Konji za klanje

piše : Igor Ember

 Koraci Martina Jakšića tupo su odzvanjali  prostranim hodnikom Sajmišta.

Sećao se Martin, kada je kao dete dolazio ovde sa ocem.

Ničega ovog tada nije bilo.

Baš na mestu gde je on sada prolazio nalazila se najobičnija livada, a desno, u zgradi gde se danas nalazila njegova kancelarijica, bila je smrdljiva i neuredna štala sa konjima.

Setio se izraza na licima tih raga koje su ih muvljivo posmatrale dok su prolazili, kretajući se ka jednoj maloj i neuglednoj montažnoj zgradi koju je njegov otac zvao  „upravna zgrada“. Tog dana otac mu je ponosno pokazao svoje radno mesto.

Setio se i očevih toplih, snažnih šaka koje su ga držale za ruku kada ga je upitao da li će moći da jaše jednog čisto belog visokog konja koji mu je zapao za oko. On mu je tada protresao ručicu i rekao:

• „Ne glupiraj se, Martine, to su konji za klanje.“

Da, baš tako mu je rekao.

Konji za klanje.

Hodnik je sada bio pust, iako su se u kancelarijama sa leve i desne strane mogli čuti glasovi i smeh. 

Martin je hodao sporo i pažljivo po mermernom podu koji se sijao pod belim veštačkim svetlom. Mislio je da ga zvuk sopstvenih koraka odaje i osećao je kako mu se čelo znoji od uzbuđenja.

Išao je na sastanak ugovoren sa  generalnim direktorom Sajmišta, i bio je uznemiren do te mere da je u pojedinim momentima osetio kako mu glava lagano leluja u neprijatnim naletima straha i uzbudjenja.  Već više od tri godine pokušava da mu pokaže sve svoje analize i radove koje je pripremio, ali ovaj nije mario za molbe i zahteve koje mu je Martin tako često slao.

Tek je sada, nakon što je njegova snaja, po nekoj udaljenoj rođačkoj vezi zamolila regionalnog poverenika Globalne stranke, gospodina Ćelu, da nazove direktora i ugovori sastanak, Generalni  srdačno prihvatio njegovu molbu pravdajući se, bestidno, prezauzetošću i svojom lenjom, ali lepom asistentkinjom.

• „Sa poverenicima nema šale“, pomislio je Martin, pomalo se i naslađujući tako naglim preokretom u direktorovom ponašanju.

U prostranom hodniku ga je sačekao veliki blistavi osmeh pomenute asistentkinje, koja kao da je poskočila od sreće što ga je videla.

• „Izvolite, izvolite. Samo izvolite, Generalni Vas očekuje“, zacvrkutala je dok je u sitnim koracima prošla pored njega da mu otvori velika tapacirana vrata kancelarije, šireći oko sebe neki preskupi, Martinu nepoznat miris.

Nakon što je otvorila vrata, predstavila ga je i udaljila se na neki odvratno ponizan zaverenički način.

• „Zatvori ta vrata i da nas niko ne ometa do daljnjeg!“ doviknuo joj je Generalni iz visoke fotelje u kojoj je zavaljen sedeo.

Martin je Generalnog prvi i jedini put video prilikom održavanja uputstva o glasanju  za Globalnu stranku, ali i tada veoma kratko zbog drugih zaposlenih koji su ga okružili i klicali mu u neobjašnjivoj ekstazi.

On nikada nije znao da se progura i istakne.

Ali znao je, recimo, Martin da je Generalni došao dosta vremena nakon njega u Globalnu stranku, kao i da nema oca osnivača stranke, ali mu ta činjenica nikada nije nešto naročito pomogla, bar ne do sada.

Martin je danas bio siguran u svoj uspeh.

Ćela je, kao poverenik znao sve te pojedinosti, jer on uvek sve zna.

Generalni je sada Martinu delovao prosto i obično u tom odelu od tamno plavog materijala koji se presijava, tim prevelikim pečatnim prstenom na dlakavom i debelom malom prstu.

Martin ga je u stvari zamišljao višljeg i nekako, lepšeg.

• „Martin Jakšić, a? Izvoli sedi.“ Generalni je pokazivao na nešto manju fotelju koja se nalazila tačno preko puta njega.

 On se zahvalio Generalnom kratko klimnuvši glavom, i osmotrio kancelariju. Bila je to velika prostorija opremljena stilskim nameštajem.  Bilo je tu mnogo zlatne boje, koja se mešala sa belom, i bojom mahagonija. Martinu je ova kombinacija delovala otužno poput direktorovog žutog prstena.

U čelu ove ogromne prostorije, iznad fotelje na kojoj je sedeo Generalni, dramatičnim pogledom je sa velike, uljanim bojama naslikane slike sevao Veliki Guverner. Optužujuće mrkog pogleda iza velikih naočara, stisnutih usana, i šakama sklopljenim u poznati oblik, činilo se da pogledom pažljivo prati sve što se događa ispred njega.

Martin se stresao od jeze.

Veliki Guverner je nemilosrdan i ne oprašta greške.

Za sprovođenje njegove volje bili su zaduženi poverenici poput Ćele, Zakija, Budalčine, Rokija i ostalih, koji su umeli svojim sadizmom i brutalnošću da zasene čak i najodanije funkcionere stranke. Sve u želji da njemu dokažu svoju potpunu odanost i ljubav.

Martin je seo na ponuđeno mesto, krajičkom oka gledajući u tu jezivu sliku.

• „Zahvaljujem, Generalni. I želim samo da Vam kažem koliko mi je drago što ste našli vremena da saslušate šta imam…“
• „Prekini, Jakšiću! Šta se ti praviš pametan i povlačiš gospodina Ćelu za neke tvoje gluposti i maštarije. Znaš li ti ko je Ćela, budalčino?!“

Tresnuo je rukom o svoj uglancani sto od mahagonija. Njegov pečatni prsten dao je poseban kvalitet tom udarcu i činilo se da Generalni baš uživa u tome.

• „Dozvolite, Generalni“, Martin je bio svestan Ćelinog autoriteta u stranci i nije dozvolio da bude zbunjen, „ ja ovde radim već pet godina, i skoro će tri godine kako pokušavam da dođem do Vas. Rezultati mojih analiza mogu da unaprede rad Sajmišta, a prodaja naših suhomesnatih proizvoda se može višestruko povećati.“
• „Poverenike je našao da cima? Budala.“ Generalni se i dalje ljutio vrteći glavom.
• „Ako dozvolite?“ Martin je skupio kolena u fotelji, i napravio molećiv izraz na licu.
• „Aj, pričaj“ rekao je Generalni zavalivši se u fotelju i paleći debelu cigaru.

Direktorova kancelarija mu je bila iznenađujuće zagušljiva, talasi plavičastog dima su puzali svuda oko njih a direktorov pečatni prsten je sijao toplo svoju prostačku boju kada je Martin započeo svoje izlaganje.

• „Hvala, Generalni. Pa…Vi sigurno znate da je moj otac bio najbolji kobasičar u okrugu. Kada on napravi kobasicu, ona bi se čuvala samo za posebne prilike…“
• „Da, čuo sam o tvom ocu. I on je bio zaposlen ovde na Sajmištu zar ne?“ odgovori mu Generalni , ali i dalje sa ravnodušnim izrazom na licu. Okretao je cigaru u ogromnoj kristalnoj pepeljari.
• „Da, tako je. Bio je rukovodilac klanice.“ Odgovori mu Martin sav ushićen.

On sede na ivicu fotelje, bio je sav radostan što se o njegovom ocu i dalje zna u stručnim krugovima. Bio je svestan očevih zasluga za firmu. On je prvi uveo elektrokuciju životinja umesto starinskog  klanja koje se sprovodilo do tada.

Elektrokucija.

Svi su zinuli od oduševljenja kada je prvi put predstavljena na Sajmištu. Desetine životinja, svinja, goveda, ćuraka je u trenutku palo na pod mrtvo i spremno za dalju preradu. Proizvodni kapaciteti su im odjednom bili udesetostručeni, i tako se Sajmište izdiglo kao najozbiljnija i najstručnija klanica u državi.

To se nije lako zaboravljalo. Mogao je osetiti suzu zahvalnosti  u uglu oka, međutim potrudio se da je sakrije. Nastavio je:

• „Tata je uvek govorio da je kobasicu lako napraviti. Ali da bi ukus bio onaj pravi potrebno je najkvalitetnije meso.“

Generalni ga je sada već gledao sa zanimanjem, i klimao glavom kao da želi da potvrdi reči Martinovog pokojnog oca.

• „Naša Sajamska kobasica..“ rekao je klimajući glavom.
• „Jeste“,odgovori Martin, „čak je ta njegova izreka o mesu i ispisana iznad glavnog ulaza u klanicu. Sajamska kobasica je postala ponos čitave države, a on je jedini znao sve trikove i tajne u proizvodnji mesa za nju.“
• „Zahvaljujući Sajamskoj mi smo i postali ovo što jesmo“, rekao je Generalni poluzamišljen.
• „Da, Generalni. Kada se Sajmište proslavilo tom savršenom kobasicom, i kada je njena prodaja bila na vrhuncu, tata je lično od Velikog Guvernera dobio ponudu da bude jedan od osnivača Globalne stranke. Uplatio je poveći novčani iznos, a za uzvrat on mu je obećao zaštitu njegove pozicije ovde na Sajmištu kada bude došao na vlast.“

Generalni je ozbiljno gledao u Martina i dalje samo klimajući glavom.

• „E, pa on je baš pred smrt radio na jednom važnom projektu. Smrt ga je nažalost prekinula u tome, ali ja sam uspeo doći do njegovih beleški i materijala i nastavio njegov rad.“
• „Dobro? Reci šta je u pitanju?“ činilo se da na licu Generalnog poigrava osmeh.
• „Pa…Kada je otišao u penziju, stalno je ljutito išao po kući i govorio kako je ukus Sajamske skroz upropašten. Kako je kiselkastog ukusa, i da sa mesom očigledno nešto nije u redu. Otkrivanje uzroka tog lošeg ukusa mu je preraslo u pravu opsesiju. On je zajedno sa svojim prijateljima, takođe stručnjacima obavio važne analiza mesa, ali ništa nije mogao da pronađe. Nešto je nedostajalo korišćenom mesu, ali on nije znao šta.“

Generalni je sada, otvorenih usta radoznalo slušao Martinov monolog i samo povremeno klimao glavom. Sve mu je izgledalo kao zaplet starih avanturističkih filmova koje je gledao kao dete. Samo je dao znak rukom da Martin nastavi:

• „Nećete verovati, ali on je do poslednjeg časa držao ovaj svoj rokovnik sa svi analizama i tehnologijom proizvodnje Sajamske uz sebe. Manično je okretao stranice i gunđao prevrćući se u svom bolesničkom krevetu. Zapisivao bi nešto u njega, pa zaspao pod jakim dejstvom lekova… a onda se budio usred noći sa nekom novom idejom koju bi zapisao.“

Martin je cupkajući u fotelji, sav usplahiren od uzbuđenja objašnjavao Generalnom događaje koji će predhoditi velikom otkriću.

Dan-dva pre nego što će mu bubrezi skroz otkazati, pozvao je Martina ka svojoj samrtničkoj postelji i rekao:

• „Meso ima kiselkasti ukus, Martine. Meso je kiselo! Nešto je u mesu. Nešto što ne treba da bude tu. A znaš li šta je to?“

Martin je ćutao.

• „Ćutao sam, Generalni, jer nisam imao pojma šta je u pitanju. Ali kada je umro njegov hladni palac je bio uvučen u rokovnik baš na ovoj stranici.“

Martin je okrenuo rokovnik ka Generalnom koji kao da je i sam cupkao od nestrpljenja u svojoj fotelji gledajući pohotno u zelenkastu svesku istrošenih korica, i otvorio ga na mestu koje je prethodno označio.  U njemu je velikim slovima bila ispisana reč „adrenalin“.

• „Adrenalin? Zvuči mi poznato“, rekao je Generalni.

Pretvarao se a razmišlja o tome masirajući kažiprstom svoje čelo, uglačane i kao u bebe rumene kože.

• „Da, Generalni. Adrenalin. Istraživao sam o adrenalinu i shvatio da je to neka hemijska supstanca koju lučimo i mi i životinje kada se nađemo u nekoj opasnosti. Naročito životnoj! Shvatate li sad? Zbog adrenalina je meso kiselo.“
• „Ali kako? Pa mi sprovodimo elektrokuciju. Životinje su u trenutku sve mrtve, nemaju vremena ni da se uplaše“, odgovorio mu je Generalni.
• „Komunikacija!“ spremno je odgovorio Martin.

Posle par trenutaka  neprijatne pauze u kojoj je Generalni samo treptao, Martin je sam nastavio.

• „Pa, Generalni, očigledno sva živa bića komuniciraju na neki način. I životinje pričaju i uče baš kao i ljudi. Naše životinje na farmi takođe komuniciraju,iako ih mi očigledno nepravedno smatramo glupim. One znaju šta ih čeka, samo što pristaju na klanje. Međutim, one nemaju kontrolu nad lučenjem hemijskih supstanci kao što je adrenalin, a one su prirodno uplašene i luče ga u velikim količinama, što njihovom mesu daje taj odvratni kiselkasti ukus.“

Martin je ponosno razlagao svoju teoriju, tako mnogo puta uvežbavanu dok se trudio da dođe do Generalnog.

• „A kako ranije nismo imali taj problem?“
• „Kada je tata uveo elektrokuciju kao metod ubijanja životinja, to je bila potpuna novina, pa čak i za njih. Nemojte se smejati, molim Vas!“
• „Pa ti si lud, Jakšiću“, smejao mu se Generalni istovremeno lupajući svojim prstenom o mahagonij ispred njega, „životinje koje uče i koje razgovaraju? Hemijske supstance u mesu? Stvarno si poludeo.“

Martin je sada morao da izvuče svog keca iz rukava:

• „Gospodin Ćela ne misli tako. On misli da je teorija i više nego naučno utemeljena i dokaziva. Rekao je da ćete Vi zasigurno imati dovoljno znanja i strpljenja da….“
• „On je to rekao?“ prekide ga Generalni u sred rečenice.
• „Da“, odgovori Martin, „evo pogledajte, ovo su tatine studije koje je godinama radio. Neverovatno reći ćete, ali one to najviše čine preko čula vida.“

Generalni je bio umiren kada je čuo da poverenik Globalne stranke ima tako visoko mišljenje o njemu kao menadžeru Sajmišta i odlučio je da poptuno veruje Martinovoj teoriji. U njegovom umu su se već otvorile nebrojene mogućnosti iskorišćavanja novonastale situacije u svoju korist. Više je razmišljao o njima nego o Martinovim rečima i reče mu:

• „Dobro, Jakšiću, i šta dalje?“
• „E, sada dolazi ono fantastično!“ spremno i oduševljeno odgovori Martin.

Generalni je ćutao čekajući  da Martin sam nastavi. Zamišljao je kako bi bilo lepo da Ćela uoči njegovu  istinsku vrednost, tada bi mogao još više napredovati u stranci, to bi mu otvorilo i nove poslovne šanse. Njegovo sanjarenje prekinuo je Martin uzviknuvši:

• „Stroboskopi!“
• „Šta!? Šta ti je to?“ Generalni je bio zbunjen.
• „To je poseban uređaj koji se koristi za lajt šou“, reče Martin, pomalo razočaran zbog neobaveštenosti i neznanja Generalnog.

On je doduše, i dalje više sanjario o svojim potencijalnim poslovnim prilikama.

• „Kao na splavovima?“ upita ga.
• „Da, upravo kao na splavovima“, reče Martin, „to su svetla ogromne jačine, koja se stalno uključuju i isključuju. Sva stoka prirodno ima tu karakteristiku da svoju potpunu pažnju usmerava ka sjajnim, bleštavim stvarima. Ako se životinje duže izlažu tim svetlima prvo će izgubiti orijentaciju i biće zaslepljene, ali posle svega petnaestak minuta pod stroboskopima ove jačine koje je tata konstruisao izgubiće čulo vida u potpunosti. Na taj način prekinućemo im mogućnost komunikacije, i one neće imati pojma da zapravo idu na klanje! „

Generalni je par momenata razmišljao o Martinovim rečima, i onda je ustao iz svoje fotelje i uskliknuo:

• „To je genijalno, Jakšiću? Je li taj tvoj metod isproban?“
• „Jeste Generalni, tata je stroboskope isprobao na svinjokolju kod strica. Napravio je tada originalnu Sajamsku. Kleo se da nije takvu jeo godinama unazad.“
• „Odlično, Jakšiću, odlično!“ reče Generalni, „čekaj da zovnem malenu da nam donese piće da nazdravimo. Nego, reci mi…ta svetla…je li to skupo?“
• „Pa, u principu jeste , ali gospodin Ćela se već pobrinuo da ih uveze čak iz Kine preko svoje najnovije firme. U stvari, sve je spremno da počnemo sa novom tehnologijom pravljenja Sajamske. Čekalo se samo Vaše odobrenje“ , odgovorio mu je Martin sav srećan i zadovoljan, pomalo i ponizan.
• „Nego…reci mi Jakšiću, na kom radnom mestu si ti zaposlen ovde?“ upita ga Generalni.
• „Ja sam u tehničkom održavanju.“
• „Moramo ti napraviti novo rešenje o radnom mestu. Da bi sve bilo kako treba, ti moraš imati odgovarajuću poziciju. Jakšiću, ti si novi upravnik klanice, čestitam!“

Generalni ustade i pruži Martinu šaku da čestita.

• „Kao moj tata“ pomisli Martin ponosno dok se rukovao.

Sajmište je tako dobilo novog upravnika klanice, Martina Jakšića.

Sva potrebna sredstva je obezbedila stranka preko svojih firmi.

Odlučeno je da se nova tehnika klanja koja će meso osloboditi adrenalina, pompezno predstavi javnosti čim se stroboskopi budu postavili na velike teške metalne nosače iznad boksova sa stokom.

Ćela je imao ideju da se posle tretmana stroboskopima, oslepljene životinje uzanim hodnikom sprovedu do prostorije za elektrokuciju. Iznad tih uzanih hodnika biće postavljene dve masivne metalne platforme, jedna niža na kojoj će se nalaziti rukovodstvo i zaposleni Sajmišta i druga, viša, na kojoj će se nalaziti gosti i prijatelji Globalne stranke. Poziv je upućen čak i Velikom Guverneru, i postojale su velike šanse da dođe čak i on da svojim prisustvom uveliča ovaj veliki dan.

Sajmište će ponovo biti na vrhu.

Sve ideje gospodina Ćele su bile odlične, i prihvaćene sa zahvalnošću Generalnog. Mnogobrojni radnici su se već sledeće nedelje pojavili da postave masivne konstrukcije.

Martin Jakšić, novi upravnik klanice na Sajmištu je bio presrećan.

***

Bila je nedelja.

Maglovitog i hladnog jutra.

Zaposlenici Sajmišta su se već okupljali oko glavnog ulaza. Njihovi prljavi plavi radnički mantili mešali su se sa onim krvavo belim keceljama kasapa i mesara, i iz daljine se činilo da zajedno čine jedan veliki i nervozni morski talas koji je penio oko zaključanih vrata.

Predstavljanje Martinovog projekta će početi tačno u podne.

On je tog jutra u par skokova već bio u svom jedinom odelu. Nije on bio čovek za odela, ali danas je bio zadovoljan svojim izgledom. Glava mu je titrala od uzbuđenja i bila teška poput oblaka punog kiše.

Nije mnogo spavao prošle noći. Znao je i sam da je previše emotivan.

Velika crna limuzina Globalne stranke ga je sačekala ispred kuće, i ćutljivi tetovirani vozač ga odveze do stražnjeg ulaza na Sajmište gde ga je sa veštački belim osmehom dočekao Generalni:

• „Dobro ti jutro, Jakšiću, prva vožnja limuzinom, a? Ako danas sve prođe dobro, ti i ja ćemo se samo u njima i vozati.“

Martin je ćutao.

Vožnja tim velikim kolima mu i nije ostavila najbolji utisak. Bila je tako obična. Martin nije želeo da razmišlja o tome.

• „Da, Generalni, lepa vožnja“ odgovorio je.
• „Hajde unutra, da vidiš kako je sve pripremljeno. Vreme je da se postavimo na svoja mesta, Veliki Guverner bi trebao doći uskoro sa svojim gostima. Biće ovo dan za pamćenje.“

Velika glavna, mermerna hala Sajmišta je bila pripojena sa štalskim prostorijama dugačkim montažnim uzanim hodnikom sačinjenim od specijalnih čeličnih tabli. Na sredini hodnika nalazila se nešto manja hala sa čijih svodova su visili ogromni okrugli reflektori.

• „Stroboskopi!“ pomislio je Martin sa divljenjem kada ih je video, moćnog izgleda i sa sijalicama različitih boja, tačno po tatinim projektima.

Generalni je naslonjen na Martinovo rame objašnjavao.

Nakon desetominutnog tretmana koje bi stoka tu imala, ona bi se, oslepljena, nastavkom hodnika dovela do sobe za elektrokuciju. Odlučeno je da Ćela svečano i teatralno okrene veliki prekidač na nižoj platformi koji bi uključio stroboskope, a na onoj višoj platformi bi Veliki Guverner, okružen svojim gostima i najdivnijim lepoticama, okrenuo prekidač kojim bi oslepljena stoka bila ubijena u samo jednom trenu.

Odabrano je nekoliko desetina svinja, goveda i konja za ovu prezentaciju. Oni su već bili u početnoj prostoriji odakle su trebali krenuti na svoj put umiranja za dobrobit čoveka.

Ovaj put u neznanju i bez adrenalina.

Dok ih je posmatrao, Martin oseti neki neodredljivi teskobni osećaj u grudima. Za trenutak je poželeo da se sve vrati na staro.

• „Martine, Globalna stranka će ti uručiti nagradu danas. Imaš sreće, imaš sreće. Uručiće ti je gospodin Ćela lično“, prišao mu je Generalni trljajući ruke i cupkajući srećno, „trebalo je biti iznenađenje, ali bolje je da znaš, da nas ne osramotiš nešto.“
• „Kakvu nagradu?“ upitao ga je Martin iznenađeno.
• „Otkud znam? Valjda za doprinose u razvoju patriotskog društva, te najčešće daju.“

Martin klimnu odjednom bolnom glavom, i dalje zamišljeno posmatrajući gomilu stoke u početnom boksu. Učini mu se da je ugledao jednog čisto belog konja, i poželeo je da ga uzjaše i pobegne odatle.

• „To su konji za klanje, Martine.“

Da, baš tako je rekao.

Konji za klanje.

• „Imaš sreće kad ti kažem“, nastavio je Generalni ne obazirući se na Martinovo vidno neraspoloženje, „ima da ti kapne i dva miliona dinara!“
• „Dva miliona dinara?“ iznenadio se on.
• „Pa, zvanično je dva miliona, tebi ostaje samo sto hiljada, ostalo ćeš moraćeš da vratiš stranci“, reče mu Generalni i dalje veselo trljajući ruke, kao da je on taj koji dobija nagradu.

Odnekud se tada pojavila jedna privlačna žena srednjih godina koja je veoma energično i nervozno, sva u skokovima postavljala ljude na određena mesta.

• „Ti ćeš tu? Vi stanite ovde! Ovde, ne tu…“ piskavim glasom je ređala ljude po platformi.

One lepše bi stavljala u prve redove pa ih potom fotografisala iz nekoliko uglova. Govorila je nervoznim glasom da se smeše.

Govorila im je da izgledaju srećno.

Martina je odvela do gospodina Ćele koji mu se nije ni obratio, već  je samo došapnuo nešto razigranoj piskavici koja ih je potom fotografisala. U više uglova naravno.

On je zagrlio Martina, a njegov zagrljaj je bio čvrst. Bio je sav u mišićima, a odelo koje je nosio je moglo svaki čas da pukne koliko je bilo zategnuto. Ispod rebara je nosio masivni pištolj koji nije ni sakrivao, već se trudio da ga svima pokaže. Žuljao je Martina, kao opomena za lepo ponašanje.

• „Poverenik je to, sa njima nema šale…“ pomislio je Martin.

Svetkovina je počela jednim njegovim migom.

Lep muški glas voditelja je pozdravio sve prisutne, pa se zahvalio Velikom Guverneru na svoj njegovoj milosti i nadi koju pruža svom narodu. Reči hvale su se nastavile, sve oduševljenije i glasnije dok se uz gromoglasan aplauz i klicanje na višoj platformi nije pojavio on.

Veliki Guverner lično, u pratnji lepotica i drugih njegovih gostiju koji su se, svi do jednog potrudili da stanu iza njega u odelima gotovo istim ka što je bilo njegovo. Zaposleni su izduživali svoje vratove da bi ga bolje videli i onaj zapenjeni morski talas sačinjen od kecelja i mantila ljudi prinuđenih da se ovde pojave, sada je izgledao još jači, još besniji. 

Martinu se činio još tužniji.

On nije razaznavao šta se govori. Znao je već napamet šta će se govoriti, jer se godinama unazad govori samo jedno te isto. Njegovu pažnju okupirala je stoka spremna za klanje koja se sada već nervozno tiskala u svom boksu, sve jače smrdeći okupljena tako na gomili.

Martin se zapravo čudio što ne uočava baš nikakvu razliku između tih nesrećnih životinja, i ljudi u toj velikoj gomili.

Ćela mu odjednom jako stisnu ruku i predade plaketu u bojama stranke, a jedna od lepotica je tada prišla noseći veliku kartonsku maketu čeka, na kom je ogromnim brojevima ispisan iznos od dva miliona dinara.

Skakutava piskavica ih je velikom brzinom fotografisala iz tri ugla.

Voditelj je ukratko objasnio postupak koji će se desiti i stoka je svečano puštena iz početnog boksa. Poslušno i mirno se kretala uzanim hodnikom do sobe sa stroboskopima, čija vrata su se zaključala kada je i poslednja životinja ušla u nju. Tada je gospodin Ćela okrenuo veliki prekidač, i moćne lampe su počele u najšarenijim bljescima i uz neke čudne pucketajuće zvuke da bacaju moćno svetlo na stoku koja je ne znajući zašto, u svojoj glupoj radoznalosti podigla glavu gore i gledala u izvor ove čudne pojave. Što duže su gledale u lampe, njihov pogled je postajao sve tuplji, mutniji i sve zaneseniji ovim šarenilom koje im je predstavljeno.

• „Još malo, pa će potpuno oslepeti“, pomislio je Martin gledajući tatin ručni sat na svom drhtavom zglobu.

Na višoj platformi trubači su okružili Velikog Guvernera poniznih pogledima uperenih ka njemu, a on je svojim smešnim ukrućenim pokretima, rukama stisnutim u pesnice mahao u ritmu te napadne i glasne muzike. Njegov osmeh nije bio iskren, i Martinu je bilo jasno da ni on nije želeo da bude ovde.

Stoka, sada slepa i bezbrižna, potpuno zbunjena ali mirna, krenula je hodnikom ka mestu gde će sresti svoju trenutnu smrt.

Okupljeni narod se tiskao i gurao, trudeći se da se popne na nižu platformu da bi se i neki od njih mogli diviti tim umrtvljenim bledim očima konja i svinja koje će biti ubijene samo par metara dalje. Čitava platforma je sada bila prepuna naroda koji je uz glasan žamor ili smeh komentarisao i dobacivao, jedino oko gospodina Martina i Ćele nije bilo nikoga jer je on sve nervoznije nameštao svoje oružje.

Martin je tada začuo prvi urlik uplašene životinje.

Zatvorio je oči i uzdahnuo kao da je znao da je sve izgubljeno. Kada ih je otvorio, scene koje je mogao da vidi su bile strašne, i gde god bi pogledao mogao je videti samo nesreću.

A nesreća je narastala svakim trenutkom.

Onaj čisto beli konj se propinjao i ujedao životinje oko sebe. Njegove pametne oči su bile žive i zadržale su svoju kestenjastu boju, dok su sevale krvavim beonjačama oko sebe. Njegova duga griva raspršila se pod veštačkim svetlima Sajmišta, i Martinu se činilo kao da je životinja dobila krila. Kako bi konj gurnuo ili ujeo životinju do sebe, i ona bi padala u paniku, ritajući se i urličući okolo, praveći jednu ogromnu masu razjarenih životinja.

Jedan od okupljenih ljudi, radoznao da vidi šta se događa ispod njih se nagnuo preko ograde, pa je u opštoj pometnji koja je nastala, pao sa platforme među njih. Mnogobrojni se odmah okupiše da vide šta će da bude sa nesrećnikom.

On samo nestade pod izbezumljenim životinjama.

Vriska i zapomaganje okupljenih nadglasao je trubače iznad, a suprotni ćošak platforme se uz glasan tresak odvalio pod težinom svetine bacajući u zapenjeni stampedo još nekoliko ljudi.

Sav narod koji se nalazio na olabavljenom delu platforme počeo je sada bezglavo da beži ka jedinom izlazu iz opasnosti, gurajući se i laktajući se beščasno.

Kada se čovek bori za goli život, tu časti nema.

Ćela je izvadio svoj pištolj uperivši ga u vrišteću gomilu, u bezuspešnoj nameri da prevaspita uspaničenu masu i uspostavi narušeni red i mir. To je izazvalo bes mnogih koji su ga sa lakoćom prebacili preko ograde. Martin je uspeo da vidi samo mnoštvo razjarenih konjskih kopita nad njim.

Kada je pogledao iznad sebe, tamo nikoga nije bilo. Po praznoj platformi je još samo skakutala piskava nervozna ženica. Fotografisala je ovu veliku nesreću iz više uglova.

Ni sam nije znao zašto, Martin je sporim, tupim pokretom otvorio veliku kožnu futrolu koja je sadržala njegovu plaketu. Plaketu, na koju je do pre samo desetak minuta bio tako ponosan.

 Kako je šarao svojim suznim pogledom po tom luksuznom papiru, delovao je sve poraženiji i poraženiji.

Plaketa mu se uručivala za „veliki doprinos u oblasti humanog klanja“.

Glasom koji je bio pun očaja i beznađa i mirnoćom čoveka koji je sve izgubio on reče:

• „Bože, šta sam to uradio?“

Potraga za nestalim Martinom Jakšićem je trajala petnaest dana. Njegovo beživotno, izubijano telo je pronađeno u jednom plitkom kanalu za navodnjavanje.

Dalja istraga o njegovoj smrti se nije sprovodila…