Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Muvin let

piše : Igor Ember

Jutro ga je dočekalo lošim vremenom, teška kiša je upravo počinjala, tako su rekli i na prognozi. I dok je slušao dobovanje kiše po simsu, posmatrao je velike kapi koje bi tu i tamo mestimično padale na sivi bezlični prozorski lim, a na mestima gde bi pale lim je dobio tamniju zlokobniju boju. Pio je nespretno skuvanu kafu, i u mislima prevrtao obaveze koje danas ima na poslu, stvarajući tako, sasvim sigurno, bezrazložni osećaj teskobe neobjašnjivog porekla.

Dva koraka dalje, u još toplom krevetu sneno se prevrtao  Stefan. Gledao ga je iz dovratka spavaće sobe, prateći crte njegovog mladog lica, gledajući poluzatvorene oči koje je sinoć ljubio. Soba je bila topla i mirisala je na njegov dah, na neki novi život, jer, bio je mart, mesec koji predstavlja novo rađanje i koji je mirisao onako kako samo mart ume da zamiriše, slobodno i sa nadom.

 Otpio je i poslednji gutljaj kafe, spreman za novi dan, obukao se i ušao u sobu samo da bi još jednom  pomilovao po obrazu, tog čoveka kog je jednostavno zavoleo.  Napolju ga je sačekala jača kiša, besni ljudi,  i saobraćajna gužva.

Sjajno!“ pomisli u sebi, „ako se po jutru dan poznaje, dan će biti totalni promašaj.“ Poželeo je da je i dalje pored Stefana, da ga opet ljubi u oči i da ne zna za probleme tih stranih ljudi što se sudaraju jureći za svojim obavezama.

Normalno… Sasvim prirodno…

Radni dan je protekao beznačajno, i tupo – kao i svi drugi radni dani obojen neonskim svetlom kancelarije i mirisom sveže štampanih papira, bio je baš to,  još jedan radni dan. Neko ga je možda pohvalio na poslu, nije  znao ko, ali nije ni bilo toliko važno jer danas je išao na, sada već tradicionalni ručak kod svojih roditelja.

I kako se kraj radnog vremena bližio, ona teskoba od jutros se vraćala nazad, obuzimala ga, i pritiskala svojom dosadnom martovskom kišom prezrivo punom tog nekog tudjeg novog života, Stefanovim snovima, uzdasima koji su im bojili spavaću sobu već godinu dana. Kratka izjava ljubavi na displeju mobilnog telefona, jedno „srećno danas!“, i on je tek tada postao svestan da se vreme ne može zaustaviti, i da kao odrastao muškarac, mora preuzeti odgovornost za svoje postupke, svoja dela i svoja nedela.

 Roditeljska kuća ga je sačekala žuta i stara, u zelenom moru raznih četinara koji su se cedili od kiše, a na ulazu je nestrpljiva, gotovo cupkajući nepogrešivo čekala majka, sada već stara i izmučena žena, koja je uvek brisala ruke o kecelju iako su joj ruke bile suve i čiste.

Poljubili su se i zagrlili, a mati je, kao i svaka mati, odmah primetila tu nelagodu koja je kipela iz kratkog zagrljaja koji je trebao biti topao i pun sigurnosti, i upitala ga dobro poznatim brižnim glasom „Sine, jesi li dobro? Da li je sve u redu? Reci majci…

On ju je samo ponovo zagrlio, ovog puta stiskajući jako, jer samo majka poseduje tu magiju da sve loše stvari odagna iz njegovog života, i da se ponovo, makar nakratko može osetiti sigurno i bezbrižno. „Ajde ulazi, ohladiće se ručak. Tata i ja te već čekamo.“ Gledao je molećivo, kao da traži dozvolu da otrči negde iza tih borova i čempresa, i da zaspi pod njihovim granama, baš kao kada je kao mali bežao od kuće, a nije imao hrabrosti da napusti rođeno dvorište.

Ali danas te privilegije nije bilo, jer padala je kiša, i vetar je počeo hladno da šamara po licu. Roditelji su  čekali kraj postavljenog stola, a ulazna vrata stare porodične kuće zjapila su mračno i opasno – kao da ih prvi put u životu sada vidi, a toliko sreće i radosti mu je ta kuća u prošlosti pružila.

Normalno… Sasvim prirodno…

Ušao je u kuću prateći spor i nesiguran majčin hod,  tu ga je dočekao memljiv miris uspomena iz detinjstva, pomešan sa mirisima pečene piletine, svežih rotkvica, sve uz buku prenosa fudbalske utakmice koji je grmeo iz trpezarije.

Otac je sedeo u svojoj naslonjači i zgrčeno pratio utakmicu, navijački nagnut unapred. Beše toliko zaokupljen igrom, i samo je mahnuo rukom u znak pozdrava ne odvajajući pogled sa televizora. Iz nekog razloga ga je to pogodilo, ipak viđaju se jednom nedeljno na tom, kao svečanijem, ručku. Stisnuo je usne ogorčeno i osetio majčinu ruku na ramenu, tu toplu i dobru ruku, osetio je njene oči na svom licu i njihov pomirljiv lekoviti sjaj.

Oni nisu imali pojma kakav je bio plan danas, čak nisu imali pojma ni o ugrejanom pospanom Stefanu u njegovoj spavaćoj sobi, nisu imali pojma da je danas na poslu pohvaljen, nisu imali pojma kakvi su se to sivi oblaci nadvili nad martovskim nebom tog dana. Oni su živeli svoj život najpoštenije i najskromnije što su mogli, živeli su u svom malenom svemiru vodeći se sintagmama „deca na pravom putu“, „biološka funkcija čoveka“, „rekli su na televiziji“. Danas je došao da uzdrma stubove tog njihovog univerzuma, i grizla ga je savest zbog toga, došao je da razruši njihove spokojne penzionerske dane. Pomislio je na to  koliko još imaju vremena na ovome Svetu, i ima li uopšte potrebe da im zagorčava već dovoljno gorak život. Vrlo lako je mogao pustiti da prožive starost u  slatkom neznanju. Pomislio je i na na Stefana, i na neke stare ljubavne pesme, na veliki broj ljudi koji su mu prošli kroz život, na mlade čemprese ispred kuće pre dvadeset godina kada su bili tek metar visoki.

Zabrinutih očiju sede za sto razmišljajući o pravom momentu da im konačno kaže da ga zapravo nikada nisu upoznali do kraja, da ga nisu upoznali onako kako treba – svoje rođeno dete, sina jedinca. Obed je bio uobičajen, baš  kao i  dolasci svaki četvrtak nakon posla, uostalom i priča za stolom beše standardna slušao je majčine tračeve o susedima, o bolestima i smrtima u daljoj familiji, besparici, ponekad bi iskočila i neka šala, već preslušana ali kojoj se smejao iz čiste pristojnosti.

Nije ih gledao u oči, nije mogao roditelje pogledati u oči, jer oči otkriju mnogo toga, već je samo slušao lupanje pribora za jelo po tanjirima – i osećao neobjašnjivu krivicu koja ga je izjedala iako za to nije imao razloga. Krivica mu je od apetita pravila mučninu koja se brzo širila telom. Drhtao je.

Da li bi bilo lakše da im je sve sasuo u lice prošle godine kada se pojavio Stefan u njegovom životu, ili bi bilo lakše da ih laže i dalje? „Ne zaslužuju laž“, pomisli, „dobri su to ljudi i ne bi bilo lepo da lažem svoje rođene roditelje, uostalom, to su roditelji a oni štite svoju decu bez obzira na sve, zar ne?

Zar ne…?

Normalno… Sasvim prirodno…

U mislima mu je odzvanjala ova rečenica, i seti se jednog letnjeg dana, kada je kao osmogodišnji dečak stajao pokunjen pred njima. Vazduh beše veoma težak i nije ni mogao doći do daha. Letnje poslepodne smrtne opasnosti i straha, u neizvesnosti koja ga je čekala, samo je smeo pogledom pratiti let jedne muve, haotičan I radoznao. Oduvek je smatrao da su muve tako prljave životinje…

Skrivio sam, i ukrao novac iz njihove spavaće sobe, i lagao sam, mnogo sam ih lagao za te pare koje sam potrošio ne sećam se ni ja na šta” pomislio je.  I iako je tada soba mirisala na višnje, spremne da se od njih napravi sok, mislio je  da se nalazi u smrdljivoj rupetini iz koje vodi samo jedan put. „Mama, tata…ja sam uzeo one pare iz vaše sobe. Izvinite, neće se ovo ponoviti.“ Uši su mu se crvenele od stida, a lice je gorelo od vrućine, baš kao i sada.  Beše spreman da prihvati svaki vid kazne, ali dobio je samo očevo polučasovno moralno-političko izlaganje i zabranu izlaska na ulicu. Od tog momenta, vazduh u sobi, do tada otrovan i gorak postade mu čist i lagan. Prisetio se da je njegovo užurbano udaljavanje sa mesta suđenja prekinula majka, začuđeno ga pogledavši u oči i zapitavši kratko i ozbiljno “Sine, treba li ti nešto?”.

To pitanje, toliko neprimereno u tom momentu, izazvalo je reakciju veću nego sve očeve grdnje i kazne koje je ikada iskusio. Tada se, zapravo, po prvi put susreo sa tom spoznajom da neko može praštati, ozbiljne i velike grehe. Tek tako. To roditelji rade za svoju decu: praštaju, vole ih, zar ne?

Normalno… Sasvim prirodno…

Miris višanja je nestao u izmaglicama prošlosti, a on je sedeo ćutke, pogledom uperenim u tanjir ispred sebe. “Moram pričati sa vama!” reče glasnije nego inače, što je zazvučalo donekle izveštačeno, nekako nametljivo, i uopšte nije davalo na značaju situaciji. Pogledi su se samo podigli zloslutno, ispitivački, učinilo mu se da su tamniji nego inače. Ustuknuo je, i da bi se pribrao potraži pepeljaru i zapali cigaretu. Ponovo oseti to letnje lupanje srca, te vrele uši, tu borbu za vazduh, tek vidljivu ali još uvek daleku nadu da će se na kraju ipak sve završiti dobro.

Ponovo je imao tek osam godina, i ponovo je pogledom pratio muvin let, stojeći u ogromnoj zagušljivoj sobi uz miris višanja, čekao izricanje nekakve kazne. Osećao je njihove poglede na sebi, osećao sumnjičavost u njima, i to ga je toliko peklo da je stvaralo poneku malu suzu koju bi uspešno sakrio u ćoškovima očiju.

Pobesnevši odjednom od plamena sumnje,  nije bio u stanju da čeka pravi momenat, poluvreme, prave poglede i prava raspoloženja. Odmah je to morao  im kaže. Da im kaže, sačeka njihovo mudrovanje, ode svojoj kući gde bi ga sačekao Stefan – sigurno već radoznao. Sačekaće par nedelja da se i ova neprijatnost zaboravi, i “tada ćemo svi moći nastaviti svoje živote kao i do sada – jer zapravo nikakva promena se nije ni dogodila…” pomislio je hrabro.

Osećao je drhtanje svojih kolena, tek naknadno postavši svestan žara na svojim obrazima, traga krvi ispod nosa i iskidanih dugmadi na košulji, i majčinih nemih suza. Neme suze su najteže, one su bez jecaja ili uzdaha, u njima nema života. One zrače razočarenjem i ravnodušnošću. To su suze osude. Nemim suzama plače umirući bolesnik pomiren sa svojim krajem, njima plače dete kada izgubi omiljenu igračku kada shvati da je nikada više neće pronaći. Ova majka je lila te suze ne progovarajući, po običaju ni jednu jedinu reč. Ruke je kršila pod keceljom i pogledom tražila znak kada će moći da krene za njim.

Oca nije video.

Ključevi od automobila u ruci su mu ukazali na činjenicu da je pošao kući. Stisnu ih jako u šaci, usne iskrivi u neki bolan izraz lica i pođe iz te kuće u kojoj je odrastao, od svojih roditelja, iako je tek počeo da shvata šta se zapravo izdešavalo za tim svečanim ručkom. Teških nogu, izmučen očevim udarcem i plačljiv krenuo je bez reči na ulicu, u prolazu pomazivši čemprese koji su se uzdizali na ulazu u dvorište, ili izlazu. Sada mu to više nije bilo uopšte ni bitno.

Ugledao je poznatu šupljinu u isprepletanim granama različitog ukrasnog žbunja tu, pod svojom senkom. “Bože, što je mala”, pomislio je i setio se kako je nekada predstavljala sve – spas od opasnosti bilo koje vrste, počev od svađa sa decom iz ulice, pa do grdnje koje je očekivao od roditelja. Ona je bila uvek tu, postojana, tajnovita i bila mu retko utočište u detinjstvu koje je proveo na selu, više oskudevajući nego trošeći.

 

Tromim hodom, otečen od očeve pesnice i krvav, napustio je dvorište, osećajući se poniženo i odbačeno, kada začu šuštanje prevelikih papuča po tlu. “Sačekaj! Sine, sačekaj”, vikala je majka, dotrčavši do njega, uhvati ga vrelim dlanovima za obraze. Ponovo je osetio te tople, dobre ruke, nakvašene nemim suzama, u  isto tako nemim pokušajima da pronađe svoje parče spokoja za sebe.

Osetio je njen izmučeni dah na uvetu kada je prošaptala “evo ti da ti se nađe malo za džeparac”, tutnu mu nešto novca u polupocepan džep na košulji, potapšavši ga po grudima istovremeno spuštajući glavu ka tlu, kao da skriva svoj pogled od rođenog deteta.

Mesta na kojima su padale njene neme suze, bojile su beton u tamniju zlokobniju boju.

Normalno… Sasvim prirodno…

 ***

Trebalo mu je sedam godina da svakodnevno deli kancelariju sa mnom da bi mi ispričao tu priču, uz treće pivo i moje, sada shvatam, nepristojno pitanje o njegovom detinjstvu i roditeljima, kao da me je to uopšte nešto posebno i zanimalo.

Prošlo je tačno dvadeset i dve godine 14.juna”, rekao mi je, “oca više nikada nisam uspeo da vidim. Preko malobrojne familije je poslao poruku da ni slučajno ne želi da mu dođem ni na sahranu.”

Rekao mi je da mu je otac ubrzo preminuo od nekog agresivnog oblika raka creva i da nikada nije došlo do oprosta, razgovora, novog stiska ruke ili zagrljaja između njih dvojice.

Ja sam ga posmatrao zabezeknuto, nemajući pravu reč kojom bih mogao odgovoriti. A šta bih i mogao reći da mu olakšam? Baš ništa.

Posmatrao sam njegovo lice na kom su se pojavile duboke bore oko očiju i usana baš na mestima koje oslikavaju bolno i plačno lice.

A majka?” upitao sam ga.

On se samo osmehnu vrlo tužno i reče: “Prolazim i dalje četvrtkom pored naše kuće. Dok je bila živa mahnula bi mi iz dvorišta prvo veselo, a onda strašljivo i na mahove, valjda da je otac ne bi video. Ali nikada više nisam čuo njen umirujući glas, niti video taj lekoviti sjaj iz njenih očiju. Znala je ponekad da mi pošalje u koverti neku siću za džeparac, nikada ne napisavši ni jednu jedinu reč, ali i to je prestalo vremenom.”

Sa Stefanom sam bio samo još par meseci posle toga”, reče mi kao da je slutio šta ću ga pitati sledeće. “Govorio mi je da nisam više čovek u kog se on zaljubio, da sam postao gorak, zajedljiv i da mu se gadim ovakav kakav sam od tada.”

Osmehnuo se pomirljivo i popio gutljaj iz krigle. Gledao sam ga pogledom zbunjenim, očiju vlažnih od povremenih suza, koje sam krio gledajući u nemirne krošnje nadvijene iznad našeg stola.

Pa, je li vredelo?” upitao sam ga gotovo uzbuđeno. A on me uhvati za rame na košulji, privuče ka sebi i reče sasvim tiho : “ Ne znam” i poče plakati. Gorko, osećao sam da plače suzama punim gorčine, krivice, pun uspomena kojih se nikada neće rešiti, uspomena koje upiru prst u njega nadmeno prepune osude. Na mestima gde bi mu padale suze na moju košulju, ona bi dobijala drugačiju, zlokobniju boju.

A ja, ja sam samo mogao pogledom potražiti neku muvu čiji let bih pratio…

Nije bilo ni jedne…  

1 Comment

  1. Branka Jovanović

    Lepa priča. O nerazumevanju. O ljubavi prema svom detetu ograničenoj uskom svešću. O povređivanju čoveka tamo gde bi trebalo da se oseća najzaštićeniji, u roditeljskom domu. Od ljudi koje voli i za koje je smatrao da ga vole. I voleli su ga ali su voleli svoju predstavu o njemu a ne ono što je stvarno bio. Stvarnost je često teška i ne može svako da se bori sa njom i da je pobedi tako što je prihvati.

Leave a Reply

%d bloggers like this: