Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Ljilja

piše : Rea Sartori

Ljilja je bila verovatno najlepša žena koju sam u svom životu videla. Uvek je bila lepa na neki poseban, prkosan, koketan način. Kad bi se u familiji nešto slavilo ja sam čekala pred kapijom da naidje Ljilja. Bila jedesetak godina starija od mene, sestra od strica. Vitka, ženstvenih oblina, duge, kestenjaste, valovite kose, krupnih, tamnih očiju. U tim očima je uvek igrala neka žeravica. Pune usne mamile su kao zrele kajsije. Uvek je bila na štiklama, dobrano našminkana, u kakvu usku haljinu ili pantalone obučena. Hodala je muški samouvereno. Opet je u tom hodu bilo nekog blagog, zavodljivog vrckanja, ženskog, mekog i laganog njihanja kukovima. Kad bi progovorila njen glas je bio blago promukao. Čuješ je a kao da ti šapuće neku ljubav, neko omamljujuće pozivanje na zavodjenje. Gde ona udje tu muški glasovi zamuknu, pogledi se zaustave na njoj i sve nekako stane. Imala je u sebi nešto, nešto što osvaja na prvi pogled, već u hodu. Ja sam gledala u nju kao u ikonu, kao u primer lepe žene, sanjala da jednog dana taj gen oživi i u meni, makar malo, makar u naznakama. Činilo mi se, ako tu iskru oživim u sebi odrastanjem, da ću biti blagosloveno žensko biće, da ću moći sve. Nisam ja tada mnogo toga znala.

Par godina kasnije ukazala mi se prilika da s mojom Ljiljom provedem vikend. Spavala sam u njenom malom stanu, u centru grada. Tada je imala ćerkicu staru sedam godina. Očekivala sam nešto od moje Ljilje, nešto što bi po mojim merilima bilo oličenje njene lepote i u duhovnom smislu. Verovatno sam se nadala brižnoj i nežnoj majci, zaštitnički nastrojenoj starijoj sestri. Zatekla sam sasvim suprotno. Njen stan je bio u neredu. Njene stvari bile su razbacane naokolo, nije bilo hrane u kući, njena devojčica je svoje knjige i sveske za školu držala u školskoj torbi i ispod tv stočića, spavala na staroj fotelji na razvlačenje. Bila sam svedok činjenice da joj devojčica od sedam godina sama navija sat, sama se budi, traži po kući nešto čisto što bi mogla da obuče, pokušava da probudi majku da je odvede do škole više od pola sata. Konačno, ona skoro plače od nemoći jer već kasni a majka joj se šminka pre nego što krene da je vodi. Ceo dan smo bile na nekoj salami i hlebu. Ljilja nije kuvala. Kunjala je čitav dan u krevetu, ispijala ko zna koju po redu kafu i palila cigarete jednu za drugom, telefon nije ispuštala iz ruku. Rečnik joj je bio zagadjen ozbiljnim psovkama, nekom neočekivanom grubošću, povremeno i pretnjama. Nisam baš razumela o čemu je čitav dan naklapala s nekim svojim pajtosima. Nisu to bili razgovori koje sam ja tada mogla da razumem. Tek mnogo kasnije shvatila sam šta znači ta priča.

Vidi brate, jebaću mu kevu ako nas zavrne! Mika je kod sebe zadržao paket, trebalo je da se nadjemo kad predjemo granu. Ja sam zelembaće ugurala u sve rupe koje imam. Rizikovala sam doživotnu ćorku, zabranu ulaska u Beč. Žuto je teško danas utopiti. A ona kurva će da mi plati! Odvojila mi je Žileta ladno. Rekla sam da mi se ne mešaju te pičke u posao sa Žiletom. Posle mi je namestila neku priču. Žile me uzeo na zub. Misli da sam ja nešto muljala. Mika je nosio paket. Ne mogu da dobijem Žileta, ne javlja se ceo dan na telefon. Došlo je do mene nešto, brate, ne može to tako. Večeras dolazim u Partu. Znam da će svi biti tamo. Biće i Žile s onom prodanom pičketinom. Neka mi kaže nešto u lice, ako ima muda!

Ceo dan sam to slušala. Od Mike do Žileta, Mileta, Cice, Jece i sve tome slično. Nisam shvatala šta se dešava. Ljilja nije radila nigde, bar ne kao sav pošten svet. Čime se bavila i od čega je živela shvatila sam te subotnje večeri u restoranu hotela. Povela je i mene, da se malo zezamo, da osetim noćni život, navodno. Sad znam da sam joj bila svojevrsno obezbedjenje, maloletnica, zgodjušna, netaknuta. Svoju ćerku je spakovala u krevet. Meni je bilo strašno što je ostavlja samu. Bila je suviše mala da spava sama u stanu. Htela sam da ostanem s njom. Ali me je Ljilja naterala da krenem, sve govoreći da nam je to jedina prilika da malo skitamo zajedno, da je njena mala navikla da spava sama, da to nije nikakav problem. Osećala sam se nelagodno, kao zatečena u tudjem zabranu. Da sam umela sama da se vratim kod tetke, otišla bih sigurno. Ali nisam se snalazila u gradu. Tetka je živela daleko, van grada. Nisam imala para kod sebe. Dogovor je bio da me Ljilja vrati u nedelju posle podne.

Za stolom hotela sedela je neka sumnjiva ekipa, neki bahati mladići i devojke sumnjivog morala. Sto je već bio krcat flašama viskija i čašama, punim pepeljarama. Neki orkestar je uveliko svirao kafanske narodne. Jedan od onih napucanih mladića ustade i uvali pevačici baš krupnu novčanicu medju sise. Šapnu joj nešto i ona odmah potom pridje tom stolu, za koji smo i nas dve sele, da peva i meša kukovima skoro sat vremena bez prestanka. Jedva je pusti onaj momak da ode na pauzu. Prethodno ju je ispipao i ištipao dok je pevala. Par puta je ciknula od bola ali bi se samo nasmešila i nastavljala da peva i njiše bokovima. Posle se razvi za stolom neki preglasan razgovor. Izgledalo je kao da ta ekipa vlada tim mestom, kao da im je sve dozvoljeno. Uskoro stiže i oval pun mesa s roštilja. Krkalo se i pilo u neograničenim količinama. Čudno su me gledali. Pila sam sok, jedva dva tri zalogaja uzela, nisam pušila, bila sam skromno obučena, nenašminkana, zatvorena do grla.

Ljiljo, bre!- dobaci jedan od momaka.- Što dovede ovu malu? Vidi na šta liči! Što to nisi malo obučila, obukla, našminkala? Šta je ovo? Odakle ti? S brda ili iz manastira?

Svi su se smejali grohotom. Loše sam se osećala. Skoro da mi je pozlilo. Naslutila sam čime se Ljilja bavi, izmedju ostalog. To ostalo se kasnije ispostavilo kao šverc ukradenog zlata.

-Odjebi!-reče Ljilja kroz histeričan smeh.- To mi je sestra. Nije zato ovde. To je dobra klinka. Ide u školu, živi s matorcima. Ovde je samo u gostima. Povela sam je da malo onjuši život. Mada, ima ispod ovog brda odeće lepog materijala. Ako joj se osladi ovaj život može uvek da mi se javi.

Opet svi počeše da se smeju, preglasno. Izdržah nekako do pola dvanaest. Tad sam već osetila opasnost u venama. Govorili su da će se odatle premestiti na neku privatnu žurku. To me je na smrt prepalo. Svi su već bili dobrano pijani, možda i više od toga. Previše očiju me je sve češće odmeravalo, kao da traže taj materijal koji je Ljiljapominjala. Počeh da joj se tiho žalim na glavobolju i mučninu. Više od pola sata sam je moljakala da me isprati do stana, pa nek ona ide dalje. Jedva se smilovala. Istovariše me iz nekog besnog auta ispred njene zgrade. Ona mi dobaci ključeve i reče da ne zna kad će doći, da se mala i ja snadjemo.

Bila sam srećna jer sam pobegla od njih. Udjoh u stan i zatekoh devojčicu koja u polusnu jeca. Legoh kraj nje da je pomazim, da je umirim. Posle sam i sama zaspala na ivici zavrljanog kauča, pokrivena nekom jaknom koja je bila bačena tu. Nedelja ujutru je zatekla mene i njenu ćerkicu same. Bilo je nekih jaja u frižideru i pola suvog hleba. Ispržila sam jaja i nasekla hleb pa smo to jele. Ljilja se ne pojavi ni do ručka. Nigde nikog. Devojčica je crtala nešto i gledala tv čitav dan. Malo sam joj čitala neke bajke koje nadjosmo u ćošku sobe, razbacane. Za ručak nam beše ostao okrajak hleba i još malo onih prženih jaja od doručka, hladnih. Nije joj smetalo. Očigledno beše navikla da jede šta ima i koliko ima. Tek oko četiri posle podne banu Ljilja, neupotrebljiva. Bacila se na kauč i zaspala ko klada.

Tako ona uvek vikendom.- reče pomirljivo njena ćerka.

Mene je hvatala nervoza. Činilo se da Ljilja neće skoro ustati. Bilo je izvesno da neće moći da me odvede tog dana tetki uprkos dogovoru. Srećom, zazvoni telefon. Bio je to moj teča. Javi mi da dolazi u grad i da će svratiti kolima po mene. Mojoj radosti nije bilo kraja. Brzo se spakovah i sedoh da ga čekam. Kad on konačno udje Ljilja otvori oči i pridiže se.

Dobro da si došao.– reče.- Nisam baš u stanju da se vodam s ovom klinkom okolo. Imam obaveza.

Znam, znam! – reče teča tonom koji je optuživao ali bez ikakvih očekivanja da mu se na to odgovori.

Odgovora i nije bilo. Ona je zahrkala ponovo. Teča ostavi kesu s voćem i još nekim namirnicama na kuhinjski sto i poljubi onu devojčicu. Ona nam mahnu i ostade da gleda za nama s nekom setom u očima.

Ja se okrenuh i upitah je:

Hoćeš li biti u redu? Treba li ti išta pre nego što odemo?

Neka, hvala!– reče ona.- Biće sve u redu. Idem ja da učim sad. Imam domaći iz matematike.

Plakala sam dugo i tiho na zadnjem sedištu tečinog tristaća, šklopocije koja je više štektala nego što se kotrljala. Bila mi je draža u tom trenutku od aviona. Teča je primetio da plačem ali se pravio da ne vidi. Ćutali smo do njihove kuće. Reči su bile suvišne. Lekcija je bila naučena, zauvek, nije se mogla zaboraviti.

iz zbirke priča : Samo za tebe lady priča blues

 

 

Leave a Reply

%d bloggers like this: