flaša i pepeljara, u uglu se nalazio jedan običan krevet na sklapanje. Prostorija je mirisala na duvan i iznošenu obuću i ona se namršti kada su ušli, ali joj se lice ponovo razvuklo u osmeh kada se Dejan vratio u sobicu i doneo sok iz frižidera. Sebi je doneo pivo, i seo na maslinasto ćebe prostrto po krevetu otpijajući veliki gutljaj.

• „Sedi tu pored mene, ne moraš se stideti“, rekao joj je šaljivo.

Ona ga je poslušala, osećajući se nekako čudno dok joj se on unosio u lice i govorio o tome kako mu je drago što je došla. Učini joj se da je na Dejanovom licu ugledala neke stvari koje nije do tada primećivala. Bili su to mali ožiljci po obrazima, poneki mladež ili bubuljica, i taj pivski zadah koji joj je bio toliko poznat od njenog preglasnog i prljavog oca. Sve joj to učini da se Dejan i ne čini toliko privlačnim, i ona oseti neobjašnjivu neprijatnost i naprasnu, gotovo instinktivnu odbojnost dok su se njegove vlažne usne spuštale na njen vrat. Ruke kojima je sklanjao kosu sa njenog lica su bile grube i snažne, i ništa od ovoga što se upravo događalo nije podsećalo  na njene snove, toliko puta sanjane.

Odsanjane…

Pomislila je kako je sve ovo jedna velika greška, i poželela da ode kući, ali Dejanovi snažni mišići joj to nisu dozvoljavali, držali su je u čvrstom čeličnom zagrljaju koji je postajao sve neprikladniji, i za nju potpuno nov. Sasvim zbunjena govorila mu je da prestane i da treba da ide kući, a kada je prvi put pokušala da skine njegove ogromne šake sa njenog tela, on ju je ošamario. Toliko glasno i jako je to učinio da se Milana istog trena vratila u njen tragični stupor i balon tišine i poslušnog trpljenja. Govorio joj je gadosti vređajući je istovremeno, ali ga ona više nije slušala. Samo je plakala u svojoj tišini.

Toj spasonosnoj tišini.

Plakala je uzalud, nemoćna da se odupre Dejanovoj snazi. A on ju je sada jednostavno uzimao, otkrivajući joj telo deo po deo, nanoseći istovremeno i poniženje i neobjašnjivu fizičku bol. Jecala je u tišini grizući ivicu grubog ćebeta pod njom u želji da se sve ovo što pre završi. Dejan je za to vreme grizao nju po vratu i golim ramenima.

Plakala je nad svojim snovima koje je tako prerano sahranila dok je Dejan zadovoljno navlačio svoj izbledeli kombinezon na sebe. Kako je napuštala tu sobicu i benzinsku stanicu, ne čekajući da Dejan završi svoje oblačenje, uhvatila je pogled  matorog poslovođe koji se prostački osmehnuo i namignuo joj.

Nikada više ništa neće biti isto za nju.

Svet će se razliti pred njom u svim nijansama crne boje.

Kada je došla kući, zatekla je oca kako spava na kauču, a u kuhinji majku. Očigledno je bila je pijana i sedela je u tišini sa flašom rakije na stolu ispred sebe. Mušema na stolu je bila prljava i masna, Milana oseti mučninu i gadjenje. Gadila se sama sebi. Osećala se tako prljavo, poput te prastare masne mušeme koju je sada nemoguće obrisati i oprati.

Ispričala je majci šta joj se dogodilo, a ova naglo skoči oborivši stolicu na kojoj je sedela. Uhvatila je svoju ćerku za kosu i počela da je čupa. Opet je Milana poslušno ćutala, dopuštajući da joj glava leti vođena majčinim bolnim stiskom.

• “A šta ćeš ti tamo u ovo doba? Zmijo! Kurvo mala!” drmusala ju je pijana majka, čupajući čitave snopove kose sa Milanine glave, “Ako tvoj otac sazna za ovo, ubiće nas obe! Da nisi nikome zucnula. Sada si kurva, ima da ćutiš i trpiš!”

Ona više nije ni pričala, već je siktala zapenjeno na svoju ćerku. Stiskala je svoje tanke usne dok joj je čupala kosu i udarala šamare po licu.

A ona je ćutala i trpela. Ponovo i iznova dopuštajući majčinoj šaci da udari po njenom licu. Nije se branila, bila je sigurna u to da zaslužuje kaznu.

Ćutala je. Trpela.

