Biljana platno beleše

piše : Rea Sartori

Ona je sasvim obična žena, toliko obična da je ne biste primetili da pored nje prodjete na ulici. Živi običnim životom, skoro dosadnim. Rodjena je u nekom bačkom selu, završila je srednju trgovačku školu, zajedno sa sestrom. Posle završene škole dodjoše u Beograd obe, kod neke strine na Konjarniku. Ta ih strina primi kao svoje najrodjenije. Uskoro se njih dve zaposliše u nekom trovinskom lancu, tad su bile mlade a i posao se lakše nalazio. Još je ponešto u ovoj zemlji pošteno radilo. Ne prodje dugo a njih dve upoznaše dva najbolja druga i zaljubiše se. Kao da je tako sudbina htela, jedna uze jednog, druga uze drugog. Napraviše i svadbe iste godine, izrodiše njih dve po dve kćeri. Sve su nekako radile uskladjeno, kao što to često i rade sestre. Bile su uvek bliske. Nešto ih malo život razdvoji, živele su na različitim stranama Beograda, muževi su im različite poslove radili, deca išla u različite škole, jedna je živela u iznajmljenom stanu, druga u stanu sa svekrom i svekrvom. Zbog tih malih razlika, uglavnom iskustvenih, njihov pogled na život i ljude ponekad se razlikovao, ali retko.

Ja vam pričam o onoj koja se zove Biljana, koja živi u stambenom bloku na Novom Beogradu, sa svekrom i svekrvom, mužem vozačem gradskog autobusa i dve kćeri, srednjoškolke. Ona je ta obična, neprimetna i tiha žena, što možda i prodje nekad pored vas ali je vi nikad ne primetite. Uvek je u nekoj žurbi. Ili žuri na posao, ili žuri kući, ili žuri da odvede neko od dece kod lekara. Nema tu mnogo varijacija na temu njenog života. Posao u trgovini je izgubila kad je pukao lanac u kome je radila pa svi dobiše otpremnine i otkaze. Ima ona sad oko četrdeset godina. Svekar joj je godinama bio nepokretan. Tad je ona bila u kući, brinula o njemu, o deci. On ubrzo umre a Biljana se zaposli. Nije htela opet u trgovinu, to je tražilo njeno osmočasovno odsustvovanje od kuće. Zaposli se kao čistačica u nekoj privatnoj firmi. Skromna plata ali redovna, radilo se od 16 h do 21 h naveče, slobodni vikendi, ide zdravstveno i penziono. Ona je bila zadovoljna.

Suprug joj je lepo zaradjivao, sasvim dovoljno da potkrpi njihove skromne potrebe, svekrva je imala nešto penzijice i sve je sinu na ruke davala, do zadnjeg dinara, uz to i Biljanina platica, moglo se. Biljana je bila žena bez nekih posebnih interesovanja, radovala se povremeno kad bi deci pomagala oko hemije, to je nekad volela, čak je i maštala da studira nešto iz te oblasti ali nije se imalo para za to. Beg od stvarnosti je nalazila u svojoj maloj opsesiji čišćenja. Uživala je dok pere prozore, usisava tepihe, pere zavese, pegla veš, briše prašinu. To je bio njen način da sve izbriše iz glave, da sve zaboravi. Volela je lepe stolnjake, lepo postavljene stolove, zanimljivo savijene salvete, cveće u vazi ili saksijama koje je držala na terasi njihovog malog stana na petom spratu. Patila je od toga da sve ima svoj red, da je sve na svom mestu, sve u svoje vreme. Bila je povremeno nervozna i histerična ako bi joj se otelo iz ruku to zamišljeno i vešto kreirano savršenstvo od svakodnevice. Njena svekrva je bila njena sušta suprotnost, žena koja je uvek živela burnim društvenim životom i nije mnogo hajala za red i poredak, više joj beše stalo do malih, ličnih zadovoljstava. Kad joj dodje snaja u kuću ona joj prepusti sve domaćinske poslove. Nije se više ni trudila da nešto uradi ili kadgod zameni snaju. Čuvala bi decu ako je i kad je bilo potrebno. Biljanin muž je bio vedar i društven čovek, uvek raspoložen za razgovor, šalu, smeh i sva ostala uživanja koja jedan običan čovek može sebi priuštiti. U tom malom stanu oni su se rasporedili najbolje što su znali i niko se nije žalio. Baba je bila u maloj sobi, deca i roditelji boravili su ispavali u velikoj sobi. Bračni par se mogao tiho usrećiti ponekad, kad deca spavaju, dok su bila mala. Ali kako oni porastoše, ovi prorediše malo svoju noćnu sreću. Snalazili su se, u kuhinji zimi, na terasi leti, nekad kasno noću, nekad rano ujutro, tiho kao i uvek. Nije im to smetalo. Biljana doduše nije bila od onih žena kojima je radost seksa bila važna, čak naprotiv, odgovaralo joj je da to što redje radi. Imala sam utisak da nikad i ne bi poželela tako nešto da nije osećala obavezu prema dobro raspoloženom suprugu čiji temperament beše sasvim suprotan njenom. Ali, nije ni njemu ništa smetalo jer je Biljana bila odlična kuvarica, vredna domaćica. Ljubav na usta ulazi, tako kažu, a meni se čini da je to češća pojava nego što se i da zamisliti.

Bilo je stvari koje su Biljanu dovodile do ludila. Često je znala da mi se izjada, da se isplače, ali nikad ništa nije htela da menja. Tvrdila je da bi samo napravila sebi još goru situaciju i da je bolje tako, kad proguta ponešto. Smetalo joj je što njen muž ništa ne radi a da majku ne pita za savet, što s njom svako veče do kasno u noć razgovara umesto sa ženom, smetalo joj je što se baba u sve meša i što se ništa u kući nije smelo pomeriti bez njenog odobrenja. A Biljana je bila mlada i imala je želju da ponešto osavremeni, promeni, uredi po svojim potrebama. Smetalo joj je što baba uvek vodi glavnu reč za stolom, što joj se meša u vaspitanje dece a pritom ništa u kući neće da uradi. Biljana je za sve, ali baš za svaki pokret, morala da zove muža i traži njegovo odobrenje. Nikad nije otišla u šetnju s decom a da ga ne pita, ni u posetu sestri nikad nije mogla sama, šta god bi želela da kupi tražila je odobrenje. Biljani je trebalo malo slobode, one sasvim obične, da ponekad potroši koji dinar više, da ode s prijateljicom na kafu. Nije mogla. To je bilo nepisano pravilo njenog muža. Pare su bile kod njega i vlasništvo nad kretanjem i ponašanjem kompletne njegove porodice. Nežno ali sigurno držao ih je na kratkom povodcu. Sećam se da je jednom htela s decom da ide na bazen, na kupanje. Pozvala ga je telefonom da zatraži dozvolu ali je on grubo odbio. Obrazloženje je bilo to da je sunce jako, da će deca izgoreti i da je opasno da ide sama s decom. On je morao da radi a i nije voleo da se sunča, plašio se da sunčanje nije zdravo. Ona je odustala ali je plakala ceo taj dan. Volela je leto, sunčanje i kupanje. Dok je bila devojka odlazila bi na bazen svaki letnji dan, nakon posla. Tamo je i svog sadašnjeg muža upoznala. Kupovala bi ponekad lepe haljine, ako bi išli na kakvu porodičnu svadbu ili proslavu. Kupovala je tako što bi muž i svekrva išli s njom i odobravali ili ne njen izbor. Na kraju bi uvek nosila ono što njen muž aminuje i plati. Nije žalio, dobila bi i nove cipele, pristojne, s malom potpeticom, taman da idu uz haljinu.

Kao što već rekoh, Biljana je i danas sasvim obična žena, jedna od onih koje ne biste na ulici ni primetili. Uvek u nekoj žurbi, kad na posao, kad s posla. Biljana je jedna od onih žena koje će zauvek ostati obične i neprepoznatljive u masi pored koje prolazite svaki dan. Njene suze niko neće videti i niko neće znati za njih. A ima ih i plače ih ponekad, kad završi s pranjem zavesa i prozora, kad popegla sav veš, kad skuva ručak, kad zalije cveće, dok gleda još jednu od bezbroj ljubavnih serija koje redovno prati.