piše : Rea Sartori
Ta žena je nekad bila nečija ćerka, još uvek je nečija sestra, žena, majka. Usput, ona je i baba i svekrva. Ali ta zla žena je imala jedan hendikep. Rodila se sa crveniim licem. Ne malo, bilo je to izrazito crveno lice, kao da bukti od neke stalne vatre. Ona se toga strašno stidela uvek, pogotovo u mladosti. Zbog toga stida ona je propuštala da se zabavlja s mladićima. Propustila je i mogućnost da se uda za čoveka kog je volela. Neko vreme su izlazili zajedno i sve je bilo u redu. Kad je došlo do toga da se zbliže i da maske padnu, ona se preplašeno povukla. Zašto? Pa, ona je uvek svoje lice mazala sasvim bledim puderom i tako uspevala da sakrije ono urodjeno crvenilo, kome nije bilo leka. Kad bi se s nekim previše zbližila to bi značilo i da mora da mu otkrije svoju crvenu tajnu. Ona to nije mogla da podnese. U svemu drugom, verovatno pokušavajući da nadoknadi taj svoj hendikep, ona se trudila iz petnih žila da bude najbolja. Bila je uvek doterana, vredno je radila, bila je vesela u društvu, najbolja domaćica, mada u kući svojih roditelja. Htela je da može svima služiti kao uzor savršene žene, savršene u smislu onoga što se od žene tog vremena očekivalo. Uspevala je u svemu. Nije samo nikada uspela da svojoj duši udovolji i da iskreno i otvoreno voli nekoga.
Vreme je odmicalo. Njene drugarice su se redom udavale a ona je ostajala sama, brinula o roditeljima, mladjim sestrama i radila. Vide ona u neko doba da je vrag odneo šalu id a će zauvek ostati usedelica ako ne pregrize i ne odluči da se uda. Udvarača je bilo još uvek dovoljno. Ona je bila privlačna i zbog svojih dobro poznatih osobina, poželjna. Ne može ona da se odluči, strah je. Nema snage da se pred nekim otkrije. Zalud ju je i momak kog je mnogo volela prosio. Tek tu beše preplašena i nesigurna. Umesto da se preda sudbini i kaže mu svoju muku, ona ga grubošću otera od sebe. On se ubrzo drugom oženi misleći dag a ona nikad nije ni volela. Možda je čak pomislio i da ona smatra da je puno bolja od njega te da je on nije dostojan.
U neko doba, već na izmaku njene mladosti, a bogami je i biološki sat žene već otkucavao zadnjim trzajima, desi se sudbina. Naidje u taj kraj jedan čovek, malo stariji od nje. I on beše neženja u poodmaklim godinama za ondašnja merila. Taj čovek bio je nekakav rodjak njene najbolje prijateljice. Imao je on jednu manu, bio je šepav na jednu nogu. Takav se beše rodio. Takvog ga je Bog na ovaj svet poslao iz samo njemu znanih razloga. Za razliku od nje, žene s crvenim licem, ovaj šepavac je bio samouveren, dobar čovek, skroman i vredan. Ali bio je i prilično niži od pomenute žene. Njena prijateljica, koja je nju dobro poznavala, pomisli da bi njih dvoje bili dobar par. Oboje su imali nekakvu manu, sličnih godina a bez bračnog druga. Ona reši da ih upozna i da im predloži da se uzmu i zasnuju porodicu.
To i učini. Ona žena crvenoga lica ne beše srećna što njen potencijalni mladoženja šepa i što je niži od nje. Nije joj lepo stajao. Brinula se kako će njih dvoje pred ljudima izgledati, jer ona će lice namazati, a šta će on? Ali, prevagnu nešto drugo. Ona će pred njim moći da pokaže svoje lice jer je smatrala da je njegova muka daleko veća i da će biti srećan što je uopšte ženu našao. Tako se i postavi. On ne beše sujetan i egoističan. Svidela mu se njena prpošnost i sve ono što je o njoj čuo. Mislio je da će ljubav sve to u njoj brzo smiriti. Uzeše se.
Ona ne htede da se slika sve dok on ne stade stepenik više da bi izgledalo kao da je visok. Lepote mu u licu falilo nije a ni u telu, osim visine i kraće noge sve je bilo na mestu za jednog muškarca. On, onako skroman i mirne prirode, pristajao je na sve samo da joj udovolji. Ne beše im loš brak. Ona se trudila i kasnije da pred ljudima slika o njima bude što savršenija. Dobiše dvoje dece, sina i kćer. Njeni najstrašniji strahovi, da će im deca naslediti neki od njihovim hendikepa, ne dogodiše se. Cvetala je, gajila decu i vazda se trudila da ništa ne naruši idealnu predstavu o njenoj porodici i njoj. Onaj njen čovek je više bio po terenima nego kući, dobro je zaradjivao i moglo se lepo živeti. Njoj se svidelo i to što ga više nema nego ima u kući. Nerado je s njim bračne dužnosti ispunjavala. Uvek se osećala loše kad bi puder skinula i pokazala svoje crvenilo. Kad bi još i njega, onako niskog i šepavog videla, svaka želja bi u njoj umirala. Ali, kad bi osetila da će se on naljutiti, ona bi se naterala da i to nekako pregrmi.
Kako su godine prolazile njeno nezadovoljstvo, ono unutrašnje, raslo je neosetno. Gledala je kako žene oko nje žive u ljubavi sa svojim muževima, kako imaju ljubavnike, afere, razvode i ponovne brakove. Ona, nezadovoljna sopstvenim životom a nemoćna da išta promeni, tako je ona mislila, bivala je sve mrzovoljnija i nezadovoljnija. Niko joj nije valjao. Svima je mane nalazila, sve bi ih ogovarala a sebe u nebesa dizala. Tako je i prema mužu bivala sve gora. Njenim prohtevima kraja nije bilo. Još joj i kćer naraste u devojku, lepu i pametnu. Drugome bi to bila neizmerna radost i ponos. Ona je samo glumila taj ponos a u sebi krila tajnu ljubomoru. Zaslepljena sopstvenim kompleksima sina nije ni primećivala. Jadničak se celi svoj život borio za njenu ljubav i pažnju. Ali ona kao da je celi muški rod počela da mrzi, kao da joj svaki muškarac na ovom svetu beše kriv za njenu zlu sreću pa čak i rodjeni sin. Skoro da ga ni videla nije. Sve se više zagledala u ogledalo, doterivala i nos dizala pred ljudima. Sve su je manje ljudi i voleli jer joj beše prešlo u naviku da svakome, iole vrednom i pametnom, a pogotovo lepom, kontrira. Uvek je moralo biti po njenom, uvek je ono što bi ona rekla bilo jedino ispravno. Njena nadmenost i oholost prema muškom svetu prilično se prenese i na njenu kćer, jer kćer ko kćer, htela je da majci udovolji. A ovoj majci niko nije mogao udovoljiti. U neko doba udade se ona njena kćer. Nedugo zatim i sin joj nadje izabranicu svoga srca. Sa ćerkinom udajom se ona nekako pomiri jer ova ode daleko, u muževljev dom da živi. Ali kad joj sin dovede prelepu snahu, oličenje svega onoga što ona nikada nije mogla biti, ona se preobrazi u zlo od žene. Svu svoju mržnju, dotad nakupljenu neispunjenim životom, ona iskali na mladoj, nedužnoj ženi. Prigrli zla žena svog sina uza se a sve s namerom da napakosti onoj lepotici koju ovaj beše u kuću doveo. Nije mogla da živi pod istim krovom s tako lepom i mladom ženom a još i srećnom u ljubavi. Nije zloj ženi bilo do sina, da pomisli kako je blagoslovena srećom svog deteta, ljubomora je bila jača. Da zlo bude veće, muže one zloće se razbole i napusti prebrzo ovaj svet. Da je on poživeo možda bi stvari bile bolje, ovako kola krenuše da se sunovraćuju nizbrdo. Sin, željan pažnje i odobravanja od rodjene majke, ne mogaše da se izbori sa samim sobom. Kad je jednom doživeo da ga majka vidi i poštuje, nije se mogao toga odreći. A ona zla žena je iz dana u dan njemu zvocala kako mu mlada ne valja, kako se prerano oženio, kako je nesposobnu ženu našao, kako on bolju zaslužuje, kako bi bolje bilo da je što pre otera. Spisak pakosti koje je jadnoj mladenki nanosila i podmetala toliko je dugačak da se roman o pakosti može napisati. Trpela je ona sirotica koliko god je mogla. Probala se par puta svome mužu požaliti ali je nailazila na zid nerazumevanja. Ovaj ne bi poverovao u pakosti svoje majke ni dag a na streljanje povedu, toliko beše opčinjen njenom neočekivanom i neizmernom pažnjom. Ko bi i pomislio šta se iza brega valja? Ko bi toliko zla mogao i zamisliti u jednoj starici? Beše ona već u poodmaklim godinama, mada držeća. Ali ta starost je sobom donosila samo još veće nezadovoljstvo i veću pakost. Njene vršnjakinje su i dalje imale nekakve ljubavne živote, emotivne veze i slatke radosti. Ona, zbog svog crvenog lica, nije ni pomišljala na to. Kako je njena snaha imala sve više problema zbog njenih podmetanja i klevetanja, tako joj se život sve manje milio. Već beše mnogo puta pomišljala da se spakuje i rasturi svoj brak uprkos velikoj ljubavi prema mužu. Ali i najveća ljubav nema uvek dovoljno snage da otrpi tolika poniženja i toliko nerazumevanje.
Nekom prilikom dozlogrdi onoj mladoj ženi siktanje svekrvino te joj, po prvi put, iz usta izlete da joj nešto i kaže. Doduše, reče joj to u trenutku slabosti svoje i nasamo.
“Svekrvo moja, ti u kući vazda imaš ikone Isusove, ikone Bogorodice majke i stalno se Bogu moliš, je li tako?”
“Jeste, pa šta? Žena sam, bogobojažljiva i smerna, za razliku od tebe što nikakva ljudska verovanja nemaš.”
“Vidiš, svekrvo moja, ja u Božiju pravdu verujem. Reći ću ti nešto. Mnogo mi zla nanosiš a ja sam nečija kćer ko što je i tvoja. Ja sam daleko od onih koji bi me mogli uzeti u zaštitu, kao i tvoja kćer. Ja sam udata za tvoga sina ko što je tvoja kćer za nečijega. Za ovo zlo što mi činiš Bog će te kazniti. Al Bog u tebe udariti neće, zna on da tebi do života nije. Udariće tamo gde će te najviše boleti. Sve što meni priželjkuješ, nekako će ti se vratiti. Setićeš me se tad ali će kasno biti za ispravke.”
Ona zla žena se samo još više naduri što joj ova imade snage tako nešto reći pa i to sinu prenese. Na to se ovaj naljuti prilično na svoju ženu ali krevet brzo pomiri mlade ljude u još neugasloj ljubavi.
Ne prodje dugo, možda godina ili manje, kazna sustiže onu zlu ženu. Kćer joj se rastade i vrati se u kuću. Beše tužna i jadna da gore biti ne može. Sve ono što je njihova snaha u toj kući preživljavala to je i njenu zaovu zadesilo tamo gde je živela. Samo što ova, znajući majčinu nebrigu za nju, nije htela da govori i da se jada. Tek kad je teška muka natera ona se rastade i vrati u roditeljski dom. Iz nekog razloga teži udarac onoj zloj ženi niko naneti nije mogao. Slomi se ko suva grančica. Mesecima je samo plakala i crkve obilazila, čak je i mužu na grob ko u crkvu odlazila. Snahi se ne htede obraćati osim što jednom, u silnome bolu svome, ne izreče pred njom, ne hoteći to već se prevari te joj izlete:
“Prokleta veštice, zbog tebe mi se ovo zlo dogodi! Sve si me ti urekla ono kad si me na Boga podsećala.”
Potom briznu u plač i izlete iz kuće, opet da u crkvu ode i sveće nebrojene pali, molitvenike nebrojene iščitava.
Šta mislite, šta je dalje bilo?
Kćer joj se ubrzo zaposli, ode svoj život živeti, sama ali oporavljene duše. A ona zla žena, dal se primiri i promisli o grehu svome? E, toliko pametna ne beše. Zlo izrodi još veće zlo. Prozli se i propakosti još više. Nemajući kud, pod pritiscima svoje voljene, njen sin se na kraju ipak prikloni svojoj ženi te odoše da u stan žive. To ih i spase raskida, bar za neko vreme. A ona zla žena, što sad ostade sama sa svojim zlom, poče samu sebe izjedati jer više nemade koga. Kopnela je iz dana u dan i u ruševinu se pretvarala. I ta ruševina nije prestajala da sikće i zlo prosipa. Samo što sad nije bilo nikoga da to trpi i sluša. Zla žena, u nemoći svojoj da nekog povredi, poče gledati po ceo dan nekakve beskrajne serije o životima drugih ljudi. Poče siktati na likove s ekrana. Poistovećivala se sa ženama što njoj behu po nečemu bliske a sve ostale je mrzela koliko joj duša mogade mržnje proizvesti. Iz dana u dan gubila je sve više vezu sa stvarnim svetom. Često bi pričala sama sa sobom a sve kao da se s kim svadja. Oni likovi iz serija njoj postaše jedina stvarnost za koju zna. Na kraju, kad njen sin uvide da joj pomoći nema, smesti je u nekakvu ludnicu, na odeljenje gerijatrije. Tako, zatvorena medj puste zidove i prepuštena na milost i nemilost medicinskih sestara, ostade da tamniči do kraja svog bednog života. A Bog nemade mnogo milosti, dade joj da u mukama dočeka duboku starost. Smrt će jednom i po nju doći, ali se i smrti takvom insanu ne žuri.
Leave a Reply