Odlučila je tada da će da pobegne od kuće, pojavila se jednog dana na vratima kod svoje strine koja ju je uvek volela. Ni sama nije znala razlog strinine naklonosti, pa nju ni roditelji nisu voleli niti su marili za nju. Kod nje je bila dok nije završila srednju školu.

Niko je nije ni tražio, i zbog toga je mnogo plakala. Mogla je i u reku da skoči, njene roditelje to nije zanimalo. Život joj je tek počeo, a oni su je sahranili, nisu čak ni tugovali.

Ni majku, ni oca od tada više nije videla, a čim je postala punoletna promenila je svoje ime i potražila novu i čistu sebe….

***

Nezainteresovano sam gledao u Anu.

Čekao sam da završi, pa da ja počnem sa svojom pričom, i nastavim ispunjenje onoga što sam hteo da postignem. Da konačno uprem prstom u nju…

• “Dobro…jesi li završila?” bezobrazno i svađalački sam je upitao.
• “Ne, nisam.” odgovoriila je.
• “Izvoli…čekam?” prekrstio sam ruke na grudima izbacujući ih prgavo.
• “Pišta, prljavi čovek koji je jutros bio na vratima i doneo plavo pismo je Milanin otac.” rekla je tiho.

Ja sam prevrnuo očima.

• “Milana je tada skratila svoje ime i postala je samo Ana” rekla je još tiše, i onda gotovo nečujno konstatovala, “ostala sam samo Ana…”

Dok je izgovarala poslednju rečenicu počela je cepati plavo pismo koje je jutros dobila i koje do tada nije ispuštala iz ruku. Cepala ga je na sitne komadiće i poput konfeta bacala na gomilicu na stolu.

A mene kao da je stotinu čekića udarilo po prstima!

Toliko informacija, toliko saznanja mi je bilo nemoguće obraditi tek tako odjednom,  i ja sam joj potpuno neprikladno, čak sam sebe iznenađujući postavio pitanje:

• “A pismo?”
• “Pismo je nebitno, to je greška. Nije to za mene, to je za nekog drugog ko više ne postoji.” Suze su joj ponovo kvasile lice i ja tek sada primetih njenu šarmantno isturenu gornju usnu.

Iznenada mi je uletela u zagrljaj, uplakana i toliko ranjiva.

Primio sam je u svoj zagrljaj i dalje razmišljajući o toj celoj priči, dok je svo vreme drhtala u mojim rukama. Ja sam je nežno mazio i tapkao po leđima kao neku malu bebu, pogledom šarajući po stolu gde su bili ostaci plavog pisma i ohlađena kafa.

Je li to bila ta odlučujuća kafa?

Hladna i nepopijena.

Dugo je trajao taj njen zagrljaj. Činilo mi se da je isplakala reku, jer mi je rame bilo mokro od suza koje su se slivale niz njenu bradu. Kada više nije imala suza za plakanje slabašno se trgla i rekla mi:

• “Jao, moram da se umijem. Pogledaj me na šta ličim” šmrcala je te reči. Imao sam osećaj da se odlepljuje od mene dok je izlazila iz mojih ruku.

Tek kada je zatvorila vrata kupatila za sobom, ja sam poput nekog krivca počeo sve informacije da postavljam na svoje mesto. Do tada sam bio zaprepašćen svime što sam čuo i  nisam ni shvatao dubinu posekotina koje je nosila na svojoj duši a koje nikada neće zarasti.

Posle nekoliko minuta se vratila i stala pred mene. Ja sam i dalje zblanut pokušavao shvatiti sve uzroke i posledice koje su se našle u našim životima.

Ovo pozorište u kući, potpuno neželjeno.

Uzela je moje obraze u šake i pogledala me ravno u oči. Obožavao sam taj njen pogled. Ponovo me je ljubila u obraz i svojim vrelim isprekidanim dahom mi je u uvo prošaputala:

• “Oprosti…”
• “Ne…Oprosti ti…” jedva sam joj to rekao. Sada sam odjednom ja bio taj koji se zaplakao. Muški sam gutao knedle i suze, ali bezuspešno. Sada je meni bio potreban zagrljaj, jer sam shvatio…

Shvatio sam sve.

Otišao sam i ja da se umijem, jer nijedan muškarac ne voli da ga vide kako plače…

Pljusnuo sam ledenu vodu u lice, pogledao svoj odraz u ogledalu, uneo mu se gadljivo u iskeženo lice i rekao:

• “Stoko…!”