Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Bradavice

piše : Igor Ember

Dan je bio deveti avgust, rođendan moje baba tetke. To je bila jedna stara novosadska dama, nemačkog odgoja, uvek u rukavicama i šeširu. Ona je imala običaj da poklanja darove za svoj rođendan. “Tako se osećam mlađe i bolje”, govorila nam je. Te godine poklonila mi je pravu kožnu fudbalsku loptu.   

Avgustovska vrelina pekla je naše dečačke vratove, dok smo hrabro i ne plašeći se sunca veselo igrali fudbala na male goliće u našoj ulici. Uvek nas je bilo dovoljno za dva tima, nekada i više…dani su bili dugi, a svi mi zdravi i bezbrižni.

Dule, moj najbolji drug, samo tri kuće pored mene, bio je moj nerazdvojni sapatnik početkom osamdesetih, mršav i riđ, sa izraženim pegama po licu uvek beše najspremniji i najspretniji od svih nas iz ulice. Univerzalni sportista….nema te igre u kojoj nije dominirao, i u nekom stepenu sam bio ponosan na njega zbog toga. Jedino što je kvarilo taj savršeni utisak jesu Duletove šake, prepune bradavica…manjih i većih, izbrojali smo ih trinaest u hladovini breze dok smo pušili cigarete koje smo ukrali od roditelja. Iako samo još dete, bio je jako nesiguran zbog toga, plakao je često zbog toga, roditelji su ga vodili po lekarima, na ko zna koje načine mu kupovali razne kreme i sredstva iz Rusije, ali ništa nije pomagalo, a Dule se nikako nije mogao navići na te svoje šake i nesvesno ih je držao u džepovima stalno. Interesantno je da nama, deci, to nije nimalo bila bilo kakva smetnja.

Tog vrelog dana praktično nismo ni ulazili u kuće. Igrali smo „deset-devet“ celog dana, ponekad samo uletajući u dvorišta po vodu. Nije bilo čudno da se našoj stalnoj ekipi priključi neki novi klinac koji nije bio iz ulice ili čak i iz sela ako je došao u posetu. Videli smo ga kada nam je prilazio, neznatno stariji dečak šarene kose. Koristim reč „šareno“ jer se njegova kosa presijavala u tri boje: crnoj, koja je dominirala na njegovoj glavi, i imao je po nekoliko pramenova žute i jedan veliki deo koji mu je bio potpuno osedeo. Čudili smo se što je u cipelama krenuo u igru… Prišao nam je i predstavio se kao Miler, živi kod teretne železničke stanice, a na naša pitanja kako je moguće da ga ne poznajemo samo je slegao ramenima.

Ubacili smo ga u tim, igrao je ćutke, ali zaista dobro…štaviše, ako bi Miler dobio loptu to je značio primljen gol. Imao je čudne oči, nekako suviše crne, zapravo neprirodno crne,  u koje sam često zagledao razvijajući osećaj nelagode. Video sam da zagleda šake Duletu, pogledao bi prvo u njegove šake a zatim bi podigao pogled i šarao po Duletovom licu radoznalo. Taj dan se završio, palo je veče a svo društvo se razišlo i ostali smo samo Miler, Dule i ja. Sedeli smo na ivici kanala za drenažu, grickali travke i pričali, kada je Miler uzeo Duletove šake u ruke i rekao:

  • I meni su ruke bile pune bradavica…

Duletove oči su pregledale njegove šake i videle da nema nijednu bradavicu na sebi, upitno su ga pogledale a njegovo telo kao da se zateglo.

  • Kako si uspeo? Ja sam bukvalno sve probao i ništa mi ne pomaže, reče Dule.
  • Eee, to nije običan lek. Potrebno je verovati i baš želeti da ih se otarasiš. Miler je govorio mekano i rečito – meni je moja baba na taj način skinula sve bradavice sa ruku.
  • Kako? Kako? – zaječao je Dule.

Uočio sam da je jako uzrujan zbog ove priče, a ja sam ćutao i posmatrao ih naizmenično kako je koji uzimao reč u ovom razgovoru. Dule je bio van sebe, očiju punih suza, upitno je gledao Milera, a on započe:

  • Potrebno je da isečeš sirov grabov štap. Znaš kako izgleda grab? Na tom štapu nožem ureži žljebove, za svaku bradavicu jedan žljeb. Dok budeš urezivao žljebove, moraš otpevati ovo…

Miler ga je učio pesmicu koju je Dule trebao da peva tokom svog rada, ali ja je nisam čuo…ili je nisam razumeo. Njegove crne oči sevale su povremeno ka meni, ali me nisu primećivale, jer bi odmah potražile Duletovo lice ili šake i radoznalo kružile po njemu. Nastavio je:

  • Kada si urezao sve to u štap, tačno u ponoć treba da odeš na raskrsnicu sa krstom.

I pokaza glavom u pravcu obližnje ulice JNA, gde je postojao jedan takav krst  koji se često može videti po vojvođanskim manjim mestima, ostatak jednog zaboravljenog doba.

  • Ostavi ovaj štap tačno na sredinu takve raskrsnice, i to tačno u ponoć. Tada će tuda proći baksuz, uzeti tvoj štap, a sa njim će nestati i bradavice. Videćeš!

Iako još dete, oštro sam se usprotivio ovoj gluposti, napadajući Milera da želi da napravi budalu od mog prijatelja, da njegova baba nema pojma, da će se u školi čuti za ovo i da ćemo postati predmet podsmeha. Njih dvojica su razgovarali i dalje, kao da mene nema, nisu čak ni pogled podigli ka meni. Uvređeno sam otišao kući, i ubrzo zaspao.

***

                Sledećih nekoliko dana Dule se nije pojavljivao na ulici, niti je odgovarao na telefonske pozive. Tada sam otišao do njega, vrata mi je otvorila njegova majka Dana, koja reče da ne mogu videti Duleta jer ima jaku temperaturu i bolove u ušima.

                Pojavio se tek posle dve nedelje, bled i ispijen u licu, umornih očiju i slabiji za nekoliko kilograma. Bio je odsutan, a na moja ispitivanja šta mu se desilo nije mogao da mi da odgovor, već bi samo zamuckivao zbunjeno, tražeći očima odgovor negde oko sebe.

Njegovo stanje se poboljšavalo polako,  ali se ipak poboljšavalo, što me je činilo zadovoljnim. Ponekad mi se činilo kao da je samo meni važno što se Dule ne pojavljuje na fudbalu. Kada se pojavio prvi put na igralištu, bio sam presrećan što je konačno pronašao snagu da pobedi to svoje stečeno stanje.

Nije mi na pamet padalo o čemu se radi.

Sve dok jednog lenjog poslepodneva, dok smo pušili cigarete u krošnji vrbe, nije rekao:

  • Uradio sam to.
  • Uradio šta?

Pogledah ga upitno, nemajući ni najmanju predstavu o čemu bi Dule mogao da priča. A on podiže svoje šake u visini lica i ponovi isto:

  • Uradio sam to. Zar ne vidiš da ih više nemam?

I zaista, bradavica na njegovim šakama nije bilo. Ni jedna od onih groznih trinaest bradavica se više nije nalazilo tu, čak mu je i koža na šakama izgledala mlađe i bez riđih pega koje je imao. Mislio sam da je srećan, ali je zapravo bio uplašen.

  • Uradio sam kako mi je onaj Miler rekao. Našao sam i grab i urezao žljebove u štap. Jedan žljeb za svaku bradavicu, i izbajao tu njegovu pesmicu…!

Razrogačio je oči dok je to govorio, i dah mu se ubrzao.

  • Ajde sa mnom, da ti nešto pokažem, rekao je Dule, i skočio hitro sa vrbe na kojoj smo sedeli.

Seli samo na biciklove, i on me je odveo do velikog krsta koji se nalazio na raskrsnici na koju je Miler pokazao  glavom kada je objašnjavao ritual. Stao je na sredinu raskrsnice i rekao:

  • Isto veče sam to uradio. Ovde sam ostavio štap. Tačno tu.

Spustio je glavu ka svojim nogama koje su stajale ukočene na sred puta.

                Potom se trgnuo, kao iz nekog ružnog sna, brzim korakom je došao do mene i trgnuo me za rukav i odveo do malog kanala koji se nalazio u podnožju krsta. Običan drenažni kanal sa betonskom cevi na svom kraju.

  • Tu sam se sakrio, i čekao ponoć. Miler je rekao da će tačno u ponoć tuda proći baksuz, i da će uzeti moj štap, a sa njim i isve moje bradavice. I čekao sam ga.

Počeo sam osećati laganu nelagodu, ne zato što me je Dule isključio iz ovog dešavanja koliko zbog činjenice da je poverovao nekom nepoznatom liku, nekom Mileru kog smo sreli prvi i jedini put tog leta. Dule nije video razočarenje na mom licu, već je čučnuo kod betonskog otvora dajući mi znak rukom da učinim isto.

  • Ovde sam ga čekao. Hteo sam da ga vidim, ako postoji. Ili da se uverim da Miler laže. Morao sam pokušati baš sve da se rešim bradavica, razumeš?
  • I? Čekao si, i kada je stigla ponoć?
  • Pojavio se! Dule je dreknuo toliko glasno da se neki biciklista počeo okretati da bi utvrdio odakle dolazi buka kada nikog nema na vidiku.
  • Šta si rekao?
  • Da! Niotkuda se pojavio, i krenuo odmah ka mom štapu.
  • Daj ne kenjaj, a kako je izgledao? U neverici sam vrteo glavom.
  • Odvratno! Jezivo! Jako je mršav i visok…u nekom crnom kaputu, nije hodao. On je klizio! Sve je mirisalo na zemlju.

Gledao sam Duleta iz blizine, gledao sam njegove oči kako postaju opsednute slikama iz svog sećanja. Posmatrao sam kako se njegove tanke usne povijaju u izraz užasa koji je oživljavao prisećajući se te noći.

  • Da, čoveče. Klizio je putem. Ja sam se usro od straha. Evo ovde sam se prostro, nisam smeo ni da dišem. Sve je ućutalo čoveče, ništa se nije moglo čuti. Kao da sam pod vodom.

Ja sam sada već osećao nemir i jezu svedočeći rađanju užasa kod mog najboljeg prijatelja. Njegovoj iznenadnoj promeni i nervnom rastrojstvu koje sam tada prvi put video u životu. Ruke su mu se tresle, a lice je prebledelo dobijajući neki porculanski sjaj usled znoja koji je kvasio njegovo čelo. Oblizivao je suva usta dok je gutao vazduh ustima kao da je šaran u ribarnici.

  • Otklizio je pravo ka mom štapu! Kao da ga je čekao. Da, tako je izgledalo kao da je samo mene čekao. Ali, sve vreme je znao gde sam. Kada je uzeo štap pogledao je u mene. Pravo u moje oči.

Na moje pitanje da mi opiše kako je izgledao taj baksuz, Dule je samo vrteo glavom i govorio da ne zna. Rekao mi je da je njegovo lice u stvari sve što ga je ikada plašilo, od grmljavine pa do besnih pasa. „Čist strah“ rekao je. Nastavio je očiju punih straha da ga opisuje, „umesto očiju imao je samo rupe, ali duboke rupe, u ogromnim  ustima nema nijednog zuba. Izgledao je tako drevno…!“

                Nisam razumeo šta Dule govori, ali sam mu verovao svim srcem.

  • Tada je počeo da se smeje gledajući u štap, pa u mene. Smejao se neprekidno i onda počeo da peva onu pesmu.
  • Koju pesmu, jebote?
  • Onu što se peva dok urezuješ žljebove.
  • Kako idu reči? Upitao sam Duleta radoznalo.
  • Zaboravio sam, reče on. Nedeljama pokušavam da se setim bilo čega, i sve čega se sećam je da se pominje neka kuća.
  • Kako ne možeš da se setiš čoveče? Pa pevao si je trinaest puta.
  • Jednostavno ne mogu, reče Dule i nastavi, onda je počeo da je peva sve glasnije i glasnije, pa onda još glasnije. Dok je pevao te reči gledao je pravo u mene! Usta u osmehu su mu se povećavala dok je pevao. Nije imao zube…Buka je bila zaglušujuća, pretvorila se u večnost!

Tu je Dule počeo da plače, uplašen…užasnut. Gledao je oko sebe kao da očekuje neki napad, neku opasnost. Ukočio je telo, a mišići mu behu napeti kako bi mogao brzo da reaguje, brisao je suze rukavima i potom se otrgao iz mojih ruku koje su pokušavale da ga smire. Želeo sam da ga umirim, da mu dam neku snagu da prevaziđe ovo što mu se dešava i rekao sam:

  • Idemo sutra da nađemo tog Milera. Sećam se da je rekao da živi kod železničke. On će nam objasniti neke stvari o tom baksuzu.

Dule je klimao potvrdno glavom i rekao:

  • Otići ćemo, ali samo da znaš da to nije nikakav baksuz.

To je Baksuz.

***

                Sledeći dan sam jedva dočekao u želji za avanturom. Nisam mogao da se otarasim potrebe da pomognem Duletu i bio sam baš nestrpljiv da krenemo put železničke stanice. Međutim,  Dana je Duleta pustila napolje tek oko podneva, a ja sam već spremno čekao na svom biciklu.

Put do teretne železničke stanice je prošao bez ikakvih problema. Dan je bio topao i miran, a mi odlučni mladi i glupi.

  • Kako ćemo naći njegovu kuću, upitao me je Dule dok smo lagano verglali ka periferiji sela.
  • Nemam pojma, odgovorio sam, nema tu mnogo kuća a i možemo pitati nekoga, siguran sam da nema mnogo Milera.

Dule je klimao glavom, odobravajući moje ideje, ali nekako zabrinuto, prateći svaki svoj spori pokret glavom jednim dubokim uzdahom. Bilo mi je krivo što ne mogu više da mu pomognem, bolje da pomognem. Osetio sam se beskorisnim, i postao svestan sažaljivog izraza na mom licu dok sam gledao u Duleta lagano zaostajući za njim.

Ispostaviće se da sam bio u pravu, pored železničarske kućice nalazila se samo još jedna trošna kućica obrasla u mahovinu i divlju ružu. Kopriva je rasla uz ogradu opkoljavajući kuću ljutim pojasom zelenila koje žari i ne dozvoljava prilaz. Kružili smo oko kuće u želji da nađemo Milera, ili bar neki trag da je bio tu, kada smo začuli:

  • Ej deco…! Šta vi tražite tu?

Ispred železničke kućice pojavila se niska ali jaka baba osamdesetih godina, kratko podšišane sede kose, sivih očiju i upadljivo promuklog, gotovo muškog glasa.

  • Gubite se odavde, nije vam ovo mesto za igru!

Ja sam bio očigledno samouvereniji od Duleta i brzim korakom sam prišao babi, lažno se predstavio i rekao.

  • Oprostite, bako, mi tražimo Milera, rekao nam je da živi ovde negde ali ne uspevamo ga naći.
  • E, pa nećete ga ni naći! Cupnula je svojom telesinom kada se trgla na moje reči.

U tom momentu sam pomislio da je to samo njegova nervozna baba koja ima zadatak da zabranjuje izlaske na ulicu. Nisam izgubio hrabrost i nastavio sam:

  • Ali, zaista moramo nešto hitno da ga pitamo. Nećemo dugo.
  • Klinac, čuješ li ti mene? Milerovi su izginuli šezdeset i sedme!
  • Molim? Zbunjeno sam tražio nešto na babinom licu, što bi mi reklo da se zavitlava samnom.
  • Poginuli su pre dvajes godina, ponovila je glasno i polako, deleći rečenicu na slogove i unoseći se u moje lice toliko da sam mogao videti njene prazne vodene oči, i osetiti miris koji je širila oko sebe.

Miris zemlje.

Njen dubok glas dobio je karakter režanja, jer je to procedila kroz žute zube glasno i besno, pljuckajući kapi pljuvačke na svako „s“ koje je izgovarala.

Dule je stajao iza mene, smrznut. Čuo je taj, najneprijatniji od svih razgovora koje sam do tada vodio. Oči je ratrogačio, a one su se napunile suzama. Usta su mu bila izvijena u krik užasa. Šaputao je samom sebi „nemoguće, nemoguće“ i prilazio je polako, korak po korak. Kada je stigao pred  babu samo je pitao

  • Ali, kako je to moguće?
  • Šta jel moguće? Pa šta je vama, Milerovi su izginuli u saobraćajnom udesu pre dvajes godina. Nikoga nisu imali samo jednog sina. Nije bilo niko od njiovih na sarani, samo mi komšije.

Dule i ja smo se zgledali u čudu. Ostali smo bez reči, ali Dule se prvi pribrao jer je pomislio da se neko zeza sa nama predstavljajući se kao odavno poginuli dečak. Ali tada pogleda u svoje ruke i seti se osobe na raskrsnici, setio se štapa i Milera. Podigao je svoj pogled sa šaka koje su nekada bile unakažene bradavicama i pitao babu:

  • Vi se sećate tog dečaka?
  • Kako da ne, odgovori baba. Niko ne može zaboraviti to dete. Bio je kao šareno mače. Kosa mu je bila crna, bela, i žuta. Dobro dete i velika greota. Od tada više niko tu ni ne živi, ja sam ovde sama…sednem na kapiju ili na klupicu štrikam ili zviždućem.
  • Čekam smrt deco. Ovo nije mesto za vas. Odlazite odavde!

                Seli smo na biiklove, više uplašeni nego zbunjeni, kada smo začuli babu da zvižduće neku pesmu. Meni nepoznatu, ali Dule se istog momenta ukočio od straha i ukopao u mestu. Pogledao me širom otvorenim očima i rekao

  • ..

 

Moje lice je odavalo očiglednu zbunjenost, jer sam samo upitno gledao u Duletove razrogačene oči koje su letele levo-desno očekujući opasnost.

  • Bajalica, jebote! Bežimo odavde čoveče!

Bilo je nečeg pretećeg u načinu na koji je zvučala pesma koja je postajala sve glasnija. Osetio sam trnce u kičmi i napad adrenalina reagujući na očiglednu opasnost. Pogledom sam potražio Duleta, skačući na bicikl.

Pesmica je postala toliko glasna da je prerasla u prostu buku koja se prekidala tamo gde su trebali biti krajevi stihova, toliko glasna da je svaki ton proizvodio novi talas bola u mojim ušima. Činilo mi se da se svet usporio, i da je za svaki moj pokret potrebno nekoliko momenata. Kao usporeni film, samo mnogo jezivije jer sam iza sebe imao nešto.

To nešto bi bilo nemoguće opisati. Mogu samo reći da sam to doživeo kao apsolutno crnilo koje se kretalo i raslo iza mojih leđa. Zlokobno i pobedonosno se kretalo, ne nije se kretalo klizilo je bez teškoće uvek za petama.

Video sam Duleta stotinak metara ispred mene kako brzo vergla bicikl povremeno bacajući pogled u nazad. Nikoga nije bilo na ulici. Ja sam vrištao koliko god sam mogao, ali svuda je dominirala bolesna pesmica, dovodeći me do bola i granice ludila. Nisam imao vremena da osetim bilo šta drugo osim straha, i potrebe da pobegnem od opasnosti koja me ugrožava, niti da vidim bilo šta osim osim kvrgavog betonskog puta kojim sam vozio.

Strašna buka koja me je opsedala, kao i crnilo koje me je jurilo su nestali u trenu. Kao da je neko isključio struju nekom glasnom muzičkom uređaju. Istog momenta sve postade uobičajeno. Ptice su pevale, čuo se žamor ljudi. Pogled mi se uputio ka grupi od nekoliko prolaznika koji su žamorili, koji  su se takođe ođednom pojavili, kad ugledah Duletov bicikl samleven pod točkovima nekog kamiona.

***

                Kada me je policija ispitala kao svedoka, ispričao sam istinu o babi i nesnosnoj buci, Baksuzu koji nas je jurio. Majka je zabrinuto gledala u mene dok je neki policajac pričao sa njom, očigledno joj objašnjavajući neke stvari koje se tiču mog daljeg tretmana. Kod psihologa.Tada još nisam znao da će se to završiti sa dvonedeljnim ležanjem na dečjem odeljenju psihijatrije, i petogodišnjom psihoterapijom.

Dule je poginuo u strašnoj nesreći. Njegova majka Dana više nije nikada propričala sa mojom porodicom, ali ja sam je redovno sretao kada sam odlazio da posetim Duletov grob.

Sve ređe i ređe. 

Policija je otišla u kuću kod železničke da popriča sa babom koju sam optuživao da je bila uzrok cele nesreće, da bi pronašli njen leš u krevetu. Nije imala nikoga ko bi se interesovao za nju te je ležala tu neko vreme, po procenama sudskih veštaka verovatno od devetog avgusta.

                Pesmicu sam zaboravio. Kako je prestala ona strašna buka, tako je prestalo i moje sećanje na nju. Pokušavao sam od tada mnogo puta da je se setim, ili da je prizovem u snovima, plaćao sam hipnozu čak, ali ništa nije pomoglo da obnovim sećanje.

A i zašto bih?

To je očigledno neko bolesno drevno prokletstvo koje i treba da ostane zaboravljeno.

               

Leave a Reply

%d bloggers like this: