piše : Rea Sartori
U stan na trećem spratu, baš na vertikali iznad mog, doseliše se jednog leta dvoje mladih ljudi, s dvoje male dece. Dodjoše nekim starim varburgom prljavo sive boje, povadiše brdo kutija, torbi, koječega i udjoše u zgradu. Danima se tu nešto lupalo, treskalo, vikalo nerazgovetno. Niko nije obraćao naročitu pažnju, doselili se ljudi, radi se, gužva je, navikli smo. Ali vreme je prolazilo a ta buka i vika nisu se mnogo stišavali. Primetih da imaju neku rutinu. Rano ujutru izlaze iz stana, pakuju dečicu u varburg i vode ih u vrtić, najverovatnije. Uvek su ono dvoje mladih ljudi nadureni jedno na drugo, ona uglavnom ćuti ali nekako inatno, prkosno. Nekad nešto i progovori. U stvari, pokuša da progovori. On je uvek grubo prekine vikom, negodovanjem, prigovaranjem. U svom besu, nepoznatog porekla, on uvek grubo gura decu u kola, viče i na njih. Deca ćute, skupe se u sebe i trpe. Mali su da bi drugačije reagovali, slobodu da se pobune očigledno nemaju. Kad ih povremeno sretnem na hodniku oni se lepo jave. Ja pomilujem decu po kosi, pozdravim ih ali deca samo spuste pogled i ćute. Ono dvoje kao da jedva čeka da odmaknem da bi započeli, nešto tiše, još neku iz niza prepirki. Ne sećam se da sam ih videla ikad nasmejane. Videla sam njega kako jednog jutra šutira varburg u besu. Nije mogao da upali kola, poludeo je, bogovao da ceo komšiluk čuje i treskao vratima, šutirao automobil. Videh da njegova žena pokuša da izadje s decom do kola ali se predomislii vrati se nazad.
On je vikao nešto za njom, neke psovke, pitanja kroz psovke, nisam mogla to da slušam i gledam. Pitala sam se gde je ta linija koju treba da predje skot pre nego što pozovem policiju. Šta bih mogla da kažem i kad bi ih pozvala? Da li bih ja ispala smešna što reagujem na verbalno zlostavljanje tog čoveka? Nema jasne granice. Ne zna čovek šta bi učinio. Znam da sam više puta gledala kroz prozor namerno, sve priželjkujući da krene da je udari. Tad bih zasigurno izletela i jebala mater skotu čim stignem. Ali, on mi ne pričini to zadovoljstvo. Takvi su ljudi perfidni, naučeni da paze. A veliki deo mog bića bio je uveren da ih, izmedju četiri zida, zasigurno teroriše. Jednom bejah svedokom nekog nemilog dogadjaja u njihovom stanu. To isto leto, negde oko četiri posle podne, desi se to. Čekala sam na prozoru da mi se sin vrati iz prodavnice, da ga zamolim da mi još nešto kupi u trafici. S trećeg sprata dopre do mene galama, nerazgovetna. Prepoznah njegov, uvek nervozni glas. Drao se toliko da nije bilo moguće čuti šta izgovara. Čuh i njen jecaj. Deca se nisu čula.
Odjednom, s trećeg sprata, očito s njihovog prozora, polete nešto i tresnu ispred mene, na beton. Tiganj s jajima je pao. Sasvim normalna, pržena jaja, pun tiganj. Sve se rasu okolo. Tiganj puče kod drške. Galama nije prestajala, čulo se lupanje sudjem, kao da je i tanjire polupao, pribor razbacao. Ona se nije čula. Deca se nisu čula. Valjda je sve pred tim vihorom zla, buke i besa, utihnulo. Strah. Niko da izviri niotkud. Već mi je brada drhtala od besa. U nemoći da bilo šta drugo učinim, osuh paljbu odozdo, na sav glas. Želela sam da me čuje, da pobesni, da sidje, da mi pruži alibi za ono što bih učinila. Jebala sam u sve po spisku, derala se da sidje ako sme, pretila policijom… ne sećam se šta je sve iz mojih usta izašlo. Ali nije bilo reakcije. Samo iznenadna tišina, muk. Nisam ih posle toga videla nekoliko dana za redom. Onda osvanu jutro kad ih ugledah. Nekoliko momaka selilo je stvari iz njihovog stana. Odlazili su. Deca nisu bila tu, očigledno su ih već negde bili odveli. Ona njegova žena, kad se pojavi ispred zgrade, pogleda me kradom, nekako zahvalno, s blagim osmehom. Ne znam šta se dogodilo nakon moje dreke, samo mi je njen osmeh govorio da se nešto promenilo na bolje. Kako? Ne znam. Gledala sam sve dok nisu zamakli, prkosno i izazivački, posebno njega. Nije reagovao na to. Naprotiv! Pozdravio me je vrlo ljubaznim mahanjem.
Dugo posle toga pitala sam se jesam li pogrešno postupila. Možda sam tada ipak trebala da pozovem policiju. Njen osmeh zahvalnosti me nije utešio. Mislim da takvi ljudi nikada ne prestaju da kinje slabije, samo se primire kad osete opasnost. Nadala sam se samo da je ona, možda, shvatila da ne mora da trpi tako nešto, da ima načina da ga se oslobodi. Jedna moja, sad već bivša, prijateljica, reče mi, kad sam joj ispričala ovo:
–Ti si blesava! Neki ljudi jednostavno vole tako da žive! Nemaš prava da se mešaš.
Možda neki ljudi i vole tako da žive ali sam sigurna da nijedno dete ovog sveta ne voli to da gleda i sluša.
iz zbirke priča :”Samo za tebe lady priča blues”
Leave a Reply