piše : Rea Sartori
Maj zaliva tek ozelenele grane. Znam da ovih dana nećeš doći, da su daleke staze kojima hodaš i čudna jutra koja pohodiš. Nije to isti grad. Maj šapuće naša razdvojena jutra kao šuštanje mokrih krila goluba. Nisam te nikad pitala, neću te nikad ni pitati, kako je to biti daleko, kako je tamo daleko nekog ljubiti. Grmi. Samo što nije oluja udarila o prozore. Nećeš me nikad pitati, ako me pitaš neću ti odgovoriti, kako mi je kad sasvim sama, u polumraku sobe, slušam oluju bez tebe. Ljubim li koga? Ne. Ne ljubim odavno nikoga. Ljube me tek rodjene reči, promrzle izmedju hladnih zidova. I te usne su led, grumenje malih ledenica, majski pozdrav od Boga nekim smešnim ženama kao što sam ja. Zapravo… Tužno je. Na jednoj strani mog kreveta spavamo poezija i ja, na drugoj je ono nešto što mi više ne pripada.
Tako se razdvajamo, prošlost, istina i ja. Daleko si. Ne idem nikuda. Zakucala sam stopala za ovaj sivi velegrad, kao da čuvamo jedno drugo od propadanja. Ne znam šta tačno znače tvoje reči iz poruke koja mi je nedavno do praga doletela. Znam samo da se bliži početak ili kraj. Valjda je ova godina za mnogo toga presudna. Još jednom ću ti sigurno tiho čestitati rodjendan kad za to dodje vreme. A onda… Više neće biti tiho. Biće kako treba ili neće biti nikada. Uostalom, nikad nikog nije bilo briga što ja, baš kad to nikako ne želim, ispraćam u tišini jedino što volim. To su već predugo moji jedini “pokloni” za rodjendan. Maj je gorak. Postaje sve gorči i ogorčeniji. Kiša uvek pada s proleća. Kao da oplakuje što se još jednom ovaj svet radja, naopak.
Leave a Reply