Garavi

Ležao sam na terasnim pločicama hladeći se  i gledao napred u gužvu koja se stvarala na gradilištu ulice koja se tek otvarala, čekao strpljivo pokoji slab povetarac da mi naježi kožu. Uzbuđenje zbog putovanja na more drmala je i mene i mog buraza već danima, jer, naše devetogodišnje glavice su to smatrale avanturom ravnom Tom Sojerovim. Bio je to jun 1988.godine, jedan vruć i lenj jun, a put do Medulina beše dug i naporan. Plan je bio da kampujemo tamo par nedelja – to je još tada bila neka vrsta tradicije, a ja nisam znao za neko drugo mesto na moru osim Medulina, i možda Pule.  Čuo sam Majku kako  se nešto dernja na buraza, i Oca koji je povremeno psovao čekirajući žutu Ladu. Ja sam zblanuto gledao u daljinu, u horizont gde su se njive spajale sa nebom, bila je ta jedna tačka u našoj bašti odakle se moglo gledati u beskonačost kroz čak dve ulice, valjda se tako potrefilo da su sve prepreke bile uklonjene u tom vidiku širokom svega par metara. Ja sam voleo to mesto, i stalno sam tu visio kada sam hteo razmišljati i biti sam. Tako je bilo i taj dan kada smo krenuli, buraz me je počupao za uvo i prenuo iz razmišljanja i pobegao u Ladu, a ja za njim.

                Vrlo brzo nakon polaska postavilo se pitanje muzike, i počela dernjava i plač. Niko nije želeo da sluša moje Bitlse koje sam poneo, a ja sam bio kategorično protiv da slušam Tonija Montana, kasetu koju je buraz priložio tom prilikom. Dernjava je nastavljena, pa i koje čupanje i štipanje tokom bratskih debata, zapravo, bili smo tako nepodnošljivi da je Otac odlepio i kazao kako će se slušati ono što on bude želeo i tačka. Šamari su pljuštali kod Majke, on nas nikada nije ni pipnuo, ali kada bi Otac zagrmeo to se slušalo. Odvezao se do prve knjižare, jer muzika se tada uglavnom prodavala po knjižarama, i žurno vratio u kola sa kasetom u ruci. Buraz i ja smo se zgledali kad nam baci omot na zadnje sedište i besno gurnu kasetu u kasetofon.

                Šta je ovo? Ko je ovo? Nikad čuo…kakav bre, Garavi Sokak? Omot je bio katastrofa, i izgledao upravo ovako:

                …. iiiii počinje kaseta, neki jeftini aranžman, loše produciran, tekstovi o ljubavi – klasika treš. Još tada mi je bilo jasno da je ćale ušao u prodavnicu i tražio najjeftiniju kasetu da kupi. Čak sam pomislio i da je demo traka jer je izdavač neki lokalni anonimus „Panonija Koncert“, a na kaseti samo devet kratkih laganih pesmica. Ali nama klincima to skakutanje u ritmu na zadnjem sedištu Lade beše zabavno, ta pop zajebancija sa sintisajzerima. Veselo, bezbrižno…ono letnja varijanta. Sada prepoznajem na omotu i Baneta, i ove likove iz Apsolutno Romantično. Elem, kako je Otac jako zabio kasetu u kasetofon ona više nije mogla napolje. Sva sreća, imali smo moderniji kasetofon koji je puštao kasete bez okretanja strana, što nam je obezbedilo da čitav put na relaciji Temerin-Medulin slušamo taj Garavi Sokak, i tih devet pesama. Tu nije kraj, ta kaseta se puštala i na roštiljadama koje su priređivane u kampu, jer muzika se puštala iz kola, slušao sam je u kolima dok sam se durio i krio od buraza, dok smo sedeli u kolima čekajuči da se završi oluja što nam je šator iskrivila. Slušali smo je tokom povratka kući, ali nikada to nije bilo silovanje sluha i smaranje, zajedno smo ih pevušili i smejali se jedni drugima kako znamo tekstove pesama. Ja sam tada bio u fazi „Revolvera“ od Bitlsa, i nakon Elenor Rigbi ovo mi je bilo smešno, ali ne prezrivo smešno, bilo je zabavno smešno. Kad god bi se čula ta kaseta u kući svako je pevušio, svako je cupnuo ili se nasmejao. Pričali smo komšijama anegdotu sa kasetom i kako svi znamo da pevamo „Garavi sokak“ iako niko nema pojma o njima. Kasetu smo vuglili svuda sa sobom, na svako mesto gde devetogodišnjaci idu: po rođendanima, izletima, u svakoj prilici gde je bilo mogućnosti da se muzika pusti. Čitavo leto sada već davne osamdeset osme godine, u našoj kući se pevala i zviždala muzika sa te kasete. I tako se kaseta i sjebala…na nekom pecanju u Nadalju upade ceo kasetofon u vodu kada smo pokušavali da se vozamo, pecamo na plovak i uživamo u čarima DTD kanala.

                Nismo tugovali za njom, ali smo tu i tamo tražili po knjižarama da bi je kupili. Nigde je nije bilo, a Garavi sokak se na lokalu proslavio sa pesmom koja počinje (o ironijo…) stihovima „Na temerinskom vašaru…“

               Vremenom smo zaboravili na nju. Sada se nije pevušilo po kući, jer Otac se ložio na starogradsku i gradsku muziku i šlagere, Majka na stare narodnjake, buraz na novokomponovane, a ja sam terao taj neki rok otkrivši „Azru“ u to vreme. Nismo se mogli složiti oko izbora muzike. Kasetofon se stalno drndao, jer svako je imao svoje kasete koje bi pustio, a onaj drugi je menjao i stavljao svoju.

                Elem, radim neko istraživanje o retkim bendovima sa prostora Jugoslavije, i naiđem na pesmu „Marija“  sa te kasete. Znači otpevam je u celosti, brzo istražim. Eks YU rariteti objavio je celu kasetu, svih devet pesama, koje brzo skinuh sa neta. Nisam ni preslušao ceo album, brzo se zaputih kod buraza sa muzikom u džepu. To veče smo završili pijući velike količine piva, pričajući anegdote iz te godine i pevajući Garavi sokak vrišteći od smeha, dok su nas klinci gledali zevajući zbunjeno, a mi im polupijani pokušavali objasniti zašto se dva matora konja opijaju slušajući i pevajući dečje pesme. Na ručku kod Majke spomenusmo našu sedeljku od sinoć, i spomenusmo da imamo u posedu muziku sa te kasete. „Jaoooo, jel to ono Stari Bečej – Novi Bečej prošo je odavno, ja sam malu ljubio dok je bilo ravno…?“, otpeva moja keva savršeno precizno i tačno. To veče smo proveli zajedno, prevrtali smo stare fotografije, sećali se raznih dogodovština, dragih ljudi koji nisu više sa nama, i onih koji jesu. Jedno divno, emotivno veče u krugu najbližih, gde smo zajedno otputovali nazad u osamdeset osmu i prisetili se svega, pa čak i hladnoće pločica na kojima sam ležao, čupanja za uvo, i te kasete.

Jedini audio zapis tog leta osamdeset osme do kojeg sam uspeo doći je snimak sa jako oštećene kasete koji je objavljen na internetu. Voleo bih imati solidan snimak na kom neće biti zavijanja usled oštećene kasete, ili možda neko od vas ima ovaj snimak, a možda neko poznaje Baneta Krstića koji sigurno ima negde svoj demo snimak.

Jebiga, ovo nije recenzija…

by Emberica