Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Jednom Lazi koji beše odlučio da postane pilot

piše : Rea Sartori

Laza je bio lep kao lutka. Sonja je volela Lazu a Laza je voleo…Mene. Možda me je Sonja kasnije, mnogo puta u životu, ogovarala i izmišljala laži o meni, zbog Laze. Nije mi to palo na pamet sve do sada, kad se samo prisećam, posle 30 godina. Sonja me je, u to sam sada sigurna, mrzela zbog Laze. A meni je Laza bio samo momak, koji jeste bio lep kao lutka ali bih ga sigurna ćušnula Sonji u ruke samo da je rekla šta je boli. Ali nije…(Ko te jebe Sonja! Laza je voleo mene i sad mi je baš drago što si me mrzela, imala si i zašto!) Mene i Lazu je upoznala baš ona Sonja koju pomenuh.

Šetale smo nekim uličicama čitavo jutro kad ona odjednom reče: 

Znaš, trebalo bi da svratim do Laze, da uzmem neku svesku iz hemije… A tako me je blam…

-Što te je blam? Ideš samo po svesku koliko kapiram. -rekoh mrzovoljno. – Ja svakako palim kući, dosadilo mi da cunjam.

Ona izbeči oči i vrisnu:

-Ne sad!!! Gde ćeš baš sad? Ja ne mogu sama kod Laze. Propašću u zemlju… Šta ako mu je tamo mama? Šta ako sad baš ručaju? Šta ako je sam samcijat?

-Paaa?- pogledah je u čudu.

Kako to misliš? Pa, mene je sramota…

Čega?– opet isti pogled.

Tu ona skoro zaplaka. Skoro da je jecala dok je govorila:

-Lako je tebi… Tebe ništa ne smeta, tebi je sve svejedno, ti sve radiš kao da je to ništa… Ja sam drugačija. Moraš da ideš sa mnom…Moraš! Jesi li ti meni drugarica ili nisi? Ako jesi, ideš sa mnom kod Laze jer je mene sramota da idem sama.

-Jesi li ti zatreskana u tog Lazu?– upitah sumnjičavo.

-Jaaa?! -vrisnu ona.- Jesi li ti luda? Naravno da nisam! To mi je školski drug. Budalo jedna!

Shvatih vrlo brzo da me je već nekoliko puta prošetala pored Lazine kapije pre nego što je rešila da uđe, s pratnjom, s čuvarem tuđih strahova i tuđih blamova… Sa mnom. (Zovem se još i Naivna Budala, jeste li znali?) Zazvonih na kapiju jer ona ni to nije mogla koliko se tresla. Izađe taj Laza (lep ko lutka) i pozva nas ljubazno u kuću.

Ćao, Sonja! Ko je lepa prijateljica? Uđite samo, upoznaćemo se, ima vremena.

Sonja se nervozno osvrtala oko sebe pokušavajući da vidi ima li još koga u blizini. Laza to primeti.

Tu mi je keva ali kuva ručak pozadi, u kuhinji. Mi idemo na terasu, popićemo kaficu ako ste raspoložene.

Jesmo!– brzo odgovorih.

Nisam htela da idem dok se malo ne odmorim. Šetala me je naokolo čitavo jutro a nije rekla da je svrbi svraćanje kod Laze. Laza je bio lep ko lutka. (Ah, da… Već sam to rekla, nekoliko puta… A možda mi se otme opet…ko zna) Lepi Laza je doneo kafu. Sedeli smo za malim stolom na terasi njegove kuće. Sto je bio prekriven šarenom mušemom, sitni grozdovi na lozi najavljivali su plodnu jesen. Laza je pričao nešto i gledao u mene. Laza je pričao o svom snu da postane pilot i često bi me pomilovao po ruci dok je to pričao. Mislim da je i on primetio u par navrata da je mušema šarena i da sitni grozdovi na lozi najavljuju plodnu jesen. Sonju nisam više videla, pila je verovatno svoju kaficu u balonu „sramote i blama“. Ni Laza nije video Sonju, nije fizički bilo izvodljivo, pogled mu je bio zakovan za mene. On je bio jedan od retkih momaka koji je stvarno gledao u oči cure koja mu se dopada, većina gleda u sise uporno misleći da su to oči.

To jutro je Laza pričao kako ima velike planove, kako se ljubav u te planove nikako ne uklapa a plaši se da bi mogla da ga snađe (mislio je na tu prokletu ljubav) baš sada, kad mu je najmanje potrebna. Držao me je za ruku dok je to govorio. Sonja je verovatno plavila oko vrata ali ja nisam tada gubila vreme na njen vratić od slame, bilo me je baš briga šta je njoj plavo dok me gledaju Lazine plave oči. Slušala sam bez daha i Lazine slatke laži. Lagao je samog sebe kako je za ljubav zatvorio vrata jer mora da sprema prijemni ispit za vojnu akademiju, biće pilot, za to bi život dao, a ljubav ne želi ni da pominje, to je za slabiće.

A šta ti misliš o tome?-upita me odjednom, onako nasmejan ko nasmejan dan.

Mislim da je to tvoje nebo zauzeto, da tamo već stanuje ljubav, toliko dugo da je stekla stanarsko pravo. I vidi, Lazo, budući pilotu, Ikare i Dedale jugoslovenskog neba, ne poseduješ nebo, poseduješ samo pustu želju. Nebo je daleko i slobodno, i kad jednom dohvatiš nebo shvatićeš da tamo nema aviona i pilota, tamo stanuje ljubav. Ja sam pesnik Lazo. Pesnici su tajni vlasnici ljubavi. Ako ti ide matematika, kontaš onda da je nebo moje.

Laza me je gledao plavim očima ( čini mi se da ne rekoh to, imao je oči plave kao nebo) i trepavice mu odjednom postadoše velike kao krila aviona.

Ja ipak želim to nebo, makar i smrt stanovala tamo. Posudi mi parče tvog neba pesniče, samo da na trenutak budem cimer toj ljubavi o kojoj pričaš. Pilot sam već zato što žarko želim da se provozam tim nebom koje poseduješ.

-Videćemo Lazo… Napiši molbu… Razmotriću je.

Ja nisam pisac, nisam ni advokat, ni pesnik, ali pokušaću… Daću sve od sebe za dozvolu da malo letim tvojim nebom.

Stiglo mi je pismo desetak dana kasnije, verovali ili ne. Pisao je Laza:

Primili su me. Idem u Mostar. Postaću pilot. Možda ipak stignem nekad svojim avionom do tebe… Ma gde bila! To mi je sledeća životna želja, da ostanem živ dok te ne nađem ponovo, vlasniče jedinog neba koje želim. Nisam pesnik ali imam pesmu koju bih posvetio tebi da sam samo mogao sam da je napišem. Pozajmio sam je ipak, od mog brata po duši, Mike Antića.

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam

A bio sam ti drag,

Možda će i u tebi

Odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si ikad razmišljao

O tome šta znači živeti?

 

Pesma je bila u celosti, otkucana na svetlo plavom papiru. Laza je par godina kasnije postao pilot vojnih aviona. Čula sam da se i oženio nekom curom iz Mostara, kad je završio pilotsku, da su imali dece, da mu je majka bila srećna zbog toga, da je Sonja bila na toj svadbi… Mene nisu zvali. Laza je poginuo u građanskom ratu koji je nedugo posle zadesio našu Jugoslaviju, poginuo je na onom istom nebu koje je voleo više od života… Našem nebu, poslednjem nebu na kom je ljubav mogla da stekne stanarsko pravo i poslednjem na koje su siromašni pesnici mogli da imaju tapiju. A bio je lep kao lutka i voleo je poeziju Mike Antića… I na kratko, voleo je mene.

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: