Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Mesečarenje

Piše : Rea Sartori

 

 

 

 

Ona nije imala ništa osim svojih pet godina života. Bila je siroče, prisvojena s ulice u dom dvoje namćorastih i siromašnih staraca. Trebala im je pomoć. Njoj je trebao krevet da prespava, kora hleba, čaša vode. Koliko su je voleli a koliko im je značilo što bi ona donela kofu vode s izvora, počistila dvorište, nahranila prasiće, spremila im skromnu večeru, nije bilo sasvim jasno. Tanka je linija razdvajanja tamo gde treba razdvojiti sebičnu ljubav prema sebi od nesebične ljubavi prema ničijem detetu. Često bi gutala reči poput ovih:
Mnogo si se ti ulenjila za nekog ko toliko jede! Koliko si puta danas bila po vodu? Samo jednom? A koliko si obroka danas pojela? Tri?


Dvorište nervoznih staraca je bilo jednako staro kao i oni. Na sve strane je stari nešto ostavljao. A jeo je za tri starca. Ponekad bi devojčica odustala od svog bednog obroka jer ga nije ni bilo. On bi ga proždrljivo pojeo pre nje. Starica je bila poluslepa i šta god bi radila za sobom bi ostavljala nered i masne tragove. 
Lenjivice jedna!”, znala je da viče na nju. “Ne radi se to tako! Vidiš kako su ti musavi prozori? To mora da se blista!
Šta da se blista? Stari prozori, izgrebana stakla… A starica je videla samo na jedno oko i nikad se krpe nije mašila od kad je mala bila u njihovoj kući. Ali kad bi uveče devojčica legla u svoj slameni krevet, na tavanu male kuće, sve bi bilo lakše. Zagledala bi se kroz rupu u zidu i dugo, dugo, pratila mesec pogledom.

Tako zaneta, zaspala bi i sanjala neki sasvim drugačiji život. Sanjala je da ima oca, da je on prelep, brkat i nasmejan. Sanjala je kako je drži u krilu i čita joj knjigu. Svaku noć bi iznova prizivala tu sliku i s njom odlazila u noć. Pomislila bi, tešeći sebe:
Bar imaš krevet! Bar imaš noć! Bar imaš san!
Starica joj je dala neke svoje iznošene prnje i devojčica je to nespretnim rukama prekrpila da ima šta obući. Uglavnom je išla bosa. Cipela za nju nije bilo. Starac bi povremeno silazio u grad ali je uvek donosio samo hranu. Ona nije ni znala da traži nešto drugo, nešto za nju. I da je znala, ne bi tražila. I od te hrane su slabo šta njena mala usta kušala. 
Jednog dana, dok je hitro koračala prema izvoru noseći pozamašnu kofu, pred nju istrča pas. Bio je crn kao noć i lep kao njen mesec. Takve su mu oči bile; mesečaste. Isprva je nepoverljivo gledao u devojčicu, a onda stade mahati repom. Ona spusti kofu i potrča s njim kroz žitno polje. Igrali su se. Ona bi kidala stručkove žita i golicala mu nos. On bi se skrivao u žitu, pa iskako iz skrovišta mašući repom. Smejala se prvi put. Zapravo, ona se nikad pre nije smejala, osim u snu. Ovaj put se stvarno smejala, na sav glas. Bila je radosna, razigrana, vesela. Sreća. To je ono što ne znaš šta je dok ti ne zaigra svoj ples u duši. Tad je njoj sreća zaigrala prvi ples u malim plućima. Zaneti igrom, kroz polja, proplanke, šume, divlje jagode, oni odoše neznano kud. 


Sledećeg jutra, kad starci ustaše, ne beše devojčice, ne beše kofe vode pred njihovom sobom, ne beše mirisa prženih jaja, hleba i slanine. Prasići su gladni skvičali iz obora. Neka je noćna ptica ostavila gadan trag na simsu prozora. Nekom nije ranom zorom zalajao verni pas da izmoli svoj zalogaj. Samo je mesec sačekao zoru nasmejan, veseo, razdragan.

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: