piše : Nenad Baraković
“Gotov si”, rekao mi je. Gotov sam, pomislio sam.Probudio sam ga slučajno iz dubokog sna. Pojavio se iz šume. Niotkuda. Brada, rogovi i kozije noge. Zasvirao je čarobnu frulu. Pratile su ga nimfe i satiri kada se stvorio ispred mene i promenio hiljadu lica, glasova i duša. Pritisnut užasima, podzemljem i paklovima tražio sam opravdanja, izgovore i razloge dok sam lepkom pritiskao komade srca koje je ludački tuklo i davao novi smisao besmislu. Crvena zavesa se podigla. Mirisala je na nepoznato, obmane, tuposti, gluposti.
Svest
Podsvest
Savest
Loša vest
Stvarnost ofarbana bojama smrti koje ne mogu da vide. Demonski tonovi koje drugi ne mogu da čuju.
Svest
Podsvest
Savest
Loša vest
Dopiru besmislene melodije koje bi samo neko stvoren od nezdravih mogao da izmisli. Histerija obuzima razum i vrši teror nad postojanjem svega što je racionalno i sveprisutno.
Svest.
Podsvest.
Savest.
Loša vest.
Pokušavam dohvatiti vodene boje na stolu i dotući sivilo ispred očiju koje podmuklo pleše, rita i stenje. Seda kosa i iščupani živci iz mladog tela puzali su po terasama horizonta koji nije imao kraj. Pljuvačka na podu. Jezik u grlu postaje sve deblji i teži. Davim se.
Pogled kroz mutne vode koje obuzimaju i prelaze preko glave. Kvase suva usta. Kvase glavu koja ostaje bez daha i uzdaha. Gušenje. Misli se odbijaju od zid kao kuglice od fliper. Krv se brzinom svetlosti pentra i udara u mozak.
Svest
Savest
Podsvest
Loša vest
Pucaju kosti. Držim se rukama za nebo. Nogama udaram o pod i vrištim. Njegovo veličanstvo. Precenjena iluzija pred očima. Skida svoju prevarantsku masku i konačno vidim njegovo pravo lice. Lice večnog i beskonačnog u sekundi. Sekunda je vek. Trenutak je prožet našom večnošću i bespomoćnosti. Nakaza. Vreme bezvremeno. Ne prolazi i neće. Ne osećaš telo, ne osećaš oznojane dlanove. Razdvajaju se. Odlaze. Napuštaju torzo i postaju sloboda koju toliko želimo dok tonemo u sopstvene težine , uske prolaze tesne duše. Gmižem kao zmija tražeći parče svetlosti ispod kamena koje će ga obojiti. Nema je, ne postoji. Avetinjsko urlikanje i grčevi.
Svest
Savest
Podsvest
Loša vest
Izdržati. Još jednom. Još jednom izgori u vatri čekajući sledeći prizor, prizor kraja i smrti koja ne postoji i nikada nije. Samo je menjala oblike i načine prisustva u svom nepostojanju. Gospodar laži , obmana i podvala. Već viđeno u matrici kroz koju me provlači i siluje “repeat” dugme. Zaglavljeni u beskraju, uhvaćeni u raskoraku. Iskorak u večnost, lažni poslednji sat, minut i sekund opet proživljeni. Ne pomeram se. Beži u svoju šumu. Čujem zvuk njegovih kopita. Lažni mir prekriva grad. Čekam sledeći. Još ovaj put. Zavesa se spušta.
Svest
Podsvest
Savest
Loša vest
ovaj tekst je prvobitno objavljen na bratskom portalu “Gledište“
Leave a Reply