Autobus

piše : Nenad Baraković

Gledajući kazaljke na satu dalo bi se zaključiti da je 13h. Autobus je krenuo. Teturao se kroz maglu kao unezvereni pijanac koji je zatvorio poslednju kafanu u gradu pa krenuo kući, ako je uopšte ima. Autobus je krenuo. Nestajao je u magli i postajao je sve sitniji i sitniji, postao je tačkica a onda je skroz nestao sa horozonta . Ne, nisam to video svojim očima, ali sam zamišljao da je scena tako izgledala. Odvratna scena. Jebeni autobus.

Nastavio sam da pišem vesti za polusvet. Tačnije krao sam vesti sa drugih sajtova, jer se na tome zasniva današnje novinarstvo. Sejao sam mržnju među ljudima za male pare, ali bolje i to nego da krivim kičmu. To naravno niko ne zna, jer se skrivam iza lažnih ideala. To je danas moderno.

Nova vest. Treba mi nova vest.

“ŠOK: NIKADA VAM NEĆEMO DATI SVETINJE (FOTO/VIDEO), tako je pisalo. Onda “enter”, pa ogromna i neopisiva bol. Nikad ranije proživljena bol u kurcu za svetinje, vekovna ognjišta i ostale mitove. Mnogo me je bolelo.

A onda opet autobus. U autobusu sedište, zamisli. U sedištu devojka. Pomerila je kosu iza uva, mogao sam videti bele slušalice koje su sijale kao biseri. Kakva slika, a? Kakva kosa. Sa slušalica je svirala muzika sa posvetom. Nisam je čuo, pretpostavljao sam samo.
A onda je bus opet nestao.

Nova vest. Treba mi nova vest.

“ČAPLIN JE PIČKA”, da. Takav mi naslov treba. Neka svet konačno sazna da je maznuo devojku Selindžeru dok je ovaj bio na prvoj liniji fronta. Jebeš Čarli Čaplina.

A onda je počela da se smeje. Smejala se verovatno jer je znala kakvo se ludilo dešava oko nas. Smejala se jer je znala je i da sam ja lud, uprkos tome što se pravim normalan.

Nova vest. Treba mi nova vest.

“ŠOK: Pao je sneg (FOTO/VIDEO)

Zaista šok. Pao je sneg u januaru i ne znam kako je to moglo da se desi. Ali hej, bio je to najlepši sneg u modernijoj srpskoj istoriji.

Zavolela je sneg. Sačuvaće ga, doneti sa planine u džepovima, a on se neće istopiti. Doneće i najluđi osmeh, i najluđe oči. Mrzi me da opisujem oči, to rade pisci i Rusi; ja nisam ni pisac, a ni Rus. Ja pišem vesti.

Nova vest, treba mi nova vest.

SUPER: Nikada neću postati opasan pisac

Neću, zato što me mrzi da pišem. Zato što me boli dupe za pisanje. Zato što nemam živaca za matore babe, niti imam pretenzije ka neurotičnim depresivnim umetnicama. Ostavljam ih onom liku u crnoj košulji koji piše poeziju. Ne zato što ne mogu, video sam da mogu. Jednostavno neću. Nemam želudac za to da se šlihtam beogradskim pederima. Isto kao i sa muzikom. Mogu, ali neću. Slobodna volja.

Autobus se vratio. Smejala se. U džepovima od kaputa je nosila sneg. Ne, nisam prisustvovao događaju, samo sam zamišljao tu scenu. Izašla je iz busa i poletela prema meni.

“Da li si donela?”, upitao sam je.
“Aha”, odgovorila je i zagrlila me.