Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Kad zasviri violina

Piše : Rea Sartori 

 

 

 

 

 

“Evo ti, majku ti ciganjsku! Zadnji dukat ću ti dam da mi sviriš! Al da sviriš tvojoj Radi onu ljubavnu, da boli. Nek me boli tvoja violina, ko što me boli što tebe, cigana, ovoliko volim”


“Nemoj, Rado…”
“Šta nemoj Rado!? Oću! Može mi se! Zinat oću tako! Nek plačemo, a ovo što raste u moj stomak, nek ima oči ko naše kad se pomešaju u suze i pesmu. Sviraj, pička ti materina! Sviraj! Da još jednom crknemo, pa da se rastajemo! Jebala te ona što će je oženiš sutra! Jebo te cel svet ludog i pijanog!”


“Teo sam da te ženim, znaš to! Oće onaj tvoj brat da nas utepa, videla si. I tebe i mene oće da utepa. A u pravu je! Cigan sam, siroma, ništa nemam! S čim da te ranim!?”
“Jedi govna! Da me voliš, ljubav bi na dlan metno, da ti s dlana jedem! Moj brat!? Mogu ja od njega na drugi kraj sveta da pobegnem. Moš i ti, al si govno ciganjsko! Eve ti dukat!”

 Otrže ga s grudi i baci mi pred noge. Luda ženska glava! Gledam. Ne verujem očima. A znala je… Sve što je rekla beše istina. Plakao sam i svirao. Koje? Bog zna! Njozi suze navreše na oči, prevrnu onaj kafanski sto i ode. Kud me grom tu noć ne ubi! Lakše bi umro, no što sam posle živeo.

 

 

Leave a Reply

%d bloggers like this: