Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Lucija – deo prvi

U sobi je bilo mračno. Ta jedna, skoro dogorela, jeftina sveća nije bila dovoljna da osvetli sobičak na poslednjem spratu zgrade u Širokoj ulici broj 15. Sveća je, dogorevajući, oslobadjala poseban miris koji se u sobi mešao sa mirisom votke, duvanskog dima i znoja njenih klijenata.

Lucija je ravnodušno gledala oko sebe, verovatno se pitajući kako je dospela tu gde jeste. I onda, kao da se setila da je ta sobica koju iznajmljuje od gospođe Pavlović iz prizemlja, za skromnih pedeset evra mesečno, njen dom poslednjih šesnaest meseci. Tu je Lucija provodila dane spavajući i sanjareći o nekom tuđem, lepšem životu, životu koji nije iskusila i kojem se nije nadala, dok su njene noći bile rezervisane za klijente kako je volela da ih  naziva.

A klijenti, to su bili muškarci, koji su ljubaznošću već spomenute gospođe Pavlović, doznali za Luciju i njenu spremnost da svoje telo stavi na raspolaganje svakom muškarcu koji joj  za tu čast plati par hiljada dinara. Naravno, gospođa Pavlović je za tu informaciju i preporuku nekada bila nagrađivana i više nego sama Lucija. A Lucija se nije bunila, takvi detalji je nisu nimalo zanimali. Imala je trideset i dve godine, a struk joj je postajao sve širi a kosa gubila sjaj, na licu je primećivala bore koje ranije nisu postojale, pa strije, pa zube, nokte – sve njeno gubilo je životnost I sjaj kojim se nekada toliko ponosila.

Jebo te život, ala ovo vreme gazi čoveka!“ bile su jedine reči negodovanja koje je izgovarala dok se gledala u okrnjenom ogledalu koje je stajalo iza ulaznih vrata njene sobe. Zato i nije birala, još uvek je imala izrazito bistre divne plave oči, njenu koketnu prirodu, i zaista zadivljujuće seksualne veštine na kojoj bi joj pozavidele i najprestižnije prostitutke prestonice. I nije birala! Mušterije bi se smenjivale po celu noć na svakih dva tri sata, ostavljajući Luciji  tek toliko  vremena da se istušira, presvuče i osveži.

U toj gužvi pohotnih muškaraca, njihovih kaiševa, raskopčanih košulja i cipela koje su se žurno tražile pod krevetom, Lucija je imala dva pravila u ophođenju sa njima.

Prvo je bio „bez nasilja“, što je bilo posledica stradanja Nele, vrlo popularnog transvestita iz iste ulice. Kod Nele je dolazila neka druga klijentela, mnogo finija i bogatija od njene, koja je volela malo drugačiju zabavu, zabavu koja je uključivala maske, bičeve, modrice, šamare i naredbe. Nela je bila domino kraljica grada, a završila je svoj život tek u dvadeset i osmoj godini ubijena sa tri pucnja, i to baš u lice, da bi potom bila bačena na gradsku deponiju smeća. Kružile su neke priče da je pokušala da uceni jednog vrlo moćnog političara u vladi, i da joj je to bio poslednji biznis u životu. „Trandže su traženije svakako“, vrtela bi Lucija glavom kad god bi se setila Neline tužne i nesrećne sudbine i ponovila sebi po ko zna koji put „samo bez nasilja“.

Drugo pravilo je bilo onako, žensko, emotivno i nimalo tako strogo poslovno kao prvo, a glasilo je „bez zaljubljivanja“. Ovo pravilo  nije bilo utemeljeno ni na jednoj  stvarnoj opasnosti ili principu. Bilo je apstraktno i u neku ruku nežno. „Nemam ja kapacitet za takve stvari“, govorila bi  kada je dobre volje, i tada bi joj neka seta preletela licem, jedva primetna i pomalo tužna.

Ja sam Luciju upoznao prilično davno, još kao student medicine koji je tek došao iz malog mesta I brzo postao opijen čarima velikog grada, njegovom prljavštinom, nemoralom i nemarnošću. Ne stidim se priznati da mi je Lucija dozvoljavala da upražnjavam izvesne svoje nastranosti koje bi mi druge prijateljice noći odbijale. Te nastranosti nisu bile ništa drugo do posmatranje njenog rada iz noći u noć. Specijalno za tu priliku, naravno uz njenu saglasnost, sačinjeno mi je jedno od onih ogledala kroz koje se može posmatrati, i zaista, uz svega nekoliko gipsanih ploča montiranih u maloj niši njenog sobička, moje ogledalo beše postavljeno tako da je sačinjavalo udoban kutak za koji niko ne bi posumnjao da se tamo nalazi neka osoba, sklupčana u svojoj ritmičnoj i bolesnoj pohoti. Uživao sam gledajući je kako se lako i bestidno podaje svakome, bilo kome. Uživao sam gledajući njene porcelanski bele članke zarobljene među nekim velikim prljavim ispucalim petama lokalnog siledžije ili policijskog komesara. Takav kontrast bi me dovodio do ludila i često bi se dešavalo da se nakon ispraćaja mušterija i sam izvučem iz svog skrovišta, kažem joj neku uvredljivu i prljavu reč i uzmem je odmah kao da je moje vlasništvo. Ona bi se smejala i podavala se lako i devojački, a ja sam ludeo za njom, za njenim grudima još lepljivim od životinjske pljuvačke mog prethodnika.

Kao i sa svakom strašću, ona se gasila i nestajala, a naš odnos istovremeno produbljivao i vremenom je postao nekako više prijateljski i ispunjen naklonošću. Ja je nikada nisam osuđivao zbog njenog nemorala, a ona mene zbog mojih perverznih želja, i neću pogrešiti ako kažem da se rodilo izvesno poštovanje izmedju nas dvoje. Ja sam sve ređe dolazio u moj kutak iako mi je ona najavljivala najživopisnije scene koje bi me čekale te noći. Bila je nestašna tih godina. Pili smo votku koju joj je na poklon donosio neki zdepasti ćelavi Rus, zastupnik velike kompanije u gradu, i koji je dolazio manje-više redovno, a prema kome je Lucija ispoljavala izuzetnu arogantnost. Kada sam joj to spomenuo jednom prilikom dok smo uživali u izvrsnom ukusu tog pića, ona mi samo reče „Dete bre, on to tako voli…“, smejući  se oholo, i ja nikada više nisam spomenuo njeno ophođenje prema mušterijama. Na kraju krajeva, ja sam verovatno bio vrhunac bezobrazluka jer sam se naslađivao svim tim scenama koje su se predamnom odigravale.

Ja sam je prozvao „Nana“, po ugledu na Zolinu kurtizanu. Da, postala je baš tako ohola i arogantna tražeći sve više i više. Ona nije znala da protumači tu  analogiju i oduševljavala se kad god bi joj se tako obratio. “Ne čitam ti ja to, lepi, suviše je dosadno I obimno za moj bogati društveni život.”, odgovorila mi je jednom prilikom smejući se bestidno i glasno, zabacujući svoju divnu kosu, i to me je zadovoljilo, nisam više spominjao roman, ali ime je ostalo u upotrebi.  Baš kao I glavna junjakinja tog romana, počela je tražiti poklone od svojih mušterija, od Rusa votku, od nekog drugog  svilene gaćice, drogu ili parfem. Prolepšala se, kukovi joj se smanjiše a koža dobi mladalački sjaj i bisernu putenu nežnost. Imala je nekakvu posebnost, ta naša Nana, bestidna i bezobrazna. Čak je i gospođa Pavlović to primetila i kod Lucije je slala samo probranu elitu, te u njenom krevetu nije više bilo molera i žandara, sada su se tu valjali ljudi iz skupštine, voditelji poznatih TV emisija i poneki sportista. Nije više bilo ispucalih stopala koja bi je grebala po unutrašnjosti butina, a miris znoja u njenom sobičku zamenio je miris skupih parfema, umesto jeftinih droga, u nos je uvlačila najčistiji kokain koji se mogao naći u zemlji. Zbog svega toga, njeno prvo pravilo u radu počelo je da se postepeno gubi, da se otapa. „Bogate mušterije daju i bogate nagrade, a njihovi prohtevi umeju biti pomalo čudni ili čak i bizarni“ govorila mi je kao da se pravda dok su beli praškasti tragovi na njenom noćnom stočiću govorili da se ona sa tim u potpunosti  saglasila, da se predala takvom razvoju događaja, da joj sve to čak i prija.

Ali, moraš se čuvati, opasni su to igrači“, zabrinuto sam joj rekao nakon jedne ponoćne seanse koja je uključivala scene zaista prljave i kojih se sada nerado sećam.

Ona je radosno cičala iz kupatila „Daj, dete, opusti se pa šta ti misliš da sam glupača? Pregazilo me pola grada i ti mi sada deliš lekcije iz bezbednosti. Imaš one votke ispod kreveta, uzmi i ućuti malo.

Ne zovi me dete, imam dvadeset i dve, i ti nisi moja majka“ odgovorio sam nervozno, ali prilično tiho jer nisam želeo da me Lucija čuje kako negodujem.

Provirila je glavom iz kupatila još penušava i mokra a otvorena vrata propustiše u sobu mlaz vodene pare uz omamljiv miris lavande. „Popij to, lepi, pa se možemo družiti ti i ja, kao nekad, a?“

Ne mogu, Nana…“ rekao sam, otvorivši flašu i otpivši veliki gutljaj ljute tekućine. „I ne razumem zašto se više ne tucaš normalno? Znaš ono, hop-hop i gotovo…uzmeš par crvenih i razlaz. Kakvo je sad ovo pišanje, sranje, pljuvanje, vezivanje, tuča? Zajebano je Nano...“ nastavio sam.

Daj klinac, ne seri, znaš!“ pobesnela je i izašla iz kupatila zauzevši njen poznati položaj u mome krilu. U trenu postala je nežna i mazila mi obraze i obrve. „Nije to tako loše kao što izgleda“ reče i izvadi iz svog ormarića pregršt nekakvih dolara koje je dobila kao nagradu tu noć.

Ja sam ćutao, pa poraženo rekao „Izvini…Ja prvi nemam prava da ti bilo šta prigovaram. Samo eto, plašim se za tebe.

O, pa ti se to brineš za mene?” reče napućivši usne kao da priča nekoj maloj bebici. “Ti me nećeš izgubiti, znaš li to?

 Da li zbog osećaja krivice ili zbog topline votke u mome biću, to veče sam je zaista imao. Prespavala je pored mene, dok sam udisao miris njenog tela i gledao te divne plave usnule oči još samo u tragovima našminkane

Otišao sam iz njenog stana pre nego što se probudila. Mamuran i utučen, lutao sam pustim i sivim ulicama, još mokrim od perača koji su tuda maločas prošli. Tražio sam razlog takvom suludom osećanju, ujedno i drskom i poniznom. Osećao sam se…prazno. Da, to je ta reč koja bi najbolje mogla opisati moje tadašnje stanje. Ta praznina o kojoj govorim uključivala je u sebe i osećanje tuge i brige, straha i žudnje. Ali ipak bila je samo to…prazna praznina. U njenoj pomrčini kupala se ona, Lucija. Sva bela i nasmejana, usana crvenih kao krv, tako veličanstvena i snažna, postojana u svojoj nameri da traje večno. Ta Nana mog života, ta kurva koja ne vredi koliko parfemi koje dobija od onih debelovratih životinja, koja ne vredi koliko maramice kojima je obrisala svoje ulepljene butine, koliko jučerašnje novine. Ta jeftinoća je u meni izazivala veliku srdžbu, jer ja sam znao da je ona više od toga. Ona je jedina umela da me umiri, da moje nespokojstvo uništi prostim sedanjem u krilo i izgovaranjem nekoliko njenih bestidnih rečenica. Njena nemarnost u ophodjenju, meni je vraćala samopouzdanje, jedan jedini pogled na njene klijente moje samopoštovanje, a moje mesto iza ogledala sigurnost. Ljubav je rezervisana sa za mladost, ljubav predstavlja mladost, i ja sam znao da je volim, iako do tog momenta nisam imao hrabrosti da tu informaciju preradim u svom mozgu, a svaka ganglija u mom telu mi je to mesecima unazad  signalizirala.

Sada kada sam to znao, osećao sam se oslobođen i rasterećen. Naišao sam na neki bife dok sam lutao I ušao sam u njega. Nastavio sam da pijem, čak sam sreo I neko društvo koje odavno ne videh. Mnogo sam pio, i iskreno govoreći ne sećam se kako sam dospeo do stana. Doduše, to I nije bilo mnogo  bitno jer sam otvorio oči srećan i spreman da uzmem život u svoje ruke, da uzmem Nanu pod ruku i da odemo negde daleko od svog tog njenog usranog života za koji sam siguran da ga nije želela. Ja sam već radio kao lekar u obližnjoj bolnici, i moja početnička plata, iako skromna, bila bi dovoljna da zajedno započnemo nekakav novi život.

Da, ljubav predstavlja mladost, i ja volim!

Moje ushićenje prekide zvono telefona, bila je to Lucija. Lucija u svom srećnom izdanju,  jer joj je glas dobijao određenu cičajuću notu kad je posebno radosna. “Hej lepi, večeras si kod mene! Nećeš verovati ko mi dolazi! Biće potpuno ludo, a tek nagrada? Moraš doći, moraš!

Kako je izgovorila ove reči, crna tuga me je obuzela. O, zar je moguće da nakon onakve radosti za samo par trenutaka nastupi ovolika beda? Ćutao sam neko vreme, i sasvim tiho i ozbiljno sam joj odgovorio: “Ne želim, Lucija.”

Lucija? Nisam više Nana?” upita me ona uozbiljivši se.

Lucija si.” odgovorih.

Zašto sad takvo ponašanje, lepi? Šta se dogodilo? Jesam li nešto pogrešno učinila?” zapitala me je ona.

Da, jesi.” Trudio sam se da mi glas ostane ravnodušan, iako je pažljivi slušalac mogao nazreti ledenu drhtavicu u njemu, onu strašnu drhtavicu što dolazi iz stomaka i za trenutak obuzima celo biće..

“Pa reci šta?” upita radoznalo, a ja preko linije začuh kako pali cigaretu, i istog trena sam je zamislio lepu i obnaženu kako dramatino skače na svoju postelju koju toliko dobro poznajem, ugrejanu nečijim tuđi telom, vlažnu od nečijeg tuđeg znoja.

Sve! Učinila si sve da se osetim poraženo Lucija! Ti si kurva, ne samo telom, već i u duši! Ti voliš to da radiš, ti si naprosto takva. Nije te briga što si sve vreme pored sebe imala osobu koja bi ti poklonila svu svoju ljubav, koja namerava da te oslobodi smrdljive sobe i Široke ulice. Proći ćeš kao i ostale, ili ćeš se raspasti od neke boleštine ili će te pijani klinci izubijati jer nemaju para da te plate. Shvataš li sada Lucija? Ja te volim, i želim da te odvučem od svega toga, od svih tih pijačara, ministarskih vozača, izbacivača i ostale stoke koja te samo koristi kao komad mesa. Ti to nisi, oboje znamo to. Reci mi, koliko godina sam uz tebe? Uz tvoje kurvinske skute, kao neko pseto, uvek spreman I čio za tvoje igre. Ti nisi glupa žena Lucija. Ti odavno znaš da te volim. Ali nemaš pojma koliko. Uplašila bi se kada bi to znala…”

Signal iz slušalice je davao znak da je prekinula vezu. Sačekao sam par minuta da pozove ako je prekinula slučajno.

Nije nazvala.

Nesreća je uspela da me pronađe.

 

Nastaviće se…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: