Isprošena

piše : Rea Sartori

Uđoh opet. Sad mi korak beše malo hrabriji. Sve mi na um što mi sestra reče. Još više mi na um njeno radovanje. Vidim, udavala bi se ona, čeka mene. Stadoh na vrata, čim zakoračih, da osmotrim dok je pameti u meni. Odmah znadoh koji je. Gleda u mene, ne trepće. Sve mu graške znoja po čelu izbivaju. Vidim, ruke mu se tresu. Rakiju prvu ni tako nije. 
„Daj bože samo da je vazda taki!“, pomislih. 
Lepe oči ima. Pitome. Retke mu trepavice. Oči graoraste. On crnomanjast, jak. Sedi, pa ne vidim koliki je. 
„Ama, koliki je, neka je! Samo nek je pitome naravi!“, prolete mi misao kroz glavu.
Neka me snaga najedared sustiže. Osetih se jakom ko od stene da sam odvaljena. Udavati se moram. Još da koju prozborimo… Ako bude ovako smeran ko što me sad gleda, odoh ja! Nek mi je bog u pomoć!
U neko doba, on izađe iz sobe. Sede do mene i sestre, u kujnu. Vrata malko ostavi odškrinuta, kako je i red. Sestra se moja pomeri do ognja. Ostavi nas da možemo iza njenih leđa neku reč razmeniti. Nismo smeli baš sami biti. Nezgodno, al šta ćeš! Da mi majka beše živa, ona bi sedela uz oganj. Ovako, mlađa sestra dobi to zaduženje od brata. 

Ćutim ja. Neće reč iz mene. On sve pogledom prebira nešto po opancima. Najzad, progovori.
„Radojka, ti se mene sviđaš! Ako ti nisam mrzak, bi li htela poć za mene? Braća su ti, verujem, već rekla iz koje sam kuće. Imućni smo, dovoljno. Nećemo s mojima živeti. Imali bi svoje imanje u Parduse. Tamo mi otac sagradi skromnu kućevnost. Samo još da se ženim, ako me hoćeš.“
„Kako se zoveš? Ne rekoše mi.“
„Vasilije. Vesko me zovu.“
„Imaš li kakvoga poroka, da odmah znam?“
„Kako to misliš? Kakvog poroka?“
„Jesi li gadan u piću? Piješ li često? Potegneš li brzo reč ili ruku?“
„Popijem, nekad. Retko. Ne volim baš, al me kadgod nateraju. Vele da sam pitom i da se samo smejem kad se napijem. Brz na reč ti nisam, ko što vidiš i sama. Al jak jesam, ko bik!“
„Oćeš li me poštovati? Oćeš li me paziti?“, pitam i samoj sebi se čudim oklen mi tolka pamet najednom.
„Hoću! Mogu da ti se zakunem za to.“
„Neka, nemoj! Dosta je reč. Ako si čovek od reči.“
„A sviđam li se ja tebi, ovako, na izgled?“
Nešto me žacnu u grudi. One graorke pod čelom mu. Ko da me omađijaše.
„Sviđaš mi se, svakako!“

Ozari mu se lice ko da je sunce u njega udarilo. Ozari se i meni nešto u duši. Pomislih kako sam imala više sreće neg pameti. Kad mi pruži onom drhtavom rukom pare svijene u vezeno maramče, ja uzeh i jedva suze zadržah. 
Malo posle, pripucaše u nebo. Bejah isprošena.