Depresija

Depresija. Tako je jednostavno definisati sopstvenu izgubljenost u životu. Rekao bi neko i da je jednako jednostavno nositi se s tim. A šta ako oni koji misle da znaju zapravo nemaju pojma? Ja hodam. Ja govorim. Ja radim i ne radim. Ja lažem. Mene boli. Ja volim i ne volim. Spavam. Jedem. Jebeno postojim. I dišem. I to mi se ne svidja. Ne želim da dišem ovaj vazduh. Njemu nešto jako bitno nedostaje, jedan bolno važan sastojak.

Nevažna sam. Potpuno nebitna senka medj ljudima, medj ženama, medj veličinama i minornim pojavama. Gospodin PF je pametan. Samo je on pametan. Njegovoj guzici je dovoljno da se najede i nahrče. Njegovim rukama je više nego dovoljno da je daljinski upravljač tu i da radi. Njegova sledeća misao je uvek ista:
„Šta ćemo sledeće jesti?“
Poželim da odgovorim:
„Ješćemo govna, kao i do sad!“

Ućutim. Tako jako ućutim. Proklinjem u sebi dan kad sam shvatila koliko sam pogrešila u životu, koliko sam samu sebe sjebala, koliko ništa nisam znala, koliko su usrani hormoni kreirali moj put. A znam, čak i da sam krenula onim drugim putem, opet bih se negde spotakla, opet bih napravila pizdariju poput ove. Jer to jesam ja, ona koja voli život, ljude, decu, proleće, lavež pasa, cvrkut ptica, noć, jutro, smrt.
Možda nikad neću razumeti zašto mi je ono nešto dato i odmah uzeto, oteto. Kao da sam dete… Dodje mi da vrištim, da histerišem, da tražim da me uspavaju kao besnog psa kojem nema leka. Kad jednom nanjušiš svoj zverski život, tu krv koja kola u tebi od pamtiveka, više ne umeš da živiš kao miran čovek. Poludiš. Izgubiš vezu sa bilo čim socijalno prihvatljivim. Najgore je to što uopšte ne želiš nazad. Hoćeš da doteraš cara do duvara. Hoćeš da se samoubiješ, da izvršiš časno samoubistvo i zajebeš tako i boga, i sebe, i njega, i sve njih zajedno. Koji život da živi podivljalo biće? Da sebe udene u Pavićev roman? Da sebe zarobi u jednu od epruveta Vrlog Novog Sveta? Da se preobrati u kerušu koja ne prestaje da cvili, da ujeda, da reži, da samoubilački napada sve što pokuša da joj se približi? Tako je. Tu sam. Na samoj ivici ludila. Balansiram izmedju crkotine i otvorenog groba.

„Hoćeš li voditi ovog psa u šetnju? Ili da je vodim ja?“
„Vodi je. Ili ću ja…“
„Vodim je!“, govori, ne znam da li je to bio bes u glasu ili neka nejasna optužba koju ja ne zaslužujem.
Znam samo da je moja mržnja plod mog besa i da samim tim nisam čitava. Njegov bes je plod moje mržnje i on za to nije kriv. Krivi smo svi, na gomili. Jer smo svi, na gomili, gomila idiota, gomila kukavica i bednika koji nisu nebu ni muda dotakli. Tako ćemo živeti, nesvesni svog kosmičkog promašaja, svoje tupavosti za božansku promisao, svoje sićušne a nama tako važne bitnosti u svetu pokvarenštine i uvrnutih vrednosti. MI lažemo. Nas će sve te svakodnevne laži dotući i usmrtiti zanavek. Nesvesni da je ljubav jedino čudo na ovom svetu, mi joj skrnavimo smisao postojanja. Izgovaramo se decom, obavezama, računima, familijama, moranjima… A jedino što ćemo morati jeste da umremo i tek tad istinski pogledamo sami sebe u oči. Budale! Ne zaslužujemo ovaj jebeni život jer nam je on sve dao, a mi smo od njega sve uzeli da se po tome poseremo.