Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Mali Miško i Dlakavi Meda

 Neću ti reći kako se zovem. Možda ćeš hteti da me ubiješ. A možda ćeš hteti da obučem crvenu haljinu pa da se igramo. Crvenu haljinu. Da se igramo. Crvenu haljinu ćeš hteti da obučem. Neću.

 U školi su me tukli i zadirkivali. Jako su me tukli, a mene je bolelo. Bolelo me je. Posle škole sam trčao u svoju sobu i plakao. Jako sam plakao jer sam bio besan dečak. Tukao sam jastuk i razmišljao kako ceo razred mučim i tada su oni plakali. Molili su me da prestanem, ali ja nisam hteo. Bio sam nevaljao. A onda bih ujutru otišao u školu, a oni bi me opet tukli. I tako stalno. Stalno, stalno! Znali su da čujem one glasove, pa zato. Da, nisu me voleli jer sam čuo one glasove pa sada hoćeš i ti da me tučeš jer sam… čuo… glasove. 
A glasovi su govorili da treba da se bacim pod voz, da treba da ubijem nastavnicu, da me prate neki ljudi i da hoće da mi urade nešto jako, jako, jako loše. Jako loše hoće da mi urade.

 Mama me je ostavila kada sam imao godinu dana. Nikada je nisam video. Pričali su mi stariji dečaci da je ona bila mutava ludača bez mozga. Ludača mutava. Tako su mi pričali. Posle škole sam ostajao kući i učio matematiku. Jako sam voleo matematiku, ali mene niko nije voleo. Osim moga tate kada dođe pijan kući. Onda bi me ljubio i dirao i stalno je hteo da se igramo Malog Miška. Mali Miško je bilo ime za moju pišu, tako smo je zvali.

,,Hajde, dođi da ti ljubim Malog Miška”, govorio je. I ja sam dolazio. Dobijao sam od njega nove video igrice, ali da nikome ne pričam da se tako igramo. Voleo sam onu igricu gde praviš kuću i oblačiš ljude. Sve sam ih prešao. I prvi, i drugi, i treći, i četvrti deo. I četvrti deo sam prešao, aha. Peti nisam uspeo pa sam razbijo kompjuter. Jako sam se naljutio. Pa je tata rekao da će mi kupiti novi kompjuter, ali ovaj put neće on da ljubi Malog Miška već ja njegovog Dlakavog Medu. I ljubio sam ga. I dobio sam novi kompjuter. Najnoviji kompjuter. Nikome nisam rekao. Ni…ko…me.

 Ali su u školi svi znali čega se igramo tata i ja. To su mi glasovi rekli. Oni znaju da se igrate Malog Miška i Dlakavog Mede. “Ubij ih. Sve ih ubij“! A ja sam vikao da umuknu i da prekinu, a u razredu su mi se opet smejali. I opet su me tukli. Dolazio sam kući u modricama.

 Voleo sam devojke, ali nisam smeo da pričam sa njima. Bojao sam se da će biti bezobrazne prema meni kao i dečaci. Nikada nisam smeo da kažem simpatiji da mi je lepa. A bila je jako lepa kada obuče crvenu haljinu. I ja sam oblačio crvenu haljinu kada smo se kući igrali Malog Miška i Dlakavog Mede.

 A kada se nismo igrali, onda bih samo dobio batine, a tata bi otišao da spava. Po selu je počelo da se priča za naše igre. Ljudi su nas gledali nekako čudno, kao da smo ludi. A onda su nam upali u kuću i morali smo da pobegnemo. Daleko da pobegnemo. Upalili smo auto i putovali dugo. Jako dugo. Neću ti reći gde smo otišli jer ćeš možda hteti da me pronađeš. A možda me već i poznaješ. Možda sam u tvom mestu.

 Kad je tata umro bio sam jako tužan. Jako… sam… bio… tužan. Tužan. Bio sam usamljen, a nikoga u novom gradu nisam poznavao. Glasovi su mi i dalje svašta pričali, ali ovde niko nije znao da ih čujem. Niko. A ja sam u sobi vikao da prestanu. Prestanite! Prestanite! Onda bih otišao u kafić da pijem sok i gledam devojke. One mene nisu gledale. Jednu noć su me neki momci istukli. Dok su me tukli, vikali su ”Udri pedera !”, a ja nisam to. Ja volim devojke u crvenim haljinama. Još uvek imam kući jednu.

 Jedan čovek se često pojavljuje na televiziji. Visok je i jako je pametan. Jako liči na mene. Mislim da su se i sa njim igrali kao sa mnom kada sam bio mali dečak.

 U novom gradu sam uspeo da završim fakultet. Imam puno, puno, jako puno para sada i kupio sam sve igrice gde možeš da praviš kuće i oblačiš ljude.U igrici imam veliku kuću, bazen i jako lepu devojku. A u pravom životu držim privatno zabavište. Volim da budem tamo. Tamo me glasovi ne napadaju. Ponekad se igram sa dečacima Malog Miška i Dlakavog Mede, ali sam ih naučio da nikome ne pričaju. Jedan voli da obuče crvenu haljinu.

Neću ti reći kako se zovem. Možda ćeš hteti da me ubiješ.

Nenad Baraković

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: