piše : Rea Sartori
Grunula je kiša, iz vedra neba. Pljusak, hladan, s vetrom. Potrčala je niz ulicu. Osvrtala se. Nije imala gde da se skloni. Svaki zaklon beše već zauzet. U njenoj glavi, kao misao koja se uplete u mokre uvojke i čupa iz sve snage, vrtela se panika.
„Ne, ne mogu da stajem! Moram da idem, moram. Samo da ga vidim. Makar iz prikrajka, makar iz neke senke. Samo da ga vidim kako korača, kako gura ruke u džepove, saginje glavu, nosi svoju sen preko lica. Makar na tren da mu oči vidim, usne lepe…“
Drhtala je. Nije od zime. Ljubav ne zna za zimu i leto. Svaki je damar na njenom telu želeo njega, toliko jako i toliko dugo da više nije bilo mira na ovom svetu. Često bi joj padalo na um kako su njena krvarenja, učestala, počela onda kad se on pojavio. Kao da je neka kletva bila prisutna, u krvi, u suzama koje nisu prolazile, u svim tim nesnosnim drhtajima i noćima u kojima nije bilo ni sna, ni odmora. On je grizao njene noći, on ih je izjedao kao nezaustavljiva i bolna čežnja. Ovo su bile njene stigmate, intimne, duboko u njoj sabijene i stisnute. Ona je imala svog boga. Njen bog je imao svoj rane. Ona je lila krv svoga boga, onu koju on nikada nije preboleo, koju je jednom, davno, dušom ispio, a nije pustio. Nije joj bilo važno. Mogla je biti samo prosjakinja, samo pseto s ulice. Ništa nije bilo važno. Morala je da ga vidi. Znala je da će se sakriti, kao krivac, kao neko ko uzima nešto na šta pravo nema, kao lopov, običan kriminalac koji otima tudje. Da je mogla biti ptica, neka sasvim obična, neugledna ptica. Stala bi na granu mladog drveta, onog što raste preko puta ulaza u zgradu u kojoj je radio. Čekala bi ga, svaki dan u isto vreme, samo da isprati nekoliko njegovih koraka, nekoliko udaha, možda glavu koja će se slučajno k nebu okrenuti i pokazati joj oči. Njegove lepe oči. A to crno jezgro u njima upilo bi malo, ptičije srce, i sve bi bilo gotovo, umrla bi, dostojanstveno. Čemu imati takvog dragana? Čemu imati takvu bol? Zbog ćutnje. Zbog tišine koju mora podneti. Mokra stopala su je pekla. Rukama je prolazila jeza od zime. Tukao je vetar sve jače. Nebo se otovorilo i sipalo je preko nje ledenice. Trčala je. Samo što nije dva. Mora što pre da se sakrije. Bilo bi užasno i sramotno da je on ugleda. To ne bi preživela. To bi je na mestu dokusurilo, doveka. Mogla bi samo da pobegne, da sebo omču isplete i presudi svojoj ludosti, svojoj gluposti i nemogućoj ljubavi. On je govorio da je nemoguća. On je uporno govorio da ne želi o tome da sluša, da je tako nešto nemoguće. Bilo je. Njoj je tog dana bilo nemoguće da diše. Mislila je da je jedini lek samo on, makar da ga vidi, samo da udahne jednom i tako skupi mrve snage za ko zna koliko još dana, meseci… Nikad nije znala kad će ga opet moći videti. Nikad je nije zvao. Nikad nije rekao „dodji“. Izmišljala je hiljade razloga. Svaki je bio gluplji od prethodnog. Svaki je bio bolnija misao od prethodne.
„Zašto to radiš?“, stotinu puta je sebe pitala.
Nije bilo odgovora. Bilo je samo nečeg teškog u grudima, neke sile koja je udarala po njenim rebrima i vriskala u njoj:
„Ne jedi govna! Trpi! Podnesi! Izdrži! Voliš ga! Voliš ga i znaš to! Šta hoćeš? Na noge sreća da ti dodje? Neće! Ne može to tako. Znaš li ti ko si ti, glupačo? Neće to kod tebe tek tako, mora da se plati, bolom, čekanjem, smrću ako treba. Trpi, kučko! Trpi i voli kad je ljubav istina!“
Mokra i promrzla, skutrila se pod strehu stare kafane, lizala sopstvene suze, drhtala i čekala. Kiša se beše smirila. Nebo se zamračilo. Bare i opalo granje, na sve strane. Nigde žive duše. Samo preplašeni psi i ona. Cvile oni. Cvili ona.
„Ko da bi iko sad znao razliku izmedju njih i mene.“,pomisli ona gledajući uzdrhtalo telo crne kučkice kraj sebe, pod strehom, u senci.
Kučkica zacvile i primače joj se. Ona je prigrli, pomilova po glavi i pribi uz sebe. Mala je, onako pokisla, smrdela za medalju.
„Jebiga, malena, smrdećemo obe.“, šapnu joj ona izvlačeći mokri komad kifle što joj beše ostao u džepu mantila.
Malena smaza ono parče u jednom zalogaju, proždrljivo, kao da danima nije ništa jela.
„Sad miruj, mila! Čekamo njega, samo da ga vidim kako prolazi. Makar oči da mu vidim.“,šaputala je na uvo keruši i skupljala suze rukavom.
Prazna ulica. On se iznenada pojavi. Koračao je spuštenog pogleda, zamišljen, skupljen ispod kaputića koji nije bio dovoljan da ga zagreje. Ona pretrnu. Uvuče se dublje u senku, povuče i malenu uz sebe.
„Pssst!“, dade joj znak, „To je on. To je moj dragi, malena.“
Malena izvuče njuškicu iz njenog zagrljaja i proturi je da vidi ko korača ulicom. Htede da krene k njemu. Ona je povuče nazad.
„Ne. Nemoj mila, molim te! Ako ti izadješ, videće me. A vidi me kakva sam, vidi šta radim. Krijem se ko ulično pseto, samo da me mine želja na tren. Bedno je to, ne može biti bednije i jadnije.“
Kučkica se umiri, zatvori oči i priljubi se uz svoju uličnu saučesnicu. On, samo na tren podiže pogled. Ona od tog trena izgubi vazduh. Nešto se u njoj zaustavi, kao da umire trenutak, kao da ropac istinske smrti zakopa po njenom mozgu i njenoj duši. Taj crni bezdan u koji se saplete i nestade proguta njeno srce i njenu dušu.
„Da mi ga je zagrliti…“, jeknu želja iz nje.
Ali, samo se zgrčila od neizdrživog bola i ugrizla za usne koje htedoše pustiti taj jauk. On već beše zamakao za ugao. Tresla se. Sve je samo san. Sve je samo strašna obmana. Gospod se igra s njom igre koje ne poznaje, gorke, okrutne, neizdržive. Čemu tolika ljubav ako joj ne može bar mali odušak dati? Čemu?
Sve klonu u njenom umorno telu, svaki atom snage se izgubi. Samo je pustila telo i sela na beton. Nije bilo nikoga i dugo nikoga neće biti. Samo ona i napuštena kuja što drhti od zime i gladi. Kujica joj se uvuče u krilo, da se zgreje. Pogleda je svojim crnim, kerećim očima. Onda ih sklopi, umirena toplinom ljudskog bića. Ona izvuče mokru paklu cigarete iz džepa i pripali jednu cigaru, da se smiri pre nego što se odvaži i krene nazad, negde, ko zna gde, tamo gde valjda postoji za nju to gorko „nazad“. Od muke i nemilosrdnog osećanja poniženosti i patnje, poče pevušiti svojoj kučkici.
„Ja imam dragu, bol bolujem, bol bolujem, nikom ne kazujem…“
Leave a Reply