Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Biti idiot je jednostavna stvar

Svi moji napori su uzaludni. Mi bijemo glavama svako u svoj zid a zidovi odjekuju tišinom. Ono što bih rekla o jednom delu svog života sada mogu da kažem i o drugom. Dvoje mora imati isti san da bi živeli zajedno i taj san sproveli u delo. U protivnom, ceo sistem se raspada, hteli mi to ili ne. Šta preostaje nakon frustracija koje dožive ljudi koji, ma gde pošli, udaraju u zid? Preostaje im samoća ili usamljenost.

Manje-više, jednako se završava. Samoća je često mirniji izbor. Usamljenost je izbor koji se načini radi kompromisa. U oba slučaju čovek je sam. Reči su istrošene. Sve što je do sad postojalo kao vid komunikacije, istrošeno je. Doveli smo sebe do ivice ponora. Ili leteti ili se sahraniti! Nisam pametna! Zašto ja uporno verujem u to da se može leteti? Valjda sam nepopravljiva budala. Sanjar. Neko će me već demantovati. Baciće prvu lopatu zemlje na moje beživotno telo. 


Elem, biti idiot je vrlo jednostavna stvar. Kao idiot, ne moraš da brineš o ničemu, pogotovo ne o tuđim osećanjima. Možeš slobodno da gaziš ljude po ulici. Možeš namerno da staneš nekoj babi na kurije oko. Možeš da se dereš na sav glas i svima govoriš da su seljačine neotesane, da su debilčine koje ništa ne razumeju, da su krpiguzi i krpelji koji finom svetu piju krv. Možeš šta god hoćeš! Možeš čak i da se praviš da nisi idiot i da glumiš kakvog gospodina, kavaljera, intelektualca, svetskog tipa dobrog glasa. Pa šta ako se zajebeš!? Šta ti mogu? Nisu oni idioti. Ti si idiot. Poenta priče je da više nema priče. Ja ne smem da pričam. Prosto je. Moram da ćutim. O svim meni važnim stvarima moram da ćutim. Život čine dela, samo ono što od sebe i tog života napravimo. Oko mene su ljudi kojima ne želim da pričam sebe. Ja njima nisam važna. Oni su samo sebi važni. Njima je zanimljivo da prepričaju ono što vide i čuju. Oni vole da budu sebi važni i da pred drugima ispadnu pametni, informisani, oni koji sve znaju. Zato ćutim. Zato je sve tako kako je. A ja… Ja sam ono što je prećutano. Ja sam ono što sam mogla da kažem samo jednom čoveku. On je to čuo. On to zna. On ćuti kao i ja. 
Ima tih dana, sati, minuta… 


Sve se pretvori samo u trenutak koji se ničim ne meri. Stane vreme. Prosto stane u jednoj misli, ukoči se, zanemi, ne ume dalje od nje. Ne umem je ni ja izgovoriti, tu misao, tu strepnju što me izjeda u vremenu bez vremenske jedinice. Kad odlučiš da više nećeš da brojiš dane, sate, minute… I ostane ti samo trenutak. 
Što se tiče gospodina Bitnog, mogu slobodno da kažem da se nismo nikad razumeli. U mladosti neke bolesti izgledaju izlečive. Vremenom se ukapira da se od njih samo lagano umire i prestaje biti svoj čovek. Prokleti kompromisi! Činiš ih da nešto popraviš a prekasno uvidiš da si baš tako sve upropastio. Sigurno je bolje uvideti svoju grešku ranije. Ali svi mi načinimo neke korake s verom. Ti koraci nas kasnije, kao bukagije, drže tamo gde nikako ne pripadamo.

fotografije preuzete sa interneta

(Deo iz romana “Keruša”)

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: