Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Kupusarova drama

Ovo je jedna policijska priča. Zapravo, možda ne bi bilo istinito kada bih rekao da je ona samo policijska , većim delom je naivna i dečačka. Policijska, jer se njena radnja odvija u policijskoj stanici i u vezi policijskog posla, a dečačka je jer sam bio suviše mlad da shvatim savete starijih i iskusnijih od mene koji su mi govorili da ne dozvolim sebi da otvorim svoje srce i um, jer tako mogu postati izložen mnogim ružnim stvarima sa kojima ću se sresti. Dakle, ova priča odvija se u neka ružna, siva vremena, ali u jednom lepom i živom vojvođanskom mestu, a njen glavni akter je mašna. Možda zvuči smešno, ali dozvolite mi da vam ispričam sve i ispočetka. Možda će vam biti jasnije kako je samo jedna mašna obeležila čitavo jedno leto moje rane mladosti.

rok
Montažna kuća u kojoj je bila smeštena policijska stanica blistala je žutom bojom na snažnom junskom suncu, a staklo na njenim ulaznim vratima davao je odraz poput ogledala. Stajao sam pred njima i zatezao uniformu. Smetala mi je prašina koja mi se usput nakupila po cipelama i delovala nekako prostački. Beše to prva nedelja posla, i trudio sam se da budem besprekoran. Upravo zbog toga se sagoh da maramicom očistim prašinu sa cipela, kada začuh zvuk gužve, vikanja, i ubrzanih koraka  po hodniku. Uozbiljio sam se i sigurnim korakom ušao u zagušljivi i vreli hodnik. Tamo me je, svakako, dočekao metež, psovke i nesvakidašnja jurnjava. Komandir je nešto gestikulirao dižući ruke u vis, i istovremeno psujući u motorolu, a tada su to bile ogromne stvari teške poput cigala pa su se okupljeni oko njega sklanjali da mu ne bi slučajno skliznula iz ruke i nekog ozbiljno povredila. Bila je to neka velika saobraćajka, a uviđaj u toku.
Čim me je ugledao komandir povika: „Ti mali! Ti umeš da voziš. Pa da, uče vas to u školi. Javi se dežurnom da ti  da kola, treba da pokupiš neke sitne lopove i privedeš ih. Sve patrole su mi na uviđaju, nema ko drugi. Ići će sa tobom neko od ovih naših  civila, i ajde požuri! Šta, još si tu?“ Nisam čekao da nastavi sa pitanjima, odmah sam se uputio ka dežurnom policajcu. Srce mi je igralo kao ludo, ovo je bio moj prvi zadatak gde sam ja glavni, ja vodim celu intervenciju. Možda jeste malo beznačajan, ali za mene je u tom momentu bio ogroman. Dežurni mi dade ključeve od automobila, adresu gde su viđeni osumnjičeni i uputi jednog od civila da ide sa mnom. Bio sam zadovoljan što je moj pratilac prilično krupan i snažan, te sam pun samopouzdanja seo u vozilo i krenuo put date adrese. Kraj mene je bio ogromni kolega i to me činilo sigurnim.
fića
Ružnjikava mlada žena, pogledala me je svojim beživotnim belo-plavim očima i procedila kroz cigaretu u ustima da je videla neke dve žene koje prodaju posuđe od vrata do vrata i uputila nas u susednu ulicu. “Nisu stigle daleko, sigurno su I dalje tu negde! Lopurde!” kreštala je zamnom, priblivši se naglo, jer ipak je odlučila I rukom da me uputi u pravcu u kom su se žene udaljile. Širila je oko sebe miris lošeg duvana i oznojanog tela, i ja sam se namrštio skinuvši šapku sa glave da obrišem čelo koje se orosilo znojem nakon samo nekoliko minuta provedenih na suncu. “Eto ti prvog zadatka”, pomislio sam ozlojeđeno. I zaista, bio sam pomalo razočaran, umesto provalnika i begunaca, ja sam trebao da tražim dve žene koje prodaju sudove idući od kuće do kuće. Znao sam da im je to prodavanje verovatno samo izgovor da ulaze ljudima u dvorišta, da dozivaju domaćine, ili se hvataju za kvake  da bi nakon toga oni neoprezniji ostajali bez svojih stvari, bile one vredne ili ne. Znao sam da ovi lopovi već neko vreme haraju ovim područjem,  jer su ljudi dolazili u stanicu da se bune kako nismo u stanju da ih uhvatimo jer smo lenji i kako se ranije nikada nisu zaključavali u svoja rođena dvorišta. Znao sam I da nisu same, da sa njima idu još dva muškarca koji imaju zadatak da skladište robu i brane svoje partnerke za slučaj da ih neko otkrije.
lopov
Nervozno sam se ujedao za obraz, dok smo polako ulazili u ulicu gde su se trebale nalaziti malopre uočene žene. Uočili smo ih vrlo brzo, još su bile na samom početku ulice i krenusmo ka njima. Čim smo zaustavili patrolni auto I krenuli da izlazimo iz njega, pored nas se niotkud pojavi prastari kombi prljavožute boje, mestimično pojeden rđom,  i projuri priličnom brzinom kraj nas. To su bili njihovi muškarci i zaštitnici koji su ih upravo ostavili na vrućoj ulici da se same snalaze sa policijom. Uhvatio sam jedan pogled, okrugao i vlažan. Mlađa od dve žene pratila je ovim uznemirujućim pogledom kombi, u  ruci stiskajući platneni džak pun svega i svačega. Druga je opet, gledala u svoje papuče nekako postiđeno, spustivši kraj sebe ogromnu kutiju punu šerpica i kojekakvih lončića. Nisam se mnogo brinuo za odbegle muškarce jer sam uspeo zapisati registraciju kombija, bilo je samo pitanje vremena kada ćemo ih pronaći. Svoju pažnju usmerio sam ka onome što sam imao, dve ćutljive žene koje su stajale tiho i mirno kraj svojih ogromnih džakova I gledale u tlo pred sobom. Nisu odgovorile ni na jedno postavljeno pitanje, samo su klimale glavom odrečno. I njih i džakove sam spakovao u automobil, gde mi je od velike pomoći bio ogromni kolega koji je te iznenađujuće teške džakove spakovao u gepek. Dobro, nije baš neka tuča sa kriminalcima, ali pokazao se vrlo koristan, barem za ovako običan poslić.

Stanica je bila pusta kada smo ušli u nju. Memljivi miris hodnika podsećao me je na sredstvo za čišćenje oružja i znoj. Dežurni mi je nervozno rekao: “Spakuj ih u kancelariju kod inspektora sve sa tim torbetinama, ostavi ovog velikog da ih čuva, I javi se komandiru odmah.” Poslušao sam ga, I kada sam ušao u njegovu kancelariju komandir je vikao u telefonsku slušalicu, a ja sam se zapitao da li sam ikada čuo ovog čoveka da razgovara normalnim tonom. Pokušao sam da zamislim atmosferu recimo, nedeljnog ručka u njegovoj kući, i uspeo samo da podignem obrve stvarajući tu sliku u glavi kada začuh: ”Šta? Šta je bilo? Jesi li ih doveo? Dobro je, uzmi izjave od njih, popiši i oduzmi to što su pokrale, papirologiju ćemo srediti kasnije. Neću gužvu u stanici kada dođe inspektor, imaće bogme mnogo posla nakon ove saobraćajke!” – “Razumem”, odgovorio sam dok sam u glavi pretresao šta bih sve morao da učinim a da to ipak bude besprekorno završeno, bez ijednog propuštenog detalja. “Koristi slobodno inspektorsku kancelariju i gledaj da završiš što pre. Neću da ih vidim kada se ovi vrate sa uviđaja!” viknuo je zamnom dok sam zatvarao smeđa tapacirana vrata za sobom.
Tesna inspektorska kancelarija bila je vrela I zagušljiva, mirisala je na papir i rakiju. U njoj je dominirao prostrani sto sa hrpom papira na njemu, I jedna teška metalna kasa u kojoj su se čuvali važni predmeti I dokazi koji su čekali neke analize ili veštačenja. Bilo je tu stvarno svega, od raznih droga pa do krvavih noževa. Kasa se uzdizala skoro do plafona i svojom sivom masivnošću odavala je utisak snage I moći. Nalazila se iza mojih leđa kada sam seo za veliki sto, a samo saznanje da je ona tu neobjašnjivo mi je stvaralo osećaj samopouzdanja.
motorola
Obe žene su sedele ispred mene ćitljive i sa rukama u krilu. Još ih nisam dobro osmotrio, jer sam prvo želeo videti njihovu reakciju kada budem na sto izvadio sadržaj iz džaka i krenuo sa uzimanjem izjave. Smatrao sam da bi to bio najbolji način na koji bih eventualno dobio kakvo takvo priznanje, završio sa njima, i tako postupio po komandirovoj želji. Sadržaj džaka je bio poražavajuć za mene. Umesto nakita, kasetofona i novca u njemu su se nalazile samo stvari za koje nisam mogao da utvrdim jesu li uopšte ukradene. Na sto sam izvadio više parčadi slanine, nekoliko kesa sa manjom količinom povrća, pa neke bajate čvarke, kojekakve stare stvari koje su činile veliki deo sadržaja, par sandala, i jednu praznu neotpakovanu video kasetu. U džaku su se nalazile samo stvari koje su usput uspele da naprose, samo hrana, odeća I ta jedna video kaseta. “O užasa” pomislih, ježeći se od same pomisli da neću izvršiti zadatak koji mi je u punom poverenju dat. Zamolih velikog kolegu da izvede stariju od žena iz kancelarije i ostah nasamo sa mlađom. Bilo je vreme da započnem ispitivanje…

Sve fotografije su preuzete sa interneta.
Nastaviće se…
 

2 Comments

  1. Ostade sam sa mlađom, da li će se snaći? 🙂

  2. Sledi drugi deo 🙂

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: