piše : Rea Sartori
Otac je bio fizički radnik. Tovario je džakove peska na Peščari. Svako bi jutro biciklom kroz grad, pa kraj Morave, do Peščare. Zvali su ga drugovi s posla, podrugljivo- Nerandža! On se samo smeškao i ipak od svake plate kupovao po gajbu narandži na pijaci. Kad bi stigao kući, svakog prvog u mesecu, njegova deca bi već čekala za stolom, da ručaju zajedno pileći paprikaš i slatko se najedu narandži. Majka bi tog dana bila nasmejana ko nijednog drugog. Za stolom bi govorila:
„Je’te deco paprikaša! Neće nerandže pobeći!“
„Narandže, majko!“, ispravila bi je starija kći.
„Pa, to sam i rekla- nerandže! Ajd, bogati dete, ne zvocaj mi!“
Pilećeg paprikaša bi uvek ostalo i za dan posle „nerandži“.
Otac bi ljuštio narandže dok mu prsti ne postanu narandžasti toliko da ih ne može cele nedelje oprati. A majka bi samo gledala i smejala se ko da je kakav praznik.
„Majko, uzmi ti!“, nudila su je deca.
„Neka, more! Je’te vi! Ja, kad vidim vas kako jedete, odmah mi je srce sito, ne moram nikad nerandžu okusiti.“
Dvadesetak godina kasnije, u iznajmljenom stanu, mlada žena ljušti narandže i ređa na tanjir.
„Deco! Narandže su na stolu!“
Deca pritrčavaju i halapljivo se bacaju na kriške slatke kao med, neodoljive. Časom sve nestane.
Mlada žena vadi iz kese još jednu, onu koju je skrila od naleta dečije gladi i prinosi svojoj majci.
„Majko, molim te, uzmi narandžu!“
„A što nisi uzela ti, nego si sve deci dala?“, pita je ona.
„Majko, nije meni do narandže! Uzmi ti, molim te!“
„Neću tvoje nerandže! Daj ih deci!“
„Ma, deca su dovoljno dobila! Ako još koju pojedu, prosraće se od narandži. Uzmi!“, moli je kćer.
A majka tvrdoglavo vrti glavom u znak odbijanja.
„A što nećeš, majko!? Nisi htela ni kad smo deca bili. Uvek mi je bilo žao zbog toga. Nekad sam mislila da ću se zadaviti od narandži jer ti ni krišku uzela nisi a mi jedemo ko prasići.“
„Uzmi prvo ti! Ako ti pojedeše krišku nerandže, onda je možeš i meni dati. Uzeću.“, veli joj majka i značajno je gleda.
Stade mlada žena zbunjeno buljiti u nju.
„A kakve to veze ima!? Šta će meni narandže?“
„E, baš trebaju i tebi nerandže, kad ti majka veli! Uzmi ti, pa ću i ja!“
Neka čudna nelagoda joj se kroz grudi zavrte. Sve joj se čini, ako li pojede tu krišku što joj majka veli, zastaće joj u grlu. Osvrće se, gleda decu kako se igraju i smeju. Pojela su sve narandže. Samo je još ova jedna ostala. Gleda majku…
„Znam šta hoćeš da mi uradiš! A vala ću se stisnuti i oljuštiti ovu narandžu za tebe, mene i oca. Hoću, velim ti!“
Stari otac sedi za stolom i puši, smeška se.
Ona upre da onu narandžu oljušti. A prsti neće, spleli se, uzdrhtali. Suze joj navreše na oči, okrenu se ocu i reče:
„Oče, molim te, oljušti nam ti!“
Leave a Reply