piše : Rea Sartori
Rado se sećam tog dana. Čudno je, ali baš tog dana je učiteljici umro muž. Bili su dugo zajedno, imali su decu, već odraslu. Sećam se da su je zvali u direktorovu kancelariju zbog hitnog poziva. Kad se vratila, na njenom licu se nije videla nikakva promena. Jednostavno je sela i rekla:
–Upravo su mi javili da mi je umro muž. Čudno, od srčanog udara.
Redom smo se snuždili i krenuli da joj izjavljujemo saučešće. Gledala nas je belo a onda prekinula to.
–Ajde, sedite svi na svoja mesta! Nije on umro sad, umro je odavno. Umro je onda kad je umro u mom srcu. Ožalila sam ga, ima tome mnogo godina.
Bili smo deca, bili smo zbunjeni tim objašnjenjem. Kako neko uopšte može da umre pre smrti?
Zašto se rado sećam tog dana?
Tad sam se prvi put zaljubila, u dečaka koji je seo pored mene, pridošlice, da ne sedim sama. Imao je divne, tople oči, mio glas, prelepu dušu. Nikad nije umro u mom srcu. Rado se sećam tog dana, rado verujem da postoje ljudi koji ne mogu nikada umreti u našim srcima.
Leave a Reply