Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

MASKE

piše : Rea Sartori

Sat je neumoljiv. On otkucava svoje i gura kazaljke da se jedna o drugu sapliću. Kroz prozor, do njenog uma koji jutros proklizava kroz jutro, dopiru zvuci, zvonjava nečijeg telefona, udarci čekićem, nerazgovetni razgovori. Najglasnije u njoj odzvanja tišina i to pitanje koje samo sebe ušuškava ispod deke, da se stidljivo sakrije, da se samo sebe postidi. Dokle ćemo ćutati? Dokle ćemo gledati u prazninu i svako svoje nemire trpati ispod košulje, zakopčavati se do grla i daviti? Može li se za pola sata samoj sebi reći sve ono što ne može da stane ni u jednu psovku ovog sveta?

Ćuti i čekaj, budalo!“, mrmljala je samoj sebi, „Ćuti i grizi sopstveni jezik dok ga sasvim ne pretvoriš u nemuštost.“

Nije mogla da bude samo deo rulje koja se dere na sav glas. Uvek je bila usamljeni cvrčak, onaj koji peva svoju pesmu baš zato što je niko ne čuje, baš zato što ne želi da je čuju seoski vikači. A ceo svet je jedno malo ravničarsko selo, glavna ulica i par poprečnik, što se protegnu do u nedogled, zagaze u blato i ritove, u korov i staništa pobesnelih lisica. Često je za sebe mislila da je samo otupela luda koja se pentra svaki dan na bundevu i uspinje ne bi li ga videla, ne bi li videla da joj maše. Odakle? S druge strane jastuka? S druge strane ove sveprisutne i opštepriznate laži da postojimo takvi, nasadjeni na tikve, vikači nesuvislih reči. Promuklo se osećala. Ćutnja je lek od sopstvenog idiotizma.

Posebna si? Kurac si ti u neprozirnom kurtonu, lepotice!“, zgadi se nad samom sobom, iznenada, kao kad se podrigne teška i nesvarena hrana od juče.

Biti mrtav ili biti živ? Gde je ta tanana razlika izmedju života i mrtvila? U rečima koje se lepe za mozak kao tapet preko tapeta, stvarajući vremenom odvratnu tvorevinu zatrpanih gadosti, mrlja krvi od ubijenih muva i komaraca, mrlja od duvana i prljavih ruku. Život postane ta tvorevina, lepa spolja, iznutra ogavna, zagadjena. Nije mogla ni sa samom sobom da govori. Previše je reči. Previše je zapisa u dnevnicima koji je samo kolju ivicama tih listova koji nisu proizveli ništa. Gomila prašine. Hrana za pacove. Neko će preživeti konačno pucanje sveta. Pacovi ili bubašvabe? Neće niko. Preživeće samo ona, zato što ne želi da preživi ništa, zato što joj je život svakako besmisleni put do ničega ako njega nema na tom putu.

Čemu veruješ? Uzmi dim i udavi se u njemu, otruj se!“, gundjala je sama sa sobom, „Odluči da nikada više nećeš popiti ni jedan lek, da ćeš sesti i čekati svoj kraj, da ćeš istruleti na očigled žednih krvi posmatrača.

Tako je dobro imati razlog za ćutanje i moći se igrati svojom krpenom lutkom bez objašnjenja. Vole to oni. Voli to i on. Voli to svako. To daje osećaj moći, osećaj da si sam ali zaštićen, da ti niko ne može ništa. Ali, ko je kome uopšte potreban da bi čovek bio ranjiv i povredjen?

Vreme neumitno teče. Obući će svoju odeću kojom maskira nemoć i želju da ga vidi. Obući će svoje lice za ulicu i ljude, svoje glupavo, nasmejano lice i brbljiv jezik. Nataknuće svoje cipele za uzaludnost postojanja, za šetnju kroz sopstvenu bol i nedostajanje njega. Natakariće tamne cvikere da niko ne primeti kako se teško snalazi u tom svetu površnosti i besmislenih priča. Samo je htela da jednom zauvek pobegne od svega, da se sakrije u njegovom zagrljaju i voli ga doveka. Samo je htela da pomazi tog lepog, crnog psa i zamoli ga da spavaju zajedno u toj bednoj kutiji od banana dok čitav svet ne ode u tri pizde materine, baš tamo kud je i pošao. Odglumiće još jedan dan života, još jedan trinaesti april svoje propasti, još jedan četvrtak koji će potvrditi da je slagao da postoji. Jednom će se možda pomiriti s tim da je čitav život laž i da je ljubav ono nešto bolesno što sa sobom odnosi kad se poslednji put osvrne na besmisao i ode.

Ko te jebe kad si glupa! Koga je uopšte briga da li ti nekog istinski voliš? Kome je još, osim tebi, potrebna ljubav da bi živeo? To je prevazidjena kategorija. Lakše im je pojebati se povremeno s nekim kome ni ime ne znaju i nestati. Lakše im je lagati kako su deo lepe slike o uredjenom i društveno prihvatljivom odnosu. Lakše je lagati. Lakše je napiti se, udrogirati, derati se po kafanama. Šta ti imaš od toga što hoćeš iz inata da umreš svesna i trezna, što hoćeš iz inata stvarno da živiš ili mreš, što nećeš sebe da lažeš kad znaš da voliš prokletnika? Šta bilo ko ima od vike ili tihovanja? Na isti se kurac svede sve. Hodaš i osvrćeš se a nema nikoga da te imenom pozove i zagrli.“

iz zbirke priča : “Prepelica

Leave a Reply

%d bloggers like this: