Kiša

piše : Rea Sartori

Na ovom svetu baš ništa nije slučajno. Svaka nedaća ima svoj smisao. Svaka radost ima svoj smisao. U kapima kiše ponekad leži maleno zrno nauka koje treba da nam pokvasi kožu, upije se u poru, pretvori u energiju života i nastavi da kruži svojim putem. Ti putevi su nama nepoznati, smisao tih puteva je u magli neznanja i neprepoznavanja. Ali, tih puteva ima i svaki vodi baš tamo gde treba… ma gde to bilo.

Marina je tog jutra žurila na posao. Bilo je hladno, kišilo je a ona je morala da svrati  do banke pre posla da potpiše zahtev za kredit. Kola se neće kupiti sama. Dete je malo i bolja kola su joj neophodna. Zgurena ispod kabanice, ogrnuta svojim mislima više nego maramom koja samo što joj nije ispala, koračala je preskačući nakupljene barice usput. Miša nije došao noćas. Morala je da zove svoju zaovu da pričuva malu Ninu dok Miša ne dođe. Poslao je samo poruku:

 –Hitno sam morao na službeni put, vraćam se ujutro.

Nije više bio dostupan. Mučila ju je i zabrinutost za njega. Putovao je umoran, noću, ko zna gde… glupe cevi za vodovod. Koliko mora biti hitno nekome za vodovodne cevi? Putovati noću zbog toga? Pa, nije to kao u njenom poslu. Medicina je druga stvar, ljudi umiru ako ne stigneš na vreme. Vodovodne cevi neće nikome spasiti život. Ali, šta je tu je. Bilo je mnogo bolje dok je on bio na neplaćenom odsustvu i pazio na njihovu ćerkicu. Nije morala toliko da planira svaki dan, svaki sat. Njena plata je bila dovoljna za njihove potrebe i nije bilo strašno odreći se njegove zarade koja nije bila dovoljna ni njemu dok je bio sam, neoženjen. Osećala se u zadnje vreme vrlo umornom, iscrpljenom, nekako potrošenom i psihički i fizički. Miša je juče otišao njihovim malim opelom. Trebalo je danas da bude slobodan i ona bi mogla sve ovo da obavi kolima a ne da kisne. Zgazila je u baru, poskočila, saplela se o maramu koja je visila niz leđa i zamalo pala u drugu baru. Kiša je kao u inat sve jače padala i ona je besno progunđala nešto protiv jutra koje je krenulo po zlu. Sagla se i pokupila blatnjavi deo marame. Gužvala ga je i trpala u torbicu dok je pokušavala da pogledom pronađe banku. Bila je tu negde. Sigurna je da je banka u ovoj uličici. Nigde nikoga po ovom kijametu da upita. Voda joj klizi niz lice, ulazi u oči i zamagljuje vid. Postajala je sve nervoznija. Nije moguće da je promašila tu glupu uličicu kojoj nije mogla da se seti imena ali je bila sigurna da je to baš ta ulica. Zaškripalo je nešto preko puta i ona se okrenu. Možda će ipak imati sreće da vidi nekoga ko će joj reći gde je ta prokleta banka nestala. Neki čovek izlazio je iz ulaza zgrade broj 66. Izlazio je unatraške, smejući se i gurkajući s nekom ženom. Pogled joj je privukao mali auto ispred ulaza, njen auto, njena registracija. A onda taj smeh kroz romor kiše… brzo se sklonila iza jedne kapije, drhtala je, brisala oči od kiše i pokušavala da vidi lice čoveka preko puta. Ali on se nije okretao prema ulici, ljubio je onu ženu tako strasno i pohotno da joj je već bilo muka. Zbog nečeg joj se gadilo to ljubljenje. Zbog njenog auta parkiranog ispred zgrade? Da li je to njen auto? Da nije pogrešila? Da nije samo slična registracija a isti auto? Dešavaju se takve stvari… On se opet nečemu smejao dok je šaputao nešto onoj ženi. Ma, taj smeh! Nije bio jasan, nije mogla biti sigurna! A bilo joj je tako muka. Kao da će joj se sadržaj želuca izvrnuti i poleteti iz nje svakog trena. Mutio joj se vid od mučnine. On nikako da se okrene. Pokušavala je da ne trepće, da ne propusti taj trenutak kad on pokaže svoje lice. Mora da greši! Miša sinoć nije otišao u takvoj jakni. Ova je bila kožna, nova. On je otišao u sakou crne boje. Nije bilo sakoa nigde. A ni registraciju odavde nije mogla dobro da vidi. Pogrešila je. Sigurno je pogrešila. Jutros je ustala na levu nogu i ništa ne ide kako treba. Glupa kiša, glupa banka koju ne može da nađe a sad i ova glupa paranoja! Lagano je pokušala da duboko udahne i sačeka da onaj čovek konačno krene pa će mu prići i upitati ga za banku. Živi ovde, sigurno će znati. Broj do deset, Marina. Jedan, dva, tri , četiri…. I noge više nisu bile njene, mozak je vrištao, varničio. Miša je ulazio u njena kola i mahao ženi s kojom se do pre trenutak ljubio na vratima nepoznatog ulaza broj 66, nepoznate ulice u kojoj nije bilo banke a ni žive duše da posvedoči da ovo nije zona sumraka već strašno jutro njenog života. Ostala je bez daha, bez misli, bez vremena, bez tla pod nogama. On je skidao kožnu jaknu, gurao u sportsku torbu a potom je bestidno navukao crni sako i upalio kola. Marina je klečala na mokrom betonu. Iz njenog želuca poletela je gorčina i žuč u mlazu. Prokletinja ju je skoro ugušila. Ostala je klečeći da iskašljava ostatke kiseline i jutarnje kafe dok sva nije bila mokra, prozebla i bez trunke snage. Drhtala je i probijao ju je hladan, samrtni znoj uz tihe krike koji su teško nalazili svoj put napolje. Umirali bi na izlasku, ličili na kašalj ulične mačke. Nestajali bi u romoru kiše kao da nisu nikada kidali pluća i cepali dušnik žene koja je upravo shvatila da je izdata i ostavljena na milost i nemilost krvavoj oštrici istine.

Iz nje je vrištalo:

–Zašto? Zašto? Pa tek smo postali roditelji, tek smo počeli život koji je trebao da bude u dobru i zlu dok nas smrt ne rastavi… A Nina… zar je moguće da mu to ništa ne znači… i koliko to već traje, ko je ta žena… Kad? Zašto? Kako je to moguće? Juče…  juče smo zajedno šetali parkom i grlili se gledajući svoje dete u kolicima, sanjali  o budućnosti, planirali  nova kola, godišnji odmor za mesec, dva.

Šta se to dogodilo što ona nije videla? Oluja nesuvislih pitanja, neverice, neprihvatanja da je to zaista stvarnost kolali su njenom glavom dok je bauljala prema poslu. Ona prokleta banka se odjednom pojavila. Njena plava stakla sijala su u kapima kiše i taj bljesak stakala probijao je zenice, činio je slepom na trenutke. Projurila je kao da je gone pored tih vrata i otrčala u glavnu ulicu. Kiša je i dalje padala, ona je bila mokra, prljavih kolena, razmazane šminke i pitala se na koju stranu treba poći. Prolazili su ljudi, užurbano. Poneko bi je čudno pogledao pa produžio svojim putem. Oni su tačno znali kojim će putem. Ona više ništa nije znala. Put kojim je krenula više nije put kojim ide. Ovo su ulice koje ne poznaje. Ovo su ulice skrivene kišom suza, nemoći, straha i pitanja: kako dalje kroz život, kojim putem kad ni jedan ne prepoznaje…

iz zbirke : “Jorgovan za moju majku“