Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Lilica

piše : Rea Sartori

Ne znam zašto ti pričam o Lilici, nemam pojma, došlo mi, ne izlazi mi ona iz glave.

Lilica je bila krhka devojka, skoro prozirna, uvek kratko ošišana, kao dečačić. Farbala je kosu u nemoguće plavo, napadno se šminkala i bila slatka i mila ko bombona. Bila je omiljena u društvu, valjda zato što je tako dečije nevino izgledala i govorila. Skoro da je tepala dok priča ili je to više ličilo na ono mazno govorenje kakvo je imala u krvi Merilin Monro. Ne znam, imala je neku čaroliju u bledo plavim, krupnim okicama, neku neodredjenost i pripadnost nebu. Garderobu i kosu nije baš redovno prala, to je bilo očigledno. Ali se uvek šećkala namirisana ko bašta prolećnog cveća. Nisi mogao da je ne voliš, jednostavno je bilo tako. Lilica je volela da drmne votkicu, čak je i nadimak dobila po tome, Lilica-votkica! Grebala se za piće, grebala se za cigarete, grebala se za beleške, za udžbenike, za prepričane lektire, za hemijske olovke… verovatno za sve. Sve je vraćala osim votkice, cigareta i hemijskih olovaka. Jela je olovke. Grizla ih je do pucanja. I nokti su joj uvek bili sitno izgrickani ali i smešno namazani roze lakom koji se krunio pod naletom njenih belih zubića. Jednom se razbolela, dobila je temperaturu, onda i upalu pluća. Dugo je ostala na kućnom lečenju pa je trebalo neko da joj odnese beleške, da usput uči propušteno gradivo. Slutiš već, svi su bili suviše lenji da svojoj Lilici, drugarici iz kafića i hodnika, nose nešto kući. Daleko je stanovala, u nekoj staroj zgradi, na kraju grada. Javih se ja da joj odnesem svoje beleške mada je bila na suprotnom kraju od mog. Nadjoh je nekako. Otvori mi ona vrata, onako muljava i neuredna, u roze pidžami okraćalih rukava i nogavica. Bila je sama u kući. To me zbuni jer sam videla da je crvena od temperature.

Dobro bre, Lilice, gde su ti roditelji? Nisi valjda sama ovako bolesna?

Ona se snuždi i reče, više sebi u bradu nego meni:

Ne znam. Matori je valjda na poslu ili se negde opija, u nekom bircuzu. Keva je davno otišla, još dok sam bila klinka. Nekad se sretnemou gradu ali mi ona jedva par reči izgovori. Izbegava da priča sa mnom.

-Šta ti radi keva?– upitah instiktivno.

Medicinska sestra je u Domu zdravlja. Jedva se nakanila da me sprovede kod pedijatra, nemam knjižicu, matori nije overio. Idem svaki dan na inekcije, biće bolje. Trebalo je da ostanem u bolnici ali sam je pritisla da sredi da me puste da kući ležim.

-Što? Zar ne bi bilo bolje da si tamo? Brinuo bi neko o tebi.

Ma, jok! Tu mi je baba, dve kuće odavde. Bolesna je, nepokretna. Nema ko da brine o njoj ako se ja izležavam u bolnici.

-A matori?– upitah začudjeno.

-Ma, boli ga patka! Vorta se s konobaricama, kad ide na posao, kad ne ide… na rodjenu kevu je zaboravio. Ja mu dobro dodjem da spremim klopu kad ima nešto u frižideru i operem veš. Da nije babine invalidske ne bi ni toga bilo. Krpim se s tom lovom da podmirim i ovde i tamo. Dobra je bakuta. Dala je meni ovlašćenje, sredila preko neke veze u sudu. Da je matorom dala, bile bi gladne i žedne obe. Jedva ga nateram da plati račune kad mu dodje plata. Sve ostalo odnesu kurvice zadenuto za sise ili on poloče.

Bi mi je žao, ali baš žao, kao sestru rodjenu. Naterah je da legne, skuvah joj čaj i malo raspremih nered po kući. Posle sam uzela nešto povrća iz frižidera i skuvala joj čorbu. Srkala je ko da pije čarobni napitak, sva se ozarila.

-Kako se snalaziš s babom, sad kad si bolesna?

-Nateram se pa odem jutrom do prodavnice. I onako moram po injekcije. Tad je presvučem. Posle joj dam da nešto pojede, kad se vratim. Uveče, opet isto. Odmaram izmedju, dug je dan.

Da ti nekako ja pomognem oko babe? Ima li načina?-upitah.

Nema potrebe, već sam sve završila. Posle ću da joj odnesem ove tvoje čorbe, biće super.

Videh da je hvata umor i san posle jela pa se spremih da krenem.

-Idem ja sad.– rekoh.

Utom zazvoni neko na vrata.

-Daj, molim te, otvori matorom! Baš sam mrtva umorna. –reče ona i spusti svoju plavu, čupavu glavicu na jastuk.

Otvorih vrata i pokušah da se predstavim. Ali to je bilo samo gubljenje vremena. On je ušao polupijan i nezainteresovan za moje prisustvo. Bacio je prsluk i navalio na čorbu, onako, iz šerpe. Lilica je čvrsto spavala. Izadjoh iz stana s osećajem da se nešto u meni opasno razbolelo od tuge…

iz zbirke priča : “Samo za tebe lady priča blues”

 

Leave a Reply

%d bloggers like this: