Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Bela ptica

Ta žena… Ona je stanovala u podrumu zgrade, u suterenu, u tami. Njeni prozori su bili smešno mali i svetlost je jedva dopirala do sobice u kojoj je samovala. Svakog dana, u pet popodne, ona bi čekala komšiju s petog sprata na ulaznom stepeništu. Sedela bi s kraja, do ograde, skupljena u sebe, i pušila bi svoju neveštim prstima zavijenu cigaru. Ne bi ni treptala, samo bi dugo buljila niz put, sve dok se on ne pojavi. A kad se on pojavi ona bi, sva ustreptala ko leptirica, ustajala da ga pozdravi.


Znate li, komšija, sanjala sam jednu belu pticu…”
On bi je pogledao skoro sažaljivo. A onda bi prekinuo njeno čudno izlaganje rečima:
Izvinite, komšinice! Znam da ste sanjali i drago mi je što sanjate, ali ja zaista sada nemam vremena da slušam o toj ptici. Znate, žurim! Čekaju me.”
Dobro. Dobro.”, odgovarala bi ona snuždeno. “Ako baš žurite, ako nemate vremena…
On bi odlazio na svoj peti sprat. Ona bi dugo gledala u prazan hodnik, kao da je on još uvek tu, kao da će se svakog časa vratiti i ipak saslušati priču o beloj ptici. 
Ona bi ga čekala i sledećeg dana kao da ništa nije bilo. Valjda je živela u nadi da će on jednog od tih dana imati vremena i volje da čuje tu priču. Opet bi skočila sa stepeništa kad ga ugleda, srećna, puna nade, punih usta svih onih reči koje nikako nije uspevala da mu kaže.
Tako se radujem što Vas vidim!”, govorila bi.
On bi kadgod bio dobre volje, pa bi se na to nasmešio s razumevanjem, bez osude u glasu ili mislima samo. Bila bi mu simpatična na trenutak u toj njenoj zanesenosti. 
I meni je drago da vidim Vas!”, odgovorio bi ljubazno.
Znate, komšija, ona ptica što sam Vam je juče pomenula…”
“Znam, znam! Sećam se. Pomenuli ste je više puta za redom. Mora da je nešto baš važno ili zanimljivo vezano za tu pticu što Vas proganja. Ali rešićete Vi to već! Ne sumnjam u Vas!”, prekinuo bi je.
Htela sam da Vam kažem…”, krenula bi ona. 
Ali on je već uveliko otvarao vrata lifta i odlazio ka svom petom spratu. U žurbi. Kao i uvek. 
Ovaj čovek očito nikad nema vremena za belu pticu! Čudno. Počinjem da sumnjam…”, mislila bi ona svoje misli, nedovršene i nejasne za svakog drugog osim za nju. 
Iz dana u dan priča se ponavljala. Ona je čekala. Uvek mu se radovala. Uvek iznova pokušavala da mu ispriča priču o beloj ptici. On je uvek žurio. Nikad nije imao vremena. Nikad nije priču saslušao dalje od početka.
Komšija, bela ptica mi je bila na prozoru…
Dobro, dobro, komšinice! Lako je Vama kad imate vremena da se družite s pticama! Vidite, ja nemam vremena. Mene čeka hiljadu obaveza svaki dan. Radim na dva mesta. Polažem ispite. Porodica me očekuje. Imam zakazane sastanke. A Vi se, eto, družite s pticama! I nećete da shvatite da ja nemam vremena, da se umoran vraćam, da me boli glava od svega, da ne znam gde udaram!
Razumem ja to! Pa, vidite valjda da sam strpljiva, da čekam da Vam se ukaže koji minut slobodnog vremena, pa da Vam kažem to za pticu! Važno je!
On bi samo zavrteo ljutito glavom, potom odmahnuo rukom i u odlasku progundjao:
Da, da! Vama je samo ta bela ptica na umu! A što se svet pred našim očima raspada, što ljudi imaju prečih problema od te Vaše bele ptice, to nema veze!?
Ona bi zbunjeno gledala u njega, kao da se pitala u sebi:
Pa, zar ceo svet ne počiva baš na toj beloj ptici koju Vi uporno ignorišete!?
Ali to nije izgovarala. To je ćutala. Toliko je jako tu rečenicu ćutala da je nekad osećala i fizičku bol zbog toga. On bi otišao, a ona bi iznova ostajala da gleda dugo za njegovom senkom koja kao da nikad nije odlazila. I tako… Godinama. 


Sve dok jednog dana, u pet popodne, kad se komšija s petog sprata vratio kući i na stepeništu zgrade nije zatekao mrtvu belu golubicu. Komšinice, one koja ga je inače sačekivala, ne beše tu. On stade pred ukočenim telašcem one bele ptice. Gledao je u nju kao omadjijan sve dok nije počeo da plače, plače, plače… U neko doba on se sabra i potrča da pokuca na prozor podruma u kojem je komšinica samovala svoj mali život. Dugo je lupao i dozivao:
Komšinice!!! Komšinice!!! Komšinice!!!
Niko se nije odazivao. On se onda sjuri stepeništem, jer lift nije išao do podruma, pa stade lupati na njena vrata jednako vičući:
Komšinice!!! Komšinice!!! Komšinice!!!
Nije bilo nikoga da vrata otvori. On se pope nazad, do ulaza u zgradu. Tu zateče komšiju što je stanovao u prizemlju. Ovaj ga beše čuo kako viče i doziva uzaludno, te mu reče:
Šta ste zapeli da vičete toliko? Nema je! Jutros se odselila, zauvek.”
Ovaj je zbunjeno gledao u njega i mrmljao:
Kako? Zašto? Ali bela ptica…”
“Ma, kakva Vaša bela ptica!? I Vi ste poludeli ko i ona! Bela ptica, pa bela ptica… Bože me sačuvaj ludaka!

Rea Sartori

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: