…Pokušati da se opiše stanje u kojem sam se našao tog momenta nekome ko nije bio u sličnoj situaciji, gotovo je nemoguće. Progutala me je tama, a srce je zastalo na par trenutaka i odbijalo da nastavi svoj mučni posao, i bolelo je, dođavola! Glas je zamro u mom grlu, uprkos želji da vrištim, vrat mi beše ukočen i leden, a kapi znoja ovlažile su okovratnik moje košulje. A koga bih uostalom i pokušao da dozovem, šta da urlam?

Možda njeno ime?

Možda Nanu?

Ukradena ampula iz bolnice podarila mi je san te večeri.

Strašan san, mračan i podrugljiv. Sanjao sam svoje pretke kako poziraju za fotografisanje, ukočenih lica I pogleda uprtih ka tlu. Smenjivala se generacija za generacijom mojih ponosnih trgovaca, učitelja i novinara pozirajući ukočeno u svojoj zlokobnoj najavi sutrašnjeg jutra kojeg sam se toliko plašio. Sanjao sam svoju nerođenu ćerku kako me vodi ka njenim vratima, smešeći se nekim zlim smeškom, imala je u tom snu oči plave poput njenih. Otvorila mi je vrata i ja sam mogao dugo i bez stida i obzira da posmatram Luciju zarobljenu pod telom ogromnog, dlakavog, nepoznatog muškarca koji je smrdeo na svinjokolj i brenerom oprženu kožu jadne životinje. Iza ogledala, u mom tajnom kutku,  sam jasno video neko tuđe lice, ružno i pomodarski dlakavo, u svom orgazmičnom grču kako ritmički I bez treptaja posmatra tu neprikladnu scenu.

Od tih groznih priviđenja otrgao me je uporan i parajući zvuk telefona. Ne gledajući ko zove, sa ravnodušnošću bednog I mamurnog čoveka automatski sam se javio na telefon. Bila je to glavna sestra bolnice u kojoj sam robijao svoje zaposlenje. Jedna uspaničena I iritantna gospođa, koja je savršeno radila svoj posao, i koja me je možda baš iz tog razloga toliko nervirala.

 

Halo doktore, pobogu, jeste li živi? Zovem vas već sat vremena. Pa, vi ste dežurni danas, imamo slučaj koji hitno zahteva vašu pažnju. Vi znate da Vas ja nikada ne bih uznemiravala za neki bezazleniji slučaj, ali…..

Prekinite sa uvertirom, sestro”, prekinuh je nervozno dok sam ustajao i palio cigaretu, a u mislima još pokušavao da se setim lika deteta koje me je zlobno šetalo gradom do njenih vrata, “Je li toliko hitno?” upitah.

Bojim se da jeste, doktore, u pitanju je žena sa ozbiljnim…..” nastavi sestra njenim cvrčajućim glasom, koji je uvek zvučao kao da je u velikoj gužvi.

Doći ću!” prekinuh je ponovo.

Ozbiljno me je nervirala ta sestra. Pogotovo danas, kada nisam želeo čuti ništa osim grobne tišine svoje propasti.

I recite onoj novoj da mi skuva kafu, tamo sam za desetak minuta.” Rekoh joj zapovednim I besnim tonom.

Naravno doktore, postaraću  se da…

Prekinuo sam vezu, jednostavno je nisam više mogao slušati.

U bolnici je bilo tiho, bio je to neki proklet dan.

Slika bede…

Nisam pozdravljao ljude koji su mi se javljali na stepeništu. Imao sam jak osećaj zbunjenosti koji me je proždirao neizvesnošću sinoćnjeg sna, mamurluk zbog one spasonosne ampule, neodređeni lik proklete devojčice. Popeo sam se do dežurne ambulante naprosto prateći cvrčeći glas one iritantne sestre, koja je baš objašnjavala mlađim koleginicama značaj reformi zdravstvenog sistema koje vlada trenutno sprovodi, kada sam ušao I zatražio svoju kafu.

Ah, tu ste doktore! Hvala Bogu, ja stvarno ne znam kako da radim sa svim ovim neradnicima ovde. Mislim, od mene se zahteva i administracija, i nega…..

Hoćete li prestati, sestro? Ili ću stvarno početi da verujem da sa mnom tako razgovarate samo da bi me iznervirali. Hoćete li mi reći zašto ste me zvali?

Ah da, ta pacijentkinja”, poče sestra da objašnjava kršeći svoje ruke vidno crvena jer sam je izgrdio pred njenim robovima, “opekotine lica najjačeg stepena, deo glave takođe. Sumnja se da su povrede namerno nanete od strane nekog drugog lica” Ja sam je streljao svojim pogledom jasno joj stavljajući do znanja šta mislim o njenom glasu I ona tada nešto tišim glasom dodade “Prostitutka, znate? Odbija saradnju sa policijom, neće ništa da ima kaže. Bila su  dva inspektora odmah nakon što je dovezena. Doduše, i ne može jer su joj usta povijena kao u mumije, ali ruke je dobro služe te pored sebe ima papir I olovku kojom komunicira sa nama.”

O Bože, spaljena kurva – zbog toga ste me zvali rekavši da slučaj nije bezazlen” rekao sam onim dosadnim birokratski pomirenim tonom čoveka kojem se ne radi.

Pa, prekinuli ste me, slučaj nije bezazlen jer je na bloku pisala samo vaše ime, mi smo nju medicinski zbrinuli, ali ipak takva osoba koja vas još i traži po imenu….” Razmahala se sestra kao kokoška i počela da hoda tamo-amo po ambulanti, čija je zelena lak boja na zidovima počela da sija jednom suludom idejom, jednim strahom, jednom smrću koju sam naslućivao.

Miris spaljene životinje iz mog sna.

Je li napisala bar kako se zove!?” gotovo sam viknuo na nju, uplašen. Prestravljen!

Nije, doktore, uporno piše samo jednu reč kada je pitamo za ime.” odgovori  sestra zaverenički.

Koju reč?”, upitah naslućujući njen odgovor, i obamrlo padoh na najbližu stolicu. Stavio sam lice u šake, čekajući odgovor, presudu, propast, suze, ne znam ni sam šta sam čekao.

Ishod sam znao.

Nana, samo je to napisala i nama, i policijskim inspektorima koji su bili kod nje, i rekli da će se vratiti za dva sata kada i vi  budete tu.”

Nana”, ponovih tiho, stežući šake pune moje kose do nivoa čupanja svake dlake iz glave. Osetio sam da sam crven u licu, da mi je lice vlažno od suza, iako nisam plakao. A u sebi sam se razjedao, vrtoglavica mi je stvarala mučninu a srce lupalo kao da će mi iskočiti iz grudi. Osetio sam veliku prazninu, prazninu u kojoj se sva ta fizička bol sakupljala I gubila se.

Mladost više nikada neće biti lepa, pomislio sam.

U kojoj je sobi pacijent?” upitao sam, ne dižući glavu iz tog ponižavajućeg I iskrivljenog položaja.

Ona je u sobi 326, doktore, evo, odvešću vas do nje, povešćemo i ove mlade koleginice, možda nauče kako se…” poče sestra da priča svoje, gledajući istovremeno učenice koje su se zbunjeno gledale.

Istog momenta viknuh na nju tolikom jačinom da se u bolničkom hodniku mogao čuti eho mog krika, “Ne razgovaraj tako samnom, ti kučko ofarbana. Nemaš pojma koliko ti je ponašanje nenormalno i neprikladno. Zabranjujem ti da mi se lično obraćaš više, jel ti jasno? I idem kod nje sam, ne treba niko da pođe sa mnom.”

Ostala je gledajući zamnom uvređeno, ali samo za trenutak jer je odmah nastavila da priča okupljenim devojčicama “Eto, sada vidite kako komunikacija može biti pogrešna i loše uticati na naš rad…”

Izgubio sam njen glas iz glave, čuo samo pištanje u ušima. Glasno je menjalo visinu i frekvenciju bola koji mi je pulsirao u slepoočnicama. Svaki otkucaj srca davao je novu notu tom pištajućem zvuku koji mi je obuzimao um, a telo mučilo do granica izvan svesti.

Kada sam stigao do vrata bolničke sobe, stajao sam nemo pred njima nemajući hrabrosti da uđem i suočim se sa onim što ću videti unutra. Zamislio sam poznati krevet i poznati saten u njenoj sobi, njen glasan smeh, njene oči tako žive, vrcave i plave. Sada su povijene u zavoje, gore pod plikovima, zadaju toliki bol da se ne može ni plakati, ni oplakati.

Možemo joj pomoći”, pomislio sam, “medicina je moćna nauka i za sve ima rešenja, ja ću  je spasiti”. Bio sam na trenutak čak i ushićen ovom mišlju, te sam energično otvorio vrata sobe znajući  da me ona sestra gleda iz ambulante radoznalo.

U sobi je bio samo jedan krevet, noćni stočić sa bokalom vode, blokom I papirom. Zaista je smrdelo spaljeno meso, meso poznato, meso u kom sam uživao godinama, lice koje sam ljubio sa strašću velikih ljubavnika bilo je prekriveno zavojima i gazama obojenim jodom.

Zatvorio sam vrata, naslonio se ledjima na njih u sebi gušeći krik, bolan i jadan.

Ispred mene bila je slika smrti.

Njen stomak i grudi bile su prekrivene krvlju crvenom i gvozdenom, ruke je sklopila na donjem delu stomaka dozvoljavajući  da  njena životna tečnost slobodno natapa bolničke čaršave koji su vidno otežali od tolike krvi počeli da se cede na plavi linoleum smrdljive bolnice. Bolnice koja smrdi na sprženu ženu i jeftinu kafu, tek skuvanu.

