Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Neki posebni ožiljci

Ispred mene se našla kapija neodređene boje.

Gledao sam u nju i razmišljao kako je nekada morala biti crvena, ali bila je smeđa. Tu neodređenu smeđe sivu boju nanosi vreme.

I trulež.

Gvozdena kapija je trulila, tako intenzivno, da su na određenim mestima postojale čitave rupe kroz koje se moglo gledati u dvorište iza nje.

Uhvatio sam se za bravu te umiruće masivne kapije, osetio miris rđavog gvožđa, i sa naporom otvorio iskrivljena vrata. Veliko zvonce je glasno zazvonilo. Mehanizam na vratima. Prikucana tabla na vrhu kapije koja je govorila “jaja – 12 din.” se zaklatila.

Našao sam se u velikom salašarskom dvorištu. U njegovom kraju nalazila su se dva velika stoga slame i oko njih kokošinjac, šupa, štala i obor za svinje, sve sklepano od dasaka. Sve u istrošenom, zakrivljenom i propalom stanju. Sve je trulilo. U nastavku se pružalo prostrano dvorište po kom su slobodno i svaka u svom jatu lutale kokoši, patke, guske, ćurke. Dan je bio sunčan, i ja se setih prijatelja koji se divio našem dvorištu koje je bilo gotovo isto kao ovo ispred mene. Uvek bi odusevljeno izgovarao:

  • Ja bih tu stavio još i dva pauna.

Crni pas se šetkao sasvim prirodno među njima, i povremeno bi uzdignutih ušiju bacao ka meni sumnjičav pogled.

Još se niko nije pojavljivao, i ja sam uživao u daljem osmatranju ovog prizora ispred mene, a koji je bio veoma čest još dok sam bio dete, ali sada se samo sporadično mogao pojaviti iza nekih ovakvih, starih kapija koje su trulile pod zubom vremena.

Stajao sam u posebnom delu dvorišta koji je fizički odvojen ogradom u mnogo boljem stanju nego što je ulazna. Sa moje desne strane nalazila se uredna bašta sa posađenim povrćem, a sa leve bašta sa cvećem iza koje je bio ulaz u malu, skromnu kuću.

Začuo sam korake.

Na ulazu se pojavio deda, gazio je ponosno svoju osmu deceniju života obučen u dugačke gaće sive boje, kožnim papučama na nogama i iznošenim šeširom na glavi. U licu je bio izrazito crven, i pomalo bucmast, a oči koje su m mu nekada bile plave sada su postajale sive i sve mutnije.

Znao sam ga od ranije, to mi je bilo novo mesto za nabavku domaćih jaja, i već nekoliko puta sam kupovao kod njih. Živeo je sam sa suprugom, koja je bila dosta pokretnija i u boljem stanju nego on. Reklo bi se i nešto mlađa.

  • Dobar dan, dedice!

Rekao sam to glasno da bi me on čuo i razumeo. Zvao sam ga Dedica, i to mu nije smetalo. Štaviše, mislim i da mu je prijalo jer bi se svaki put nasmejao i ispričao neku dobru šalu. Poslednji put kada se to dogodilo, njegova supruga se prekrstila i pobegla u kuću. Ispričao je neku gadost, a ja sam se pošteno ismejao sa njim tek kada mu je žena nestala negde u kući.

  • O, to si ti? Dobar dan, dobar dan, bio je veseo.

Sporim korakom je sišao niz jedan stepenik koji je činio ulaz u kuću. Prvo štapom, pa nogom. Gledao sam ga kako to radi, spreman da pomognem ako zatreba.

  • Došao sam da kupim jaja, Dedice. Dvadeset komada mi treba.

Bio sam glasan i razgovetan. A on samo doviknu svojoj ženi šta da pripremi za mene.

  • Pa kako ste? Bio sam ljubazan.

Oboje su bili veoma stari, i imao sam strpljenja za njihovu sporost. Svaki put se to čekanje pretvorilo u zanimljivu konverzaciju. Ovoga puta nešto je bilo drugačije. Dedica je bio nešto ozbiljniji nego inače, i odgovori mi na jedan čudan način.

  • Znaš? Ja ustanem, nahranim i očistim svinje, pokupim jaja, žena pomuze krave. Mogu da sednem na bicikl i odvezem se do pekare po hleb. A gledam druge ljude, moje vršnjake pa i mlađe. Ljude koji to ne mogu. Evo ovaj komšija, i pokaza negde rukom, ne može ni da ustane iz kreveta a mlađi je od mene.

Potapša me po ramenu, i povede ka bašti sa povrćem da mi se pohvali paradajzom.

  • Čim mogu u ovim godinama da ustanem iz kreveta, znači da sam najbolje što mogu biti. Pa ne mogu ja ni očekivati previše, da igram fudbal ili picigen, jel?

Posmatrao sam ga. Bio je miran i nasmejan. Savršeno svestan izvesnosti nestajanja, pridigao je šešir na glavi. Sunčao je crveno lice, zatvorenih očiju, naslonjen na štap. Bio je zahvalan svakom novom danu koji može provesti kao dostojno ljudsko biće. Iz njega je isijavala mudrost koju samo godine iskustva mogu izroditi.

I savršena pomirenost sa onim što ga čeka.

Starost nije nikakva privilegija, pomislio sam.

  • A koliko uopšte imate godina, upitao sam radoznalo.
  • Sedamdeset sedam, dečko moj. Sedamdeset sedam, klimao je glavom gore-dole kao da sam sebi potvrđuje.
  • Moj tata ima sedamdeset pet, rekao sam ja.

Nisam znao zašto sam spomenuo oca? Već godinama smo bili u nekim čudnim odnosima, i nisam ga posećivao. Nije ni on insistirao da dolazim. Od kako je majka umrla, ućutao se sasvim, i u početku bi se, dok sam još dolazio redovno, ponašao kao da mu smetam, da ne želi da razgovara. Svaku pomoć koju bih ponudio je odbijao uz po koju proceđenu rečenicu zbog koje bih se osećao poniženo i neprijatno. Prošle su godine od kada sam ga poslednji put video.

Dedica je nastavio da klima glavom, gledajući ponosno u svoj paradajz.

  • Kada nemoć zakuca na vrata, čovek postaje zahvalan ako i ustane iz kreveta. Grozno je to dečko. A i ta nemoć je opet prirodna, tako da, obrni-okreni. Vratio je sivi nasmejani pogled na mene, lupio se po grudima i namestio šešir.

Uzeo sam pripremljena jaja, i pošao od Dedice sa nekim nejasnim osećanjem nelagode. On je izašao sa mnom pred kuću i kada sam već bio udaljen par metara od njega on doviknu:

  • Videćeš kad dođeš u moje godine, ako Bog da…

Kao da se setio gde smo prekinuli onaj razgovor kod leje sa paradajzom. Napravio je malu pauzu i pogledao u zemlju.

  • To bude za čas.

Rekao je to na neki uznemirujuće utišan način. Bio je i dalje veseo, a meni je bilo drago da ga ostavljam u dobrom raspoloženju.

Međutim, ja nisam bio raspoložen. Neka zagušljiva teskoba me je ophrvala dok sam u retrovizoru gledao Dedicu kako maše podignutim štapom u znak pozdrava. Smejao se otvorenih usta dok se smanjivao u mom retrovizoru.

Sledeći put kada sam otišao tamo, učinilo mi se da je kapija još više propala, iako nije prošlo mnogo vremena od moje poslednje posete. Tog puta nisam zatekao Dedicu. Njegova žena mi je rekla da se odmara, jer se ne oseća dobro. Čuo sam ga kako nešto dovikuje iz kuće, ali nisam razumeo šta?

  • Opet nešto laje, izgovorila je.

Rekla je to odmahajući glavom, obema šakama se držeći za obraze. Mislio sam da će izgledati zabrinuto, ali nije. Posmatrao sam njeno lice želeći da iz njenog izraza nekako pročitam ili protumačim kakvo je zaista Dedicino stanje. Siguran sam da sam samo ja bio taj koji je bio zabrinut.

Nejasno, i slabih paučinastih kontura, u misli sam opet prizvao sliku svog oca. Ležao je na našem starom kauču ispred televizora i ne gledajući u pokretne slike koje se emituju, a njegova siva retka kosa bila je sva raščupana od  jastuka na kojima je odmarao glavu. Televizor je pojačano kreštao, ali mu to nije smetalo. On je samo ćutao, i kroz prozor gledao u neke nepoznate ptice kako se neurotično igraju po samonikloj zovi koja se tu, pred prozorom, nalazi već godinama. One bi, posle kraćeg nervoznog rvenja i skakanja odletele nekuda. Zamišljao sam oca, kako ih prati pogledom uz onaj njegov, meni dobro poznat, dugačak i srceparajući uzdah. Siguran sam da bi tada razmišljao o njihovoj slobodi.

Dok sam odlazio, protresao sam glavom, kao da želim te neprijatne misli da izbacim iz svoje glave, da ih istresem kao kada istresam perut. Pitao sam se zašto me pomisao na oca toliko uznemiruje? Zaključio sam da misli uopšte nisu kao perut. Ostajale bi one u mom umu, teskobne i uporne i pojavljivale bi se periodično. Isplivavale su na površinu, i tada bi se moje telo umirilo, a pogled bi se spustio ka tlu.

Kada mi je predao pakovanje sa jajima sledećeg puta upitao me je:

  • Jel ideš ti u ženske?
  • Naravno, Dedice.

Bio je razdragan, i crven kao ćuran.

  • I ja ću večeras. Uhvatio me je za lakat i rekao mi to kao u poverenju, naslonivši se ka meni.
  • Važi Dedice, ako trebaju kola mogu ti pozajmiti. Prihvatio sam šalu, nekako radostan što ga to uveseljava.
  • Ma ne, ne trebaju mi kola. Ja to peške.
  • A baba? Ja sam nastavljao šalu.
  • Baba? Baba će da me okupa.

Bio sam postiđen što nisam odmah shvatio o čemu Dedica priča. Pogledao sam u njegovu ženu koja je stajala samo par metara iza njega sa nekom olupanom kantom u ruci. Smejala se srdačno i pretila prstom Dedici. Potom je otišla u drugo dvorište sa životinjama da im sipa vodu iz te kante. Gledao sam je kako to radi. Imali smo istu takvu, uzdužno prepolovljenu traktorsku gumu, iz koje se pojila živina.

Ali tada smo svi bili na okupu. I majka je bila živa.

Narednog puta, Dedica je bio u bašti kada sam došao. Bio je crven u licu više nego inače, tanke usne gotovo blede, a njegove staračke sive oči ovog puta su imale jasan plavi kvalitet u svom pogledu.

  • Dobar dan, pozdravio sam ga srdačno.

On se okrenuo, i kao da se ne seća ni mene ni naših razgovora rekao mi je:

  • Nije dobro.
  • Šta nije dobro Dedice? Ja sam i dalje koristio razdragani i radoznali ton.
  • Baba mi je u bolnici. Samo toliko mi je rekao.

Vratio je svoj plavi pogled na paradajz koji nije mario za njegove reči i brige.

  • Ma biće sve to u redu Dedice, nemoj da brineš. Moj odgovor je delovao neubedljivo i pohabano.

Pomislio sam kako bi većina ljudi odgovorila, i shvatio da bi to bilo baš na ovaj način koji sam upravo izrekao.

Ljutnuo sam se na sebe jer sam mogao biti i kreativniji u mom pokušaju da ga utešim.

Ali Dedica kao da me nije ni čuo, nastavio je.

  • Još mnogo stvari imam da joj kažem. Nisam stigao da joj kažem. Vremena je uvek malo.

Izvadio je iz džepa platnenu maramicu, izgužvanu i pocepanu na nekoliko mesta, i obrisao oči. Toliko snažno je pritisnuo maramicu, da je posle nje ostao ljubičasti trag na njegovim obrazima. Ja sam se upravo osetio neprijatno i nepotrebno u ovoj sceni koja se upravo odigravala, tragična a zapravo svakodnevna.

  • Nemojte tako, pa imate decu i unučiće.

Ne znam zašto sam to rekao.

  • Oni su u Kanadi.

Izgovorio je to veoma tiho, vrhom svog štapa mrveći jedan veći grumen zemlje koji se nalazio u njegovoj savršenoj leji.

Više nisam pokušavao da bilo šta kažem na tu temu. A i šta bih?

Ona zagušljiva teskoba koja mi pritiska grudi se ponovo pojavila, izgarala mi grlo, a ja sam se svojski trudio da Dedica ne primeti kako panično gutam topli letnji vazduh koji je lenjo mirisao na lišće paradajza.

  • Može dvadeset jaja, Dedice? Ne znam kako sam uspeo da procedim tu rečenicu.
  • Može dete. Ali moraćeš sam da ih pokupiš. Ja ne mogu da se saginjem. To je bilo babino zaduženje nekad.

Ponovo je usledila scena sa maramicom, i ponovno grebanje njome po očima i obrazima.

I taj ljubičasti trag na licu. Trag koji je maramica ostavljala za sobom.

Ožiljak od brisanja suza, pomislio sam.

Izašao je za mnom kada sam krenuo od njega. Obojica smo ćutali.

Ispred one njegove propale kapije, dok sam ga gledao u oči nemajući šta da kažem, jer, ne snalazim se baš najbolje u emotivnim situacijama, on je počeo kao da nastavlja neki dijalog iz svoje glave.

  • Venčali smo se 1962.godine, pa ti računaj. A kao da je juče bilo, da čovek ne poveruje!

Dedica se nije obraćao meni, bar mi se tako činilo. Delovao je kao da konstatuje očigledne stvari, i nastavio dalje da analizira svoje misli:

  • Čovek misli da nikada neće umreti, da to ne može njemu da se dogodi. Mnogi i u trenutku potpuno izvesne smrti misle kako će se nekim čudom izvući i nastaviti sa životom. Hm, kao da je juče bila svadba. Evo, ovde je bila klupa na kojoj smo sedeli.

Bio je zamišljen, sa slabim osmehom na crveno ljubičastom licu. Rukom je pokazivao mesto gde se nalazio šator sa svatovima.

Svoje suze nije brisao ovoga puta i one su, krupne, lile niz njegove obraze izranavljene maramicom.

Ja sam mislio da ću se ugušiti od straha i panike.

Uzrokovane čime?

Time što svi imamo rok trajanja? Time što se jasno sećam dugačkih dečačkih dana koji nisu imali kraja, a sada shvatam da je vremena malo? Malo je vremena za šta?

  • Jel brzo prođe?

Upitao sam ga to gledajući ga u oči, ali one su gledale kroz mene. Njegov pogled je šarao po licima svatova  u dvorištu.

  • Uskoro će.

Njegov odgovor je sledio krv u meni.

Izveo sam u trenu jednu smešnu i besmislenu računicu u glavi, i došao do rezultata da me do Dedicinih godina čeka samo vreme jednog stambenog kredita.

Osmehnuo sam se, a u sebi sam goreo. Preklinjao sam za malo vazduha…

Vozio sam vrlo brzo dok se nisam zaustavio ispred dobro poznate kuće. Trava je bila nepokošena i visoka, a kuća je izgledala zapuštena, kao da niko ne živi u njoj. Brava na kapiji je bila zamenjena za onu sa mehanizmom za lako otvaranje i zatvaranje a umesto kvake se nalazila kugla, naježio sam se kada sam uhvatio njenu hladnoću. Sama kapija je bila u očajnom stanju. Vrata su se nakrivila, a nekada crvena boja se u ljuspicama ljuštila i pokazivala boju rđe. Trulila je.

Koliko je prošlo? Mnogo godina… Previše vremena.

Srce mi je lupalo kao da će da iskoči iz grudi.

Žmureći sam mogao da se krećem ovuda, i vrlo brzo sam došao do požutelih starih vrata i ušao u kuću. Sunce je zalazilo, i u prostoriji je vladala pomrčina, ali ja sam ga jasno video kako sedi u svojoj fotelji. To je bila njegova fotelja. Ćutao je, a pogled mu beše uperen na prazan sto ispred njega. Kosa mu je bila retka i raščupana baš onako kako sam zamišljao. Siva i tanka kao paperje.

Prostorija je mirisala na starost i neoprane sudove.

  • Zdravo tata, rekao sam.

On je podigao svoju raščupanu glavu, začkiljio očima prema meni i upitao:

  • Sine? Jesi li to ti, sine?

Zvučao je kao da me je očekivao. Pritisnuo sam prekidač i prostoriju je obasjala svetlost.

Sve je bilo baš onako kako se sećam. Ništa se nije promenilo, osim što je izgledalo staro i potrošeno. Čak je i prašina i paučina počela da osvaja ovo mesto.

Cela kuća je tako izgledala.

Otac je tako izgledao.

  • Ja sam, tata. Kako si? Hoćemo li po kafu?

Nisam ga gledao u oči. Nisam smeo. Osećao sam nejasno definisanu krivicu, a nisam znao zbog čega. Automatski sam na brzinu skuvao kafu i oprao sudove koji su bili nagomilani. Još uvek sam se dobro snalazio u ovoj kuhinji. Bio sam zadovoljan zbog toga. Nadao sam se da tata primećuje kako se snalazim kao u svojoj kući.

Obojica smo ćutali.

Stavio sam šoljice za kafu na sto.

Setio sam kako smo često tata i ja to radili. Kafenisali, samo nas dvojica. Ali dok smo svi bili na okupu, dok  sestra nije otišla preko granice i dok majka nije umrla. Sestra nije mogla doći na majčinu sahranu, zbog nekih imigracionih stvari, nisam se razumeo u to.

A sada? Kako će to sada izgledati?

Bio sam neverovatno uzbuđen, i mogu slobodno reći uplašen.

Ima nešto patološko, takmičarsko i suparnički na relacijama otac-sin. Nešto bolesno i neobjašnjivo.  Nisam se razumeo u to, ali jasno sam osećao.

Zašto bi inače bilo toliko teško?

Setio sam se Dedice, ne znam zašto, i rekao:

  • Tata, moram da ti kažem mnogo stvari.

On je tada podigao pogled sa stola i uspravio svoju raščupanu paperjastu glavu otkrivajući mi svoje ostarelo lice.

  • Reci, sine?

Njegov pogled je i dalje bio bistar i zelen, ali lice mu je bilo ostarelo i prošarano dubokim borama.

Iako mu je lice delovalo nekako pepeljasto, od uglova očiju, pa dole ka obrazima su se jasno isticale dve ljubičaste pruge nejasnih kontura.

Kao dve opasne duboke reke.

Dva ožiljka od brisanja suza.

 

 

 

(Visited 21 times, 1 visits today)

9 Comments

  1. dragec

    Evo poceo i meni jedan takav oziljak da se stvara nakon citanja ovog fantasticnog teksta!

  2. Ivan

    Prica je Kao casica pelinkovca, bravo.

  3. Moma

    Ne mogu da izađem iz tog dvorišta, sve miriši na uspomene. Hvala Emberici.

  4. Rasplakala me je priča. Budi emocije ..jake emocije i sećanja.

Leave a Reply

%d bloggers like this: