Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Bobi

Piše : Rea Sartori

 

 

 

Jedne godine, niko se ne seća da li je bilo proleće ili jesen, Bobi se niotkuda pojavio na našem igralištu. Bio je to lep pas, mešanac, uvek raspoložen za igru, uvek pun neke životne radosti i ljubavi prema svakome od nas. Nekoliko godina zaredom on je s nama delio sve, naše odlaske u školu, užinu, čak i soda sokove što smo ih kupovali kod obližnjeg sodara, u malim, staklenim flašicama od jupija. Bobi nas je sve voleo. Nikog u toj ljubavi nije zapostavljao. Išao je za nama. Pratio nas do kuće, od kuće, gde god da krenemo. Neki su govorili da on u svojim tužnim očima ima tu poruku koja liči na molbu da ga neko usvoji, da neko njega voli onako kako je on umeo da voli nas. Znao je da dodje ispred naših vrata, da cvili i čeka da mu otvorimo. Gde god da bi došao, čuli bi ga i otvarali. Nismo ga puštali u kuće jer je uvek bio prašnjav od ulice, neopran, nekad kaljav, nekad previše uličar da bi bio podoban za naše fine domove. Dali bi mu nešto da jede i pije i izgurali bi ga napolje. Zimi smo Bobiju pravili improvizovane kućice od kartona, ispod stepeništa zgrada, da se ne smrzne noću, dok sam spava. Leti bi se, za velikih vrućina, brinuli da Bobi ima dovoljno vode, da ne žedja. 


Jedne godine, niko se više ne seća, da li je bilo leto ili zima, Bobi je nestao. Jednostavno ga više nigde nije bilo. Danima niko nije zacvileo ispred naših vrata pre nego što se zapitasmo šta je s Bobijem i gde bi mogao biti. Neki su govorili da su ga videli kako se šeta po gradskoj pijaci i druži sa seljacima, pijačarima. Neko je pustio aber da ga je čuo kako zadovoljno laje u dvorištu starog ciganina kod kog niko nije ulazio, niti je kad ko osim njega izlazio. Neko od odraslih je, tiho, da deca ne čuju, pričao kako misli da je Bobi poginuo na ulici, da ga je zgazio auto. Videli su nekog zgaženog psa koji jako liči na Bobija. Istina se nije znala. Jedina istina beše da Bobija više nema, da je nestao. Desilo se to da smo svi prestali da pričamo o Bobiju tog dana kad shvatismo da ga više nema medju nama. Kao zakleti na ćutnju, svi smo pričali o koječemu, samo ne o Bobiju. To je bila zabranjena tema, nekako se tako desilo, bez glasa, bez razgovora o tome. Naprosto su svi zaćutali. Nikad ga više nisu pomenuli, kao da će time izbrisati i njegovo bivstvovanje medju nama, kao da će izbrisati tih nekoliko godina bezuslovne Bobijeve ljubavi. 


Danas, posle celog jednog života koji odživesmo svi mi, Bobi je i dalje tu, u nama, samo nem, nečujan i bezglasan, zavetovan na večitu ćutnju i svoje večito boravište. Nekad se zapitam, kad mi jednom nestanemo, gde ćemo otići i hoćemo li i tada morati povesti ovog Bobija što je u nama? Strah me je. Ne znam kako se prolazi kroz tu kapiju s Bobijem u sebi. Ne znam da li se uopšte prolazi ili se zanavek kleči i čeka da se Bobi oglasi, da nam oprosti i objasni kako da probudimo u sebi ono što je on imao, tu slobodu u duši, taj otvoren put do raja, hrabrost da se iznenada i zauvek nestane iz života onih što ništa ne razumeju.

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: