Blatnjavi dani

piše : Igor Ember

            Postoje takvi dani, obično se dogode u poznu jesen. Kada svanu, oni zapravo samo oboje nebo nekom teškom olovnom bojom, a vazduh poprskaju finim i delikatnim, sićušnim kapima kiše, koje svojom hladnoćom ubadaju čoveka u kosti i čine ga nervoznim ili tužnim. To su sivi i vetroviti dani koji traju predugo, vlažni su i nesrećni.

            Blatnjavi.

Takav je bio dan kada se gospodin Simić Radivoje – Raća, udovac i vojno lice u penziji uputio u obližnji park. Lekar mu je savetovao da svaki dan šeta nekoliko kilometara, srce mu je bilo sve slabije uprkos operaciji koju je imao. Njegov vojnički duh se brzo navikao na ovu obavezu i on bi svakog dana svoje prepodne provodio u šetnji. Bio je sve bliži svojoj devetoj deceniji, i bio je svestan ograničenja koja mu to nameće. Teško je udisao ovaj vlažni hladni vazduh, i u gutljajima bi ga uzimao u sebe dok bi ga vetar šamaralo u nepredvidivim naletima. Bio mu je potreban odmor, i uprkos tome što je prva klupa u parku bila vlažna od kišice koja je nenametljivo padala, on samo poturi kraj svog kaputa pod sebe i sede, trudeći se da uravnoteži i smiri svoje disanje. Osetio je vlagu po butinama, i pomislio kako nije dovoljno povukao kaput dok je sedao.

U parku nije bilo nikog, osim ponekog entuzijaste koji bi protrčao s vremena na vreme. I oni su teško disali dok su mokrih lica protrčavali pored njega.

• „Ovaj naš vazduh je otrovan”, govorio je često svojim prijateljima koje je sretao po parkovima. To su bili uglavnom neznanci sa kojima je delio klupu ili čekao u nekom od redova.

Gospodin Raća je jedan veoma usamljen i gotovo tragičan karakter.

Mučila ga je samoća koju je neprekidno osećao od kako mu je supruga Vera preminula. Imaju zajedničku ćerku koja se pre mnogo godina odselila za Australiju. Ona se u početku redovno javljala svojim roditeljima, da bi to postalo sve ređe i ređe, i najzad nestalo. Gospodin Raća je bio uveren da je zaboravio lik i glas njegove mile ćerke, a ovakvi sivi novembarski dani bi mu samo pogoršali stanje u kojem se nalazio.

Postavio je svoj istrošeni štap ispred sebe i dalje osećajući vlagu na pantalonama, pa stavio svoje čelo na rukohvat kako bi odmorio glavu. Gledao je u vlažan tamno sivi beton pod nogama, dopuštajući da ga tuga i samoća potpuno obuzmu i progutaju.

Izazvaće možda, poneko sažaljenje neznanih ljudi dok tako sitan sedi, u svom starom maslinastom kaputu sa vojnog otpada, mokrih štofanih pantalona i čizmica na kopčanje, takođe vojne kreacije uzete na lokalnom otpadu. Nije mu smetalo što nije imao za bolje, ionako mu je sva penzija odlzila na račune i lekove, a hranio se malo i skromno. Većina hrane bila mu je čak i zabranjena.

On je ravnodušno gledao u tlo koje je isijavalo hladnoćom i bedom života u velikom gradu. Tišina je bila apsolutna, tako jeziva i teška ulivala mu je neki neobjašnjiv osećaj sigurnosti i izvesnosti, kome se on zapravo radovao.

• „Starost je tako zbunjujuća stvar“, razmišljao je.

Iz te čarobne tišine, koju je toliko voleo u poslednje vreme, prenuli su ga glasovi koji su dolazili iz unutrašnjosti parka. Podigao je glavu i ugledao devojku, lepe, ali raščupane crne kose, tek nešto stariju od dvadeset godina, bucmaste gradje i nespretnih pokreta. Bila je obučena neprikladno za njene mlade godine. Kraj nje je išao muškarac pedesetih godina sa modernim kačketom na glavi. Muškarac je bio ogroman, izraženog stomaka i veoma visok, debelog vrata i još debljih ruku, odavao mu je jasan utisak siledžije.

On ju je gurao ispred sebe, dubokim grubim glasom joj objašnjavajući nešto. Mlada devojka mu nije odgovarala samo je išla u pravcu kojim bi je ovaj gurnuo i plakala glasno ne krijući svoje suze. Njeni jecaji su jasno odjekivali u Raćinoj zbunjenoj sedoj  glavi.

Raća je znao da su ovakve scene postajale sve češće po ulicama. Ljudi više nisu ni sakrivali svoje porive da budu nasilni i pokvareni. Kada je on bio mlađi, niko se time nije hvalio i iznosio u javnost. Sada su se ljudi dičili svojim niskim strastima, pokvarenošću i nasiljem, otvoreno i bezočno, u potpunosti bez stida i srama. Vreme čuđenja je odavno prošlo i bio je svestan u kakvim vremenima je provodio svoju starost.

Naučio je da gleda svoja posla u ovakvim situacijama, jer je najbolje bilo ne mešati se, uostalom nije ni mogao ikome da pomogne tako star i sav ukočen.

Vratiće čelo na štap, i sačekati da ovi neprijatni prolaznici odu. Da, upravo tako će uraditi. Već je to činio ranije.

Bili su tek nekoliko metara udaljeni od njega, njegove slabe uši nisu razaznavale reči koje su vikali, čuo je samo buku i devojčine jecaje. Tad odjeknu zvuk šamara. Odjeknulo je poput hica iz puške, i on refleksno podiže pogled ka izvoru zvuka. Mlada devojka se obema rukama držala za obraz i plakala, a njen pratilac ju je rukom držao za vrat i povlačio dole. Kraj njihovih nogu nalazila se široka blatnjava bara koju je napravila uporna olovna kišica. On ju je svojim snažnim rukama oborio u to blato, i njemu se učini da se devojka tome prepustila. Kao da je znala da će se na taj način sve ovo brže završiti.

Našla se svojom čitavom levom stranom u blatu, glavu je držala uzdignutu da ne bi isprljala kosu i ukočena gledala u siledžiju, kao da čeka njegovu sledeću reakciju, a on je samo podigao svoju nogu i šutnuo jadnu devojku u rebra, otpljunuo sa strane, i viknuo neku strašnu uvredu. Krupnim koracima je otišao od nje, nije ni primetio starca koji snebivljivo gledao ispred sebe. Raća nije smeo ni da pogleda siledžiju. Dobro je znao da se ovde odavno nisu javljali nasmejani ili srdačni pogledi.

Naročito kod muškaraca je važilo neko ludo pravilo izazivačkih pogleda. Ako bi neko nekad i ulovio pogled on nikada nije bio nasmejan i dobronameran. Pogled je uvek bio izazivački i strog. Ljudi su se ponašali poput besnih pasa, kao da jedva čekaju da počnu da se tuku i ujedaju.

Siledžijina krupna leđa su nestala iz ulaza u park, i njegov  pogled se vrati na devojku. Ona je i dalje ležala u blatu, a na njenom bucmastom licu su ostali samo lepljivi tragovi suza pomešanih sa malo blata. Psovala ga je nemajući snage ni da se uspravi, nogama je gurala blato pod sobom.

• „Pa, pomozite mi da ustanem!” obratila se Raći gotovo razdraženo.

On je, po automatizmu naučenom u vojnoj službi, poslušno i odlučno ustao sa klupe na kojoj je sedeo istovremeno se pitajući kako uopšte može pomoći nesretnoj devojci.

Bio je tako star i bolestan i mrzeo je to.

Dok se Raća dogegao do nje, ona je već bila na nogama i okretala se i uvrtala u želji da vidi koliko je blatnjava i mokra. Rukama je čistila blato sa iscepanih farmerki, razmazujući ga dalje i jače u dubinu tkanine.

• “Trebalo je da to ostaviš da se osuši”, rekao je Raća devojci koja tada podiže svoje blatnjavo lice ka njemu.

Raća se odjednom razneži, opet je pomislio na ćerku. Ona je istim ovakvim, crnim i  nemoćnim očima punim besa i poniženja gledala u njega kada je rekla da odlazi. Prepoznao je u njima neki nemoćni sjaj koji je tek vidljivo tinjao u njenim crnim očima punim suza.

• “Kako ću sada ovakva kroz grad!” viknula je devojka u neodređenomm pravcu i Raći se učinilo da se obratila samoj sebi, “ne mogu ovakva kroz grad”. Rekla je to konstatujućim utišanim glasom, i pognula glavu praveći plačnu grimasu.

Baš kao ona, pomisli Raća gledajući je sa nekim slabim osmehom, i tada joj se obrati što veselije je mogao. Hteo je da je oraspoloži.

• “Izađi iz tog blata, devojčice, i molim te, nemoj plakati”.

Devojka se zaplakala, i pokrila lice rukama, još više ga prljajući blatom sa dlanova. Ona je i dalje stajala u bari, sva ukočena od besa koji ju je obuzeo.

• “Kako ću ovakva kroz grad!” uzvikivala je i dalje plačno.
• “Smiri se, nije to ništa strašno”, Raća joj se obratio na neki snishodljiv i pažljiv način. “Ja živim u blizini možeš se kod mene okupati i očistiti. Smiri se, pobogu, pa to stvarno nije ništa strašno”. Bilo mu je neprijatno što je u njenoj blizini, želeo je da spreči ovu scenu.

 Devojka je tada naglo prestala da plače, i krupnim uplakanim pogledom počela zaista da gleda u tog starca ispred nje koji je pokušavao da je uteši. Raća kao da je znao šta se devojka pitala u svojoj glavi i obrati joj se:

• “Nemaš čega da se bojiš. Star sam i slabiji od tebe, ne mogu ti učiniti ništa loše. Ako želiš, evo ja ti nudim da se kod mene malo središ, i očistiš. Ako nećeš, potpuno te razumem, samo nemoj da plačeš”.

Devojka ga je i dalje posmatrala, šarajući, sada ozbiljnijim pogledom po njemu. Kada je bila sigurna da je Raća zaista toliko slab i praktično nemoćan, usne joj se pretvoriše u slab osmeh i ona mu odgovori da će poći sa njim.

I tako krenuše zajedno do Raćinog doma. Njegov hod je čak i uz pomoć štapa bio spor i umarao ga je, do granica drhtavice. Devojka ga je gledala ispod oka i dalje nepoverljiva:

• “Ali čiča, nemoj ništa ni da pokušavaš. Video si mi momka kakav je”.
• “To ti je momak?” Raća je bio iznenađen.
• “Aha, zajedno smo već tri godine i četiri meseca”, odgovorila mu je devojka smeškajući se, istovremeno noktom pokušavajući da oljušti veći komad sivog blata sa rukava.
• “Pa šta bi onda ono u parku? Zašto dozvoljavaš da te tako tretira?”
• “Ma, Mirko nije tako loš čovek. Ja sam kriva, ja i moj dugačak jezik.”

Osmehivala se stidljivo, gledajući u tlo pod nogama. Raća pomisli da je video nešto što mu je ličilo na osećaj krivice.

Odlučio je da je ne ispituje o tome, bilo mu je jasno da joj je veoma neprijatno.

Ostatak puta prelazili su sporo i u tišini, povremeno se osmehujući na neki čudan dečiji način ili jednostavno klimajući glavom. Posle kraćeg vremena Raća upravi rukom ka velikoj sivoj zgradi šestospratnici koja se kupala u jesenjoj vlažnoj magli i rekao:

• “Evo, stigli smo, ovo je moja zgrada.”

Tada se sa teškoćom okrenuo ka devojci koja je radoznalo gledala u sivu i staru građevinu i iznenađeno se prenu.

• “Pa, ja se nisam ni predstavio. Ja sam Radivoje, ali me svi zovu Raća.”

Devojka se slatko osmehnu, na debeljuškastim obrazima joj se pojaviše dve rupice i ona mu odgovori pružajući svoju musavu malu šaku.

• “Danijela.”

Nagnula se bliže Raći i rekla ozbiljnijim i iskrenim tonom, nešto tiše, ali na način koji je starcu u sećanje vratilo lik njegove davno izgubljene ćerke.

• “I mnogo ti hvala za ovo. Stvarno čiča, najjači si !”

Vrata stana je otvorio gotovo svečano, propuštajući  Danijelu ispred.

• “Dobro došla u moj dom. Nije nešto naročito, ja sam penzioner, živim skromno. Skromno, ali pošteno.”

Unapred joj se pravdao za bedu u kojoj je živeo.

Danijela je ušla ispred njega cupkajući, razgledajući stančić u kome se našla. Mogla je da vidi prljave bele zidove sa ponekom uramljenom fotografijom i istrošeni nameštaj visokog sjaja čiji joj je zeleni štof bio veoma poznat. Tepih po kome je hodala beše sav potrošen i izlizan, izgubio je svoje, nekada vesele šare i sada je poprimio neku neodređenu sivkastu boju, boju blata.

Stan je mirisao na izgorelo ulje i sveće, starost i samoću.

• “Tamo je kupatilo”, pokaza joj Raća desno od ulaznih vrata. “Idi sredi se, ja ću skuvati čaj. Nabrao sam ovog leta divnu lipu. Osećaćeš se mnogo bolje kada ga popiješ.”

Danijela se počela nespretno zahvaljivati i nestade u kupatilu.

Čišćenje i umivanje je potrajalo. Raća je slušao ritmično puštanje vode u kupatilu, dok se mirisni lipov čaj hladio na jednostavnom četvrtastom stolu po kom su bile raštrkane stare ukrštenice, nekoliko kutija sa lekovima i računi.

Kada je Danijela izašla iz kupatila, delovala je zadovoljno, a čaj se beše potpuno ohladio i nije više ispuštao mirisnu paru u prostoriju. Raći je bilo krivo zbog toga, ali ona sede za sto srknu malo čaja iz svoje šolje i oduševljeno reče:

• “Uh, čiča, dobar je čaj. Sva sam promrzla napolju. Prava stvar.”

Tada je počela da razgleda prostoriju, osvrtala se oko sebe radoznalo i ugleda fotografiju okačenu na zid. Na crno-beloj fotografiji se nalazila mlada žena obučena baš kao Žaklina Kenedi,  prosečne lepote sa frizurom karakterističnom za neki davni period.

• “Ko ti je to?”, upitala je radoznalo, pomalo i nepristojna.
• “To je Vera, moja pokojna supruga.” odgovorio joj je sa tugom u glasu.

Danijela iskrivi usne kao znak da joj je neprijatno, i odgovori mu:

• “Izvini. Ja i moj dugačak jezik. Eto, vidiš kako me stalno dovodi u neku nevolju.”

Ćutali su nekoliko minuta u teškoj neprijatnoj tišini, gledajući po sobi tražeći neku temu za dalji razgovor. Raća je krajičkom oka proverio koliko je čaja ostalo u njenoj šolji.

• “Nije problem”, reče Raća kao da nastavlja, “te godine kada je umrla smo proslavili pedeset godina braka.”

Protrljao je oči u nadi da devojka nije primetila njegove suze koje su se nakupile i čekale samo prvi treptaj da bi se razlile po njegovom licu. Osetio je prazninu u grudima, i nesavladiv strah od pomisli da je potpuno sam.

Kao neko siroče.

• “Lepa je ta ogrlica, to je bilo njeno?”, pokazala je Danijela na malu bisernu ogrlicu koja je bila zakačena na ivicu rama te bolne fotografije.
• “Da”, osmehnu se Raća čudno gledajući negde daleko, “kupio sam joj tu ogrlicu pred naše venčanje. Bili smo u Ohridu. To je ogrlica od pravih Ohridskih bisera, nosila ju je kad god je imala priliku.“

            Osmehnula se i ona, i lagano pognula glavu. Raća je primetio taj osmeh. Bio je bolan i težak. Bilo mu je žao što tako mlada već dobro zna šta je gubitak, žalost i nesreća. Protrljala je oči da izbegne suze, baš kao i Raća pre nekoliko trenutaka.

            On je samo upitno gledao ka Danijeli, koja se ukočenih pokreta vratila na stolicu gde je sedela.

• “Imala sam ćerku.”

            Krupne suze su joj tekle niz lice, ostavljajući lepljiv trag.

• “Mirko je rekao da moram da abortiram. Teško živimo i ovako, nismo mogli da izdržavamo dete, a nisam se ni udala za njega. Rekao je da ne želi to dete. Zvao ju je kopiletom.”

            Iz džepa je tada izvadila mali kožni novčanik iz koga je izvukla neki papir i pružila ga Raći. I dalje je plakala, klatila se na stolici udarajući ritmično potiljkom o zid.  Bio je to snimak sa ultrazvuka.

            Svi ti oblici na papiru nisu ništa značili Raći, i on je tupo gledao u crno beli snimak.

• “Curica je. Znam to! Majke to osećaju. Dala sam joj ime Ana.”

            Svako je imao svoje razloge za suze. I one su tekle, bogato i obilno. Samo suza nije nedostajalo u tom malom bednom stanu, kod tih malih bednih ljudi. Tužni prizor bio je nadrealan i kidao je srce, jer su se uhvatili za ruke i jednostavno plakali.

            Imali su nešto zajedničko. Toliko tuge je bilo oko njih.

            Naglo je zaćutala. Čulo se snažno kucanje na vratima.

            I Raća je bio iznenađen. Već godinama jedini posetilac njegovog doma bio je samo lokalni poštar koji je dolazio da mu donese penziju.

            Danijela je u jednom skoku došla do ulaza i pogledala kroz rupu na vratima.

            Bio je to Mirko.

            Trljao je nervozno svoje neobrijano lice debelom šakom na kojoj se nalazio veliki zlatni pečatni prsten.

            Dobro je znala kako boli taj prsten.

• “Otvori, znam da si tu!” urlikao je besno pred vratima.

            Mirko je vikao i šakama lupao snažno o vrata, a hodnik je odjekivao od buke koju je pravio svojim dubokim glasom.

• “Jao, šta ćemo sada?” uplašila se Danijela. U njenim očima se mogao videti samo užas dok je treptala svaki put kada bi Mirko lupio na vrata. “Pratio me je!”
• “Kako šta ćemo? Pusti ga da uđe, nismo uradili ništa loše, pa da se sada nešto bojimo. Dva rata sam preživeo, nemam razloga sada njega da se bojim. Otvori vrata slobodno.” reče joj Raća mirnim glasom.

            Danijela je obrisala rukavom uplakano lice i otključa vrata stana. Mirko je, kad je čuo da se ključ okrenuo u bravi, sam i bez poziva navalio na vrata odgurnuvši Danijelu koja je skoro pala od siline kojom je to učinio.

            Uleteo je u stančić kao razjareni bik.

• “A tu si, kurvo? Šta ćeš tu?”

            Podigao je svoju ručerdu da udari nesretnu devojku. Tvrdi pivski stomak mu se samo otkrio još više, izazivajući kod Raće neku vrstu gadjenja.

• “Nemoj Mirko, nemoj molim te. Došla sam samo da se očistim od blata.”
• “Znam ja zašto si ti došla. Kurvo!”

            Raća oseti potrebu da se umeša.

• “Gospodine, ne dozvoljavam takvo ponašanje u mojoj kući!”

            Siledžija je tek tada postao svestan Raćinog prisustva, i pogleda ga iznenađeno.

• “A ko si sad pa ti?”
• “Ja sam Simić Radivoje, vlasnik ovog stana i ne dozvoljavam takvo ponašanje. Ukoliko odmah ne odete zvaću policiju.”

            Mirko se nasmeja grohotom, rugajući se starcu.

• “Evo, pretrnuo sam od straha! “ dlakavi stomak mu se tresao dok se smejao punim plućima i glasno.

            Starac nije mogao poverovati koliko je mali i beznačajan vremenom postao. Setio se dana iz Jugoslovenske Narodne Armije, tada to ne bi prošlo tek tako.

            Sada je ćutao, i gledao u groteskno građenog siledžiju pod čijim nogama se ponovo  nalazila Danijela, ozbiljnog izraza u svojoj nameri da zaštiti bar glavu i lice.

• “Slušajte, mladiću! Ne dozvoljavam takvo ponašanje u mojoj kući. Izađite napolje ovog trena.”

            Raća je refleksno podigao štap da bi pripretio ovom razjarenom čoveku. A on ga uhvati za kraj štapa, gledajući starca ravno u oči.

• “Šta ti ne dozvoljavaš, matori?” procedio je kroz stisnute zube Mirko.

            Danijela je plakala negde dole, i Raća je jednostavno nije video.

            Mirko je počeo da gura štap napred – nazad, istovremeno šetajući na taj način Raću koji je morao da prati ritam štapa.

            Bez njega će se jednostavno srušiti.

            Mrzeo je svoju starost.

            Sve je tako ponižavajuće.

            Usled svog tog poniženja, Raća je odlučio da pusti štap, osećao se kao da mu neko zavrće uši zavitlavajući se s njim. Nije želeo da to dozvoli.

            Pustio je štap i osetio oštar bol u nogama. Bol se razlivao od njegovih nogu po celom telu, ostavljajući ga da samo leluja ukočeno pred Mirkom.

• “Ajde, gubi se matori!” uzviknuo mu je Mirko i krajem štapa koji je još uvek držao u ruci, i gurnu starca u grudi.

            Suviše jako.

            Raća je potpuno izgubio ravnotežu, i bolno se izvio u nazad ispuštajući nekakav čudan krik.

            Više je ličilo na uzdah.

            Raća je prilikom pada udario potiljkom o ivicu starog cipelarnika koji se od starosti krunio u hodniku. Pred očima mu je bljesnulo i on oseti snažan bol koji mu je obuzimao telo. Ostao je bez daha, i činilo mu se kao da na grudima nosi neki nevidjen strašni teret koji ga onemogućava da diše.

            Srce.

            Samo na momenat oseti ponovni bes zbog svoje starosti i nemoći. Čuo je Danijelu kako vrišti na Mirka, ali nije razaznavao reči.

            Njegov um obuzimala je neka prijatna tama.

            Pokušavao je da pomeri telo, ali nije mogao. Jedino je očima još mogao da prati te osobe koje su se nad njim, u panici vrtele u krug. Glasove je čuo kao da je pod vodom. Scena nad njim je samo žuborila, više ništa što je mogao da čuje nije imalo nikakvog smisla.

            Video je Danijelu kako sa fotografije skida bisernu ogrlicu i gura u džep.

            Ogrlicu od pravih Ohridskih bisera.

            Samo to je mogao da vidi dok je tonuo u ništavilo.

            U blato.