Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

MIRIS MUŠKATLI

Desilo se to. Nije jednom. Desilo se u par navrata da se posvadjam sa životom. Tako smo se žučno svadjali da komšiluku nije bilo jasno šta se to dešava, da nije kakav zemljotres, da nije počeo Treći svetski, da nisu opet „nevidljivi“, da nije uzbuna, sirena, ona što sredom u podne… Ah, da! Ta se nije čula već dugo. Posle su se raspitivali da to nisu trubači prolazili ili oni mečkari. Ali nema više mečkara, bogu hvala! Nekad se desi samo da mačke iz kraja polude pa zavijaju po celu noć. Ne beše ni to. Ćutim. Ne govorim da se to ja svadjam povremeno sa životom. Uostalom, oni ne poznaju ni mene, ni moj život. Javimo se jedni drugima u prolazu. Toliko.
-Dobar dan, komšija!
-Dobar dan i Vama!


Gledam a svi su mi isti. Mirišu na stepenište kod našeg ulaza. Kako to? Pa, lepo! Samo naše stepenište miriše na gnječene muškatle. Odmah iznad ulaza, u stanu br. 8, živi ona žena, samica, što je nedavno ostala bez oca. Od tad joj venu muškatle u saksijama. Ona ih povremeno kida i gnječi po rukama, onda baca s terase na ulazno stepenište. Niko je ne dira. Tako se valjda ona svadja sa svojim životom i buni se protiv smrti svog oca. Majka joj nikad nije ni dolazila. Nije bila ni na sahrani. Tako kažu. Kad odeš, svima je svejedno. Kao da nisi ni bio. Tek neko, možda, ako imaš sreće, gnječi muškatle medj prstima i svadja se sa životom dok te pogledom traži s terase. Retkost je i to. Mislim da ne želim da dopustim mom životu ni tu radost zgečenih muškatli na stepeništu. Probaću da se nagodim s njim za siguran zaborav, za nesećanje. Pobićemo se oko toga. On bi da mi uvali neke patetične stranice koje će kasnije otvarati i sećati me se. Neću. Odbijam kategorično. Ko ih ne otvara za mog života, neka se ne trudi ni posle toga. Posle je sve to kao da nekoga vadiš iz groba, smrdljivog, izjedenog, obezdušenog. Danas sam raspoložena da se život i ja posvadjamo, valjano, krvnički. Nema ga. Onda kad mi treba, njega nema. Idem po jogurt i hleb. Rano je. Svi spavaju. Nemam mira. Moram bar toliko da prošetam. 
Na ulazu se opet osećaju muškatle. Opet je celu noć bazala po gradu, tražila put do sebe same i zaborava. Verovatno je jasnije meni šta treba da zaboravi nego njoj. Ipak, traži, uporno, svaku noć. Zorom, kad se vrati, pije kafu na terasi i čupa muškatle. Ima ih još, sasvim dovoljno do zaborava. Čujem je kako psuje, kako se breca na život:
-Nisam ja ovo zaslužila, da me ovako ostavi. Znao je da sam bolesna, da mi treba staratelj, da se sama ne snalazim medj svetom. Proklet bio! U grobu se okretao! Jebale ga muškatle! Da je bar na vreme…
Otišla sam. I mene čeka moj život. Imamo par nerešenih stvari, par ozbiljnih razmirica. 
Nemam puno vremena. Moram da sredim u glavi šta su mi prioriteti kad se sretnemo, oko čega ćemo prvo raspravu zapodenuti. Ne srećemo se dovoljno često da bih imala kad sve s njim rešiti. Često se udaljimo jedno od drugoga i svak za sebe diše u nekom budžaku. Takvi smo. Ćutljivi. Ko bi rekao? Toliko bučni i svadljivi povremeno… 
Možda je bolje da ćutim. Život me ne grli. Ne želim da me iko grli. Znam valjda šta jeste a šta nije zagrljaj za mene. Ako nemam što jeste, ne treba mi ni ono što nije. Ima dana kad ćutimo jedno od drugoga, moj život i ja. Durimo se. Inatimo se. 


Ulazim u stan. Osvrćem se. Nema ga. Moj život tu ne stanuje. Lepo sam obaveštena, na vreme. Sve mu nisam verovala. Mislim, ma laže me pseto! Ali dugo ga nema. Dovoljno dugo da svaku sumnju otera. Znam gde je. Oduvek sam znala. Još od onog dana kad sam njega prvi put ugledala. Znala sam da će se moj život iseliti iz ovog stana i uvući kod njega, u njegove grudi. Tiho je to uradio. Kao da je hteo da me povredi, da me ostavi samu medj zidove koji mi više ništa ne znače. Nekad se pitam da li je dobar podstanar, moj život, da li poštuje njegove grudi, njegova pluća kojima se lepše udiše svet i jutro. Znam da je ovde, gde sam ja, postalo tesno. Nema tu više mesta ni njemu, ni meni. Iskreno, više ne znam ni kome se to komšiluk javlja kad misle da ja prolazim. Više ni ja ovde ne živim. Nismo se dugo svadjali. Nismo jer nema svrhe. Sad ćutimo. On tamo, ja ovde. Inatimo se. I ja bih s njim, u te grudi. Ne mogu da kažem. Nemam kome. Život me je ostavio da se svadjam sama sa sobom. Nije više zanimljivo. Prerašće sve u ćutanje i papire što lebde sobom. 
Izadjoh po cigarete. Zamajana, zaboravih da kupim. 


-Komšinice!-čujem s prozora iznad glave.
-Molim!
Gledam je. Gnječi muškatle.
-Znaš li kako da ovo preostalih biljaka presadim? Nisam nikad gajila cveće a treba mi.
-Šta će ti?-pitam, tek onako, ne razmišljajući.
-Ako to ne učinim, bojim se da neću imati ništa medj prstima, da neće biti mirisa za preostale godine. A ko zna koliko ih je! Ako hoćeš, ako ti treba, daću koji pelcer i tebi. Nije na odmet…
-Ne znam! Pitaj nekog drugog. Ja nisam cvetni tip. Ja svoje ruke sahranim tamo gde ih kršim da ga ne diram bez dozvole. Tu mi ostanu, ruke, duša, srce, mirisi.
-Ne razumem!-viče ona dok ja odlazim.
-I bolje! Šta će ti to? Razumevanje je precenjeno. I baci te muškatle! Nadji čoveka! Mirišite jedno na drugo!
Ne znam šta je progundjala. Znam da jeste. Otišla sam. Gde? Ne znam. Da zamolim život da navrati, da se bar posvadjamo, pa nek ide ponovo tamo gde bih i ja, samo da mogu, samo da me pusti. 
Proklete muškatle! Ulazi mi miris u sobu…

Rea Sartori

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: