Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

“Lady peva blues”

piše : Rea Sartori

U malom stanu, u nekom beogradskom predgradju, na nekom preuredjenom potkrovlju, dvoje ljudi sluša blues i sprema se. On oblači farmerke, navlači crnu majicu s natpisom „freedom for me and my baby“, zatim stari, šmekerski sako, onaj što mu je ostao još od dede. Deda mu je, kažu, bio šmeker kao i on. Obavezne su i njegove čizmice, kaubojski hod navlači uz njih, čak i ne znajući da to čini. Dok čeka da se ona spremi, uzima gitaru, svira bas. Šta bi drugo svirao šmeker? Kako bi ona volela nekog ko ne svira bas? To nije moguće. Jer ona upravo navlači crne čarape, uske, crne pantalone, ljubičastu košulju, vezuje tanku maramu kao kravatu, obavezne duboke čizme na platformu, vezuje kosu, proverava šminku, malo parfema i to je to. Tu je ogledalo. Voli je ovih dana, ko zna zašto, možda zbog njega, možda zbog bluesa i blizine ponoći, možda zbog punog meseca ili dobre maskare. Nešto se tu magično odigrava dok mesečina oko prozora obigrava… 


Kolima ili motorom?-pita on.-Lepa je noć.
Lepše ti stoji motor kad je pun mesec.- smeje se ona. 
Znači, motor.- potvrdi on.
Ubrzo zatim, bruji nešto niz širok sokak, oduzima dah. Skoro da podseća na zvuk nekog Harlija, taman za njih. Mesec se naduo ko da je rešio da eksplodira po nebeskom svodu. Mir ponoći se približava. U njihovim ušima kao da je već muzika oživela, blues svih sećanja, prošlih vremena. Spira se s modrice neba zaostala bol vremena u kom nisu bili ovo što su danas, dva čoveka što se ljube, rade, stvaraju, ponekad uživaju i mirno spavaju. 
Šta slavimo večeras? Ti uvek imaš neku ideju. Dopada mi se to.-pita on.
Sve naše zajedničke živote! Uostalom, Bili Holidej je oživela večeras samo zbog posebnih ljudi, odabranih po ljubavi. Pozvani smo, da slavimo ljubavi koje se protežu kroz živote, one koje nisu poklekle pred postavljenim preprekama.
-Dobro vidjenje, ima smisla! Odgovara mi
Žao mi je što nisi poneo gitaru. Ako je već sve moguće, mogao bi i ti da imaš svojih pet minuta slave.
-Već imam, više od toga
Ona ga čvrsto drži oko struka, ljubi mu krajičak kose ispod kacige. S neba se u bezdan sunovraćuje jedna zvezda. Možda se rasprsla još u vremenu kad su oni živeli neki od svojih prošlih života a sad je vide, kao trag, kao pozdrav, kao poljubac neba. 
On se parkira. Silaze i ljube se dugo pre nego što ušetaju u “Savanu” s koje se već čuje tihi jecaj bluesa. 

Bili je mlada, prelepa. Lady peva blues… peva veoma tiho, pucketa prstima desne ruke držeći je blizu tela, tiho tapka stopalom, glava joj je blago nagnuta na jednu stranu. Žmarci prolaze telom dok peva Me, Myself and I (Are All in Love With You).
Ono dvoje seda za sto u uglu, postavljen samo za njih. Jedna crvena ruža je u maloj vazi, konobar donosi vino, već zna šta ona i njen dragi vole. Gledaju se bez reči, jer reči nisu uvek potrebne. Nekad je dovoljno samo dodirnuti ruku voljenog da bi on znao da je ljubav večna, da je noć beskonačna, da je blues samo zvuk prohujalih života. On u očima krije hiljade godina, njegova je duša lepa, ljubičasta, kao njena košulja. Ona je istom jačinom, kao nekad, u njega zaljubljena.
Na malu binu izlazi starac, obučen u belo odelo. Ima čudesno svetle oči, poput rose kad se u njoj ogleda tek osvetljeno, vedro, jutarnje nebo. 
Prijatelji, raduje me što mogu da vas pozdravim ove posebne noći!- progovara on.- Nije bilo lako proći kroz sve te živote i izazove. Vi ste uspešno položili sve ispite. Ima vas prilično večeras. Nisam očekivao da će vas biti u ovom broju. Bili će nam svima ulepšati noć svojim glasom. Uživajte! Pred kraj večeri podeliću svima krila, za odlazak u druge svetove, vreme je da se okušate u širenju ovoga što ste naučili. Naučili ste ljubav. Idemo dalje, valja je saditi i gajiti po nekim beživotnim planetama, po usahlim dušama. 


Zabrinuti pogledi parova njega ne brinu, on se samo nasmeši i reče:
Nema razloga više za brigu. Nadalje idete zajedno. Nema više odvajanja. Taj proces je završen. Od sad, zapravo kad se završi ovaj život, imate još dosta zemaljskog vremena, idete kao povezane duše, u paru. Tako ćete i kreirati ljubav, iz te harmonije koju poznaju samo srodne duše kad se sjedine. Treba nam vaša sposobnost da volite, bez rezerve. Krila koja ćete večeras dobiti biće samo značke na vašim reverima. Kad dodje čas polaska, znaćete da ih i zaista imate. Na prelazu, sačekajte jedno drugo, odmorite. Doći ću lično, da vas pozovem kad bude vreme za polazak. Čekaće vas, pri dolasku, neko od andjela, da vas uputi u sledeći niz postojanja. Nema više razdvajanja! U to ime, živeli!!!
Svi podigoše svoje čaše u znak pozdrava. Razleže se potom buran aplauz praćen radosnim osmesima parova. Onaj starac ispi do kraja iz svoje čaše, poklonise i nestade u izmaglici. Bili se suzdržano smeškala i nameštala mikrofon. 
Now baby or never…
Ovo izgleda tako neverovatno.- reče on.- Kao scena iz starih filmova.
Ja sam prilično uzbudjena zbog ove najave. Ko zna kakvi nas izazovi sad očekuju. Srećom, idemo dalje zajedno! Da sam još jedan život trebala živeti ovako, mislim da bih se ubila.
-Nemoj tako ni da govoriš. To mi se ne svidja. Znaš kako takav izbor završava.
-Znam, ali sam zaista bila premorena od svih tih života bez tebe, jedva sam izgurala. 
-Imala si pomoć. Šta ja da kažem?
-Imao si i ti pomoć. Priseti se. Samo je bila bolnija. 
-Da, u pravu si, strašno mi je žao zbog toga.-reče on.
Ne brini, tako mora. 
-Još ne mogu da se oslobodim ljudskih osećanja. 
-Volim te, takvog kakav si!
On se nasmeja.
-Ti mene tako raduješ… –prošaputa on gledajući je. 
Šta si nam poželeo za večeru?– upita ona.- To je bila tvoja dužnost večeras.
-Naravno da ti neću reći. – reče on smeškajući se misteriozno.
Naravno da je bilo savršeno, ako savršeno postoji onda je to ono što on zamisli za večeru.
Lagano svitanje. Stižu kući. On kuva kafu dok se ona tušira. Na zavesi, iznad raspremljenog kreveta, zakačena dva bedža, dva para ljubičastih krilaca.Ona izlazi iz kupatila, ogrnuta laganim kućnim mantilom. On je go do pojasa. Noć je bila topla, duga i besana. Svitanje je prijatno, prohladno, miluje topla tela. Miriše kafa, širi se dim dve cigarete, tišina. Negde se čuju cvrčci, pevaju jutarnju pesmu, liči na pesmu zavodjenja. 
Hoćeš li, molim te, da mi nešto odsviraš?– pita ga ona setno.-Treba mi tvoja muzika uz ovo jutro.

photo : Mark Korsakov (Pinterest)

On uzima gitaru. Cigareta sama dogoreva u pepeljari. 
-Šta bi želela?
-Onu cigansku, onu uz koju se uvek naježim, uz koju si ti znao da pustiš suzu ponekad.-kaže ona.
-Ih! Zar baš tu? Nije baš za bas. – kaže i počinje da svira.
Sunce izlazi. Ona se sklupča na pletenoj fotelji. Uvek joj se slatka jeza razlije niz kičmu kad ga vidi s gitarom, kad vidi te oči koje odlaze u druge svetove dok svira. Skoro da je zastrašujuće koliko ga voli. On pevuši. Njegov glas je kao šapat svih slatkih vodjenja ljubavi. Nema dobrog načina da sebi objasni kako ga je prepoznala u svem haosu ovog života ali je presrećna jer se to ipak dogodilo. Kako bi znala, ovako smrtna, kako izgleda ljubav kad se otelotvori da nije uspela? Grozno! Uplaši se na trenutak od same pomisli na mogućnost da joj čitav jedan život proleti bez njega.Bila bi to tako tužna starost i smrt za nju. On odloži gitaru, zapali novu cigaretu i reče:
-Hoćeš li da mi čitaš priču? Verujem da imaš neku novu.
-Imam. Ali bih radije čitala neku od tvojih pesama, ako nemaš ništa protiv. Priče su mi ovih dana više za SF, a za večeras mi je dosta onostranog. Glava mi je već u oblacima. Moram da se vratim natrag, bliže realnosti, bliže nečem iz ovog vremena. A i treba mi odjek tvoje ljubavi u rečima.
-Šta ćeš da čitaš onda?
-Onu staru, o večnosti, o beskonačnosti, o nama.
-Ne možeš da je zaboraviš.– reče on i nasmeja se.- Znam je već napamet, toliko puta si je čitala.
-Oprosti. Uvek joj se vraćam. Seća me na prve dane, dane prepoznavanja.
-Nema ti leka!– zaključi on.
-Nema. Ne želim ga. Imam tebe, to je sve što mi treba.
-A da ipak odložimo to čitanje za neki drugi put? Svanulo je, umoran sam. 
-I mene već hvata san. U pravu si. Drugi put onda. – reče ona zevajući.
Uvukoše se pod lagani pokrivač. Zagrljeni dočekaše još jedno u nizu sunaca na plavom nebeskom svodu, još jedan u nizu blaženih, zajedničkih snova. Postelja je mirisala na ljubav, jutro na tek procvetalu lipu. S terase je dopirao vetrić, pomerao zavesu. Ljubičasta krila hvatala su povoljan vetar za uzlet k nebu. Samo vežba, nije još dan umiranja. Ima još dosta lepih, ovozemaljskih godina, pred njima.

Iz zbirke priča “Samo za tebe lady priča blues”

1 Comment

  1. Ovo je prelepo..Bravo Rea..

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: