Džoni je vozio skupa kola i govorio francuski

piše : Rea Sartori

To davno leto bilo bi obično, kao i mnoga druga pre njega, i ne bih ga zapamtila ni po čemu da iz Francuske nije došao Džoni. Jurili smo se po ulici još uvek tragajući za odgovorom jesmo li odrasli dovoljno ili ne za obavezujuću ozbiljnost. A Džoni je već vozio kola, neka crna, sa zatamljenim staklima, oivičena srebrnom trakom i očigledno skupa.
Parkirao je ispred roditeljske, nedovršene kuće, u ujkinoj ulici, par metara od nas. Neki su me baš tada pojurili da mi lupe „šugu“, spotakla sam se o glupe „isusovke“ i poletela nekontrolisano unazad, pravo u naručje koje zamirisa na skupi muški parfem, na toplu čokoladu i mentu, pravo u ruke lepom Džoniju. On me je zadržao snažnim, velikim rukama muškarca koji već brije bradu, vozi kola i ponekad zapali cigaretu. Lako, ko da je pero dizao, podiže me na
noge i stisnu uz sebe, da ne padnem, ako sam se povredila, ako sam nogu izvrnula. Srce sam izvrnula naopako, boli me jako, ne puštaj me Džoni, nikako!

I nije me pustio. Podiže me ko grančicu ruzmarina i smrtno
ozbiljan, zabrinut za moj zglob, unese me u nedovršenu kuhinju svoje nedovršene roditeljske kuće. Spustio me je na kauč, klekao na kolena i uhvatio moj zglob.
–Boli li te, lepotice? Ništa ne brini, ima leda kod baba Nade u
dvorištu.-pogleda u majku.- Idi majko, donesi leda, vidiš da se devojčica povredila.
Ona se namršti i htede nešto reći ali je on pogleda popreko:
–Majko, požuri! Važno je što pre led na povredu staviti. Poleti, sokolice!

A onda je nežno masirao moj zglob, potom ga hladio gazom
punom leda. Njegova majka skuvala nam je kafu. Sva ona deca iz ulice behu se načičkala na vrata kuhinje da vide šta se to tako strašno desilo kad me Džoni unosi preko kućnog praga. A Džoni je pravio meleme za moj zglob i brižno me gledao. Često bi, u nekom zanosu, po neku rečenicu na francuskom rekao. Nije se izvinjavao zbog toga, nije se ispravljao, nije ni bio svestan da to čini. A njegov francuski
kotrljao mi se između grudi, udarao u bregove i onda bi naglo skliznuo ka pupku i tu grgoljio još malo, taman dovoljno da me zagolica neizdrživo, da me natera da se promeškoljim. A on bi mi toplim rukama samo intenzivnije masirao zglob, taman da onaj kliker od francuskog izleti iz pupka i sruči se negde, na jedno baš bezobrazno mesto. Držao mi je šoljicu, da srknem kafu, da ne ispečem prste jer šoljica nije imala dršku. Iako beše okrenuta leđima,
mislim da je njegova majka kipela kao ekspres lonac, da je jedva suzdržavala histerični vrisak. Lupala je nekim sudovima, tobož perući ih. Što je ona više lupala Džoni je bio sve nežniji prema meni.

Odnekud stiže i njegov otac, ču se kako galami s kapije:
–Šta je ruljo? Šta ste se okupili? Ne igra mečka, nego je Božidar došao iz Francuske! Idite! Ajde, iš! Brišite svojim kućama i obavestite roditelje da smo stigli, nek svrate na kafu! Kad je Božidar bio cicija? Nikad, bre!
Ona deca se razbežaše. Džoni je već sedeo kraj mene ali je moja gola noga i dalje bila u njegovom krilu, brižno praćena, mažena i zaštićena. Grubi glas njegovog oca me uplaši na trenutak. Trgoh se.
Džoni me pomazi i prošaputa: –Ne brini, on je samo lajavi krelac.
I zaista, kad Božidar uđe on prvo zastade na pragu i osmotri
situaciju. Pogleda prvo u svoju besnu ženu koja nije okretala lice prema nama, možda u strahu da će iz nje pokuljati kakva vatra kao izbesnoga zmaja. Božidar onda pogleda u mene, u moju nogu na Džonijevom krilu, a onda i u Džonija.
Isprsi se, s ponosom pogleda u sina i osmehnu mu se pa tek onda priđe meni.
–Ljubim ruke, mlada damo! Koliko vidim, moj sin je postupio
viteški, kako i dolikuje pravom muškarcu. Neka, neka i treba! Samo vi odmarajte i lagano popijte kafu. Posle će Džoni da te odveze kući.

-Hvala na svemu ali zaista ne treba. -rekoh zbunjeno.- Ujak mi blizu stanuje, svega par koraka. Mogu ja već da hodam.

Pokušah da izvučem nogu ali je Džoni uhvati i reče:
–Neka je još malo tu, da odmori zglob dok popijemo kafu.
Božidar se nasmeši i onda se okrenu ženi. Povisi ton i razdra se, kao maločas iz dvorišta:
–Hajdemo, ženo moja, mila i draga! Hajdemo mi u našu sobu!Hajdemo, ženo moja, mila i draga! Hajdemo mi u našu sobu! Imam nešto važno da ti dam, nešto što ti mnogo voliš kad se ovako uzbudiš!
Ona ćutke pođe za njim a on je lupi šakom po guzi, onako usput i grohotom se nasmeja.
-Dobra si ti meni, dobra! Samo se mnogo brineš oko stvari koje te se ne tiču. Pusti to dete da bude čovek! Ne dam ja da ga u pičkicu pretvoriš! Ne dam! Nije moj sin pičkica, nego muškarčina, bre! Ima da vozi šta on hoće!

Nije Džoniju trebao tata. Vozio je Džoni odavno šta je on hteo.
Provozao je tog leta par puta i mene.
Imam li prigovor na vožnju? Imam, samo jedan. Mogao si još koji put da me provozaš, Džoni i da mi još koju francusku priču ispričaš.
Nekako mi beše malo samo jedno leto. Došla sam ja i sledećeg leta kod ujaka ali tebe nije bilo da se provozaš ujkinom ulicom u svojim skupim kolima i da me na francuskom lažeš koliko me voliš…