Od užasa koji  sam ugledao kriknuo sam glasno pozivajući onu odvratnu sestru  da hitno dođe i to sam ponavljao ko zna koliko puta, jer sam vikao i u momentu kada se ona našla kraj mene. Iza nje su se gurale srednjoškolke u želji da saznaju šta se dogodilo i vide prve scene smrti kojih će se nagledati u svojoj karijeri.

Oh Bože, oh Bože!” cvrčala je ona, “kako se ovo moglo dogoditi? Pa ovo je nemoguće!”, vikala je sestra smrtno potrešena samo i isključivo zbog propusta koji  se dogodio baš u njenoj  smeni.

Ja sam se već nalazio nad njenim telom, uveravajući  se da ju je život napustio. Toliko puta sam bio u tom položaju da nikada nisam razumeo svetost scene kada stojiš nad voljenom osobom, maziš njenu kosu, šapućeš joj stvari koje želi da čuje. Sada sam stajao nad njenim mrtvim telom i šapatom pitao lice izobličeno plikovima : “Zašto?”

Idem da pozovem policiju!”, izjavi sestra i otrča do ambulante.

Posmatrao sam scenu smrti i očaja, tražeći instrument kojim  se mogla povrediti I pod njenim dlanovima crnim od sasušene krvi pronađoh žilet. Prerezala je zglobove na način koji onemogućava bilo kakvu pomoć. Želela je da umre, bio sam siguran u to.

Nana”, tiho izgovorih i počeh ljubiti njene ruke i ramena koja su se već ohladila  i koja su dobijala onu bolesnu bledo-žutu boju mrtvog čoveka.

U tom momentu se vratila sestra, prišla nam je bez pitanja, skrnaveći patnju u kojoj sam se nalazio. “Pozvala sam policiju, dolaze odmah”, reče poluglasno I nervozno.

Ali… nešto piše na bloku pored nje”, dodala je odmah službena, ali, ipak, skromna.

I zaista na ormariću kraj njenog kreveta stajao je blok sa njenim porukama. Iskidani listovi sa mojim imenom, sa njenim imenom ispisani drhtavim bolnim rukopisom stajali su raštrkani na njegovoj površini. I iznad svih tih listova blok sa neiscepljenim listom, porukom koja je trebala da se pronađe.

Njene poslednje reči.

Gotovo svečano sam uzeo blok, sa strepnjom u srcu, sav bolan I razdražen. Suze su mi nekontrolisano lile niz obraze koje nisam krio niti ih brisao.

Na bloku su krupnim kukastim, grčevitim slovima crvenim flomasterom bile ispisane reči:

U Berlin! U Berlin! U Berlin!

Jauknuo sam od bola, pao na kolena u lokvu krvu kraj njenih  hladnih, sklopljenih ruku koje sam nesvesno ljubio i kušao njenu lepljivu krv, njen život koji sam toliko voleo.

Do đavola!” Bile su to poslednje reči kojima je Nana, ona prava Nana, sa kojom sam je poredio ispraćena u svoju smrt isto tako bednu i bolnu, kao što je bila i ova preda mnom.

Dođavola, ženo!”

Inspektori su došli baš u tom momentu da bih saznao da im je to prvi dolazak,  da ne znaju ko su posetioci koji su došli odmah za pokojnicom koji su se lažno predstavili kao policajci, te da je sasvim izvesno da su baš oni dali žilet kojim je prerezala sebi vene, s obzirom da prilikom prijema nije imala ništa kod sebe.

Otvoriće istragu o tom slučaju i ništa se neće  saznati. Koga je briga za mrtvu prostitutku? 

Usledili su sati i sati besomučnog ispitivanja o mojim i Lucijinim odnosima, našim prijateljima ili neprijateljima. „Mi nismo imali prijatelje, za moje postojanje u njenom životu niko nije znao“, govorio sam im. Posle nekoliko dana, i to je prestalo.

Napustio sam bolnicu, napustio sam grad, mladost više nikada nije bila mladost za mene. I dalje plovim rekom melanholije ka tom šugavom Berlinu gde će me sačekati ona, bestidna i nasmejana Nana. Često, u snovima, osetim njene ruke na mom telu, hladne i lepljive od krvi i čujem reči one crvčajuće sestre koja, poput nekog aforističara govori „ljubav je mladost“.

Sa Nanom nestala je i ljubav, nestala je i mladost. Živim svoj život poklanjajući vreme drugima, zaobilazeći sebe u širokom krugu. Iščitavam neke stare knjige, često plačem, i noćima razmišljam o nekom novom obliku svog života u kom bih se mogao opet nasmejati.

Znam hiljade puteva koji bi me odveli u Berlin.

U Berlin! U Berlin! U Berlin!