ONA UZIMA

piše : Igor Ember

„Pokušao je da se ubije, isekao je vene pre neki dan“, reče Ljilja bezizražajno, dok je prilazila da se pozdravi sa njim.
Osetio je njen kiselkasti zadah obojen prošvercovanom rakijom za leđima, dok je tiho govorila naslonjena ka njegovom uvetu. Videla je da sa interesovanjem gleda mladog momka kako leži u postelji, u sobi tačno preko puta ambulante. Njegove kese sa infuzijom su izgledale drugačije od uobičajenih, a leva ruka mu beše sva u zavojima.

„Pa, zar je pomislio da će se tek tako izvući?“ odgovorio joj je, i okrenu se na petama ka Ljilji da je osmotri. Nisu se videli već nekoliko meseci, i sada je izgledala još zapuštenije nego inače. Ispred sebe se oslanjala na hodalicu, svu izubijanu, koja je na mestima pokazivala znakove rđe.
Videvši da gleda u jadno stanje njenog pomoćnog sredstva za kretanje, rekla je skrušeno „Samo ovo su imali da mi daju u bolnici. Ne mogu više da se krećem bez nje.“
„Znači, nije ti dobro?“, upitao je.
„Čim smo ovde, znači da nikome od nas nije“ odgovorila je pomirljivo.
Ljilja je mlada žena od svojih tridesetak godina iz nekog malog mesta u okolini Sombora, niska i obična. Bucmaste građe i jako pričljiva, nekada i previše za njegov ukus, nije se na njoj mogao izdvojiti nijedan detalj koji bi joj dao nekakvu osobenost koja bi mu bila draga. Previše voli alkohol, ali bila je osoba sa kojom bi najradije provodio vreme dok je boravio u bolnici. Smatrao ju je prijateljem.
„Tebi su opet krenuli bolovi?“ upita sada Ljilja njega, jer je razmena simptoma kao neka vrsta upoznavanja među bolničkim pacijentima, kao kada se psi njuše pre igre. Delovala je zabrinuto, ali opet pomireno.
Odgovorio je sa kratkim „da“, i okrenuo glavu od nje vraćajući pogled na momka u ranim tridesetim koji je samo zurio u plafon, što zbog njegove znatiželje, ali velikim delom zbog mirisa znoja koje je Ljilja širila oko sebe, a koji je on toliko mrzeo.
Znali su se iz bolnice od ranije, godinama, i znao je da nisu u pitanju bile njene higijenske navike, već efekti leka koje su uglavnom svi dobijali na ovom odeljenju, a verovatno i napora koji je ulagala u svaki korak koji bi napravila. Taj isti miris znoja se širio čitavim ovim odeljenjem i beše slatkast i lenj, uz nekakav metalni gorki kvalitet, po čemu je nepogrešivo mogao znati da potiče od lekova kojima bi ih punili.

„Ko je, šta je, odakle je?“ zapitao je Ljilju glumeći ravnodušnost, i glavom klimnu u pravcu novog člana ove jadne i nesrećne porodice koja se otprilike polugodišnje okupljala na odeljenju neurologije.
„Neće da priča ni sa kim, čak i sa lekarima vrlo malo razgovara, a sa nama ostalim pacijentima ni reč ne progovara. Nikog nisam videla da mu dolazi u posete, a već dve nedelje leži ovde. Zato su ga i premestili u sobu 21 da bi bio stalno bio na oku sestrama. Priča se po hodnicima da je neki muzikant, i da mu se ruka oduzela. Još jedna priča koju ne želim da čujem.“
Približi im se tada glavna sestra sa gomilom papira u rukama, i Ljilja reče „Odoh ja, ova uvek nešto prigovara kada sam van sobe, a ovamo mi govore da bih trebala da vežbam kretanje. Vidimo se na kafi u kupatilu.“
I sa velikom mukom se okrete i zaputi ka svojoj sobi. Gledao ju je kako je odlazila i pomisli kako joj ova godina baš i nije bila dobra, hodala je u nekoj vrsti polučučnja i kad god bi podigla nogu, mogao je videti kako joj članak na desnoj nozi mrtvo i mlitavo pada na mestimično iskidan plavi bolnički linoleum.
„Zaista joj je loše, valjda će je zakrpiti“, pomislio je nervozno.
Prišla mu je glavna sestra o kojoj se ne bi imalo mnogo šta ni reći, osim da se uklapala u sve stereotipe koje prate glavne sestre po bolnicama. Obratila mu se glasom promuklim od dernjave i cigareta i samo rekla „ovuda“. Smeštala ga je u sobu gde će provesti narednih nedelju dana na lečenju.

„Profesor je rekao da te smestimo u sobu 21, pošto misli da ćeš dobro uticati na novog pacijenta.“ Glavna sestra je to izgovorila pompezno i zvanično, gledajući prostoriju ispred sebe, kao da gleda neku balsku dvoranu a ne bolničku sobu koja je, pri tom, u veoma jadnom stanju.
„Ja?“ upita on iznenađeno upirući prst u sebe.
„Da, ti“ odgovorila je ne gledajući ga, već davajući znakove rukom nekim mladim medicinskim sestrama koje su imale zadatak da mu nameste krevet.
„Približne ste generacije, imaćete o čemu da pričate. Ostale sobe su svakako pune.“ Stavila je tačku na ovaj razgovor. Pogled glavne sestre mu je delovao nekako prezrivo.
Zapravo, bilo mu je drago što u sobi nema nepokretnih ili polupokretnih pacijenata. Oni su stalno nešto tražili, dozivali, tražili pomoć. Nije mu padalo teško da pomogne tim ljudima, ali buka koju bi proizvodili, ti krici u pomoć koji bi svaki put postajali glasniji u nameri da nekog dozovu, bili su mu strašni i nepodnošljivi, pa je svaki čas iskakao iz kreveta da pomogne oko stvari koje nisu zahtevale medicinsko znanje. Nažalost, svi su se ovde poznavali. Svakog od pacijenata je već sretao na nekoj terapiji ili pregledu, glačao sedišta po čekaonicama sa nekima, tokom boravka u bolnici pio kafu sa njima. Razgovarao je sa njima, znao većini imena. Medicinskim sestrama je nekada bilo potrebno mnogo vremena da samo uspeju da se odazovu ovim pozivima, bilo ih je svega dve u svakoj smeni. A svima njima putevi bi se ukrstili u bolnici.
Slatke devojčice su namestile njegov krevet, i legao je u desno i preko puta novajlije koji je i dalje zurio u plafon i koji bi samo povremeno podigao ruke i stiskao šaku u pesnicu po nekoliko puta, kao da vežba. Kada bi to učinio očigledan grč bi se pojavio na njegovoj ruci, a on bi razočarano vraćao ruku na grudi. Zavoji na ruci su mu bili mestimično obojeni onom smedjom bojom osušene krvi, pomešane sa jodom za dezinfekciju.
„I on će uskoro smrdeti na ovu bolnicu“ pomislio je sa žaljenjem.
Predstavio mu se, medjutim mladić je samo ćutao. Trudio se da ga dobro osmotri, bio je u svojim ranim tridesetim godinama, crnomanjastog tena i jake čekinjaste brade sa nešto dužom crnom lepom kosom koja je sijala ne prepodnevnom suncu. Oči koje mu behu uperene u vis bile su boje sveže ispržene kafe, i presvučene finim mutnim filmom karakterističnim za one depresivne i nesrećne. Toliko takvih pogleda se nagledao po ovim sobama i hodnicima.
U bolnicama, nesreća je opipljiva.

Lek je počeo da ulazi u njegovo telo i on oseti poznati metalni ukus u ustima, taj dobro poznati veštački ukus, koji je sam po sebi ukazivao na na brutalnost i nakaznost terapije koju su svi mahom dobijali na tom spratu. Želeo je što pre da zapali cigaretu, i pokuša da otera ogavni ukus leka iz svojih usta.
Pacijenti su imali posebno mesto za pušenje koje se nalazilo u kupatilu na tom spratu. Kupatilo je bilo rastureno i nije funkcionisalo ništa osim malog lavaboa na sredini prostorije. Kabine za tuširanje su služile kao mesto gde su se držala invalidska kolica, štake i druga pomoćna sredstva za kretanje. Pacijenti bi posedali na kolica, pili kafu, šalili se, i terali zle duhove od sebe samih, histerično se smejući stvarima koje čak nisu ni smešne. Prostorija je smrdela poput jeftine kafane.
Boca iznad njegove glave se ispraznila. Ustao je tada da pođe ka kupatilu noseći cigarete u ruci, kad novajlija iznenadjeno upita „ima li to negde mesto za pušenje?“ Klimnuo je, gledajući u njegove kafene oči prekrivene onim finim mutnim filmom, i rekao samo „ajmo“. Sporo je ustao iz svog kreveta, nazuo patike, prišao mu nesigurno i rekao „ja sam Zoran“…
Tako su se upoznali.
Pušionica je bila pusta, mogao se videti samo plavičasti dim koji je lebdeo u vazduhu od nekog prethodnog posetioca. Mnogo je smrdelo na tu jeftinu kafanu, ali boravak u njoj bio je nužda svakog pušača koji je bio na lečenju. Napunili su čašu od jogurta vodom i napravili pepeljaru na taj način. Posedaše u kolica kroz koja su im ispadale zadnjice i činilo se da im to ne smeta.
Prvo su ćutali neko vreme, ispirajući duvanom svoja opoganjena usta, vrteći svako svoju cigaretu u prstima. Nakon nekoliko dimova, on uperi pogled u Zoranovu povijenu ruku i reče „a šta ti je ovo trebalo čoveče?“.
Zoran je prvo ćutao zamišljeno nekoliko momenata, razmišljajući da li da odgovori.
„Ja sam pijanista“ reče, „a desnu ruku praktično više nemam, ne mogu da je kontrolišem. Mrtva je, razumeš? Dve decenije upornog vežbanja da bih bio dovoljno dobar da se zovem pijanistom. I šta sada? Ja od ovoga živim.“
„A ti? Šta je sa tobom?“ upitao je Zoran gledajući u stranu, pogledom ispitujući ovu prljavu, ali dragocenu prostoriju, delovao mu je iznervirano.
Zoran je tada čuo priču o nezadrživom bolu, njegovoj iznenadnosti i jačini. Ispričao je tu priču tečno, i sa svim važnim detaljima da bi izbegao dodatna pitanja. Ona beše ispričana mnogo puta, i izgovorena je ravnodušno pogledom uperenim u žar cigarete.
Zoran ga je gledao sa radoznalim užasom u pogledu. „Zar to tako ide?“ upita.
„Ne znam“ rekao je, „to je čista lutrija“.
Zoran je spustio je glavu smrknuto, lepa kosa mu je prekrivala lice.
„Imaš li nekog da ti pomogne?“ upitao je pogledom uperenim u Zorana.
Zoran zadrža glavu pognutu, i odrečno klimnu, sporo i u tišini. „Sveže sam napušten.“ rekao je podsmevajući se sam sebi. Sada je bio red na njega da ispriča svoju priču, a Zoran je pričao tužnim tihim glasom o svojoj supruzi koja ga je napustila pod pritiskom familije nakon pet godina zajednčkog života. „Za dva dana je već bila u Austriji“, rekao je sa još izraženijim samopodsmehom. Obrisao je lice zavojima na svojoj ruci i reče prenuto: „Ne, nemam nikog.“
Ponovo je usledilo ćutanje i razgledanje prostorije, dok tišinu nije prekinulo njegovo pokazivanje ka Zoranovim rukama, „To ti i nije neko rešenje, svi smo to pokušali na neki način“, reče Zoranu smrknuto.
„Šta ste pokušali?“ odgovori Zoran.
„Pa, da se ubijemo“ rekao je spremno.
„I niko nije uspeo?“ sarkastičan je bio Zoran.
„Neki jesu“, odgovorio je bez trunke emocija, bacajući opušak u čašu sa vodom i odmah paleći drugu.

Zoran je ćutao a on nastavi: „Ali eto, ja ne mogu tek tako da se odreknem života. Vidiš, postoje neke male šanse da se živi kvalitetno, priča se već godinama da će svi dobijati lek preko Fonda. Sa druge strane da li si ikada pomislio čega se sve odričeš? Eto, samo zamisli da više nikada ne čuješ zvuk klavira koji toliko voliš, ili da ne vidiš nebo, ne osetiš miris mora, bilo šta jebiga, shvataš me?“
Zoran je očigledno shvatao, jer je samo sa krivicom pogledao u zavoje na svojoj ruci. Klimao je sporo glavom, i znojio se.
„Nego čuj, idem do automata za kafu da nam donesem kafu. Piješ kafu, zar ne?“ reče napadno veseo, a Zoran sa usiljenim smeškom klimnu glavom.
Doneo je kafu nakon par minuta u malim plastičnim čašicama, a Zoran svoju prihvati sa zahvaljivanjem i spusti je na lavabo pored. Sledeći put kada je podigao tu istu plastičnu čašu, ona mu jednostavno ispade iz ruke i kafa se proli po podu. Zoran je podigao pogled ka njemu, bespomoćan i upitan.
Usledilo je nedelju dana zajedničkog bolničkog života, i vremena je bilo na pretek. Razgovarali su o svemu, ponekad bi i Ljilja dolazila na svojim nogama. Terapija joj je pomagala i ona je delovala veselo. On je znao da u ovakvim prilikama uvek dolazi do zbližavanja od kog je on rado bežao. Ali situacija nije dozvoljavala takav luksuz, i oni su se, hteli-ne hteli zbližili, tako što su pomagali jedan drugom, razmenjivali knjige, šalili se sa Ljiljom. Zoran je delovao zadovoljan.
Tema o samoubistvu se, za to vreme, nije nikada više spomenula, a Zoranu su skinuli zavoje sa ruku, i on je mogao videti posekotine, crveno-crne boje, nespretno načinjene na levoj podlaktici. Bilo mu je istovremeno i stražno i tužno što to mora da gleda. Kad god bi ušle u njegov vidokrug on se zgražavao kao da ih prvi put vidi. Bile su tu uvek, tako teške poput nekog podsetnika, ali bilo mu je istovremeno i drago jer neće morati još dugo da ih gleda.
Kada se nakon nekoliko dana spakovao poželeo je Zoranu sve najbolje i da se što pre oporavi. Zaista je mislio to što je govorio, a Zoranov kafeni pogled beše raznežen, ali očigledno srećan i pun nade. U hodniku ga je sačekala Ljilja, koja ga je u znak pozdrava lupila šakom po zadnjici i uzviknula za njim šaljivo „Znaš, ako ikada budeš hteo da se ponovo ženiš, tu sam!“
On samo vrati pogled na Zorana, lupi dvaput šakom o vrata, namignu i ode svojoj kući, u svoje probleme, sanjarije, poslovne i porodične stvari koje su se strašnom brzinom komplikovale…
„Oblak“, tako se zove udruženje obolelih u gradu.
Okuplja one manje srećne, i nabavlja štake i invalidska kolica, ujedno je i dnevni boravak za one kojima je to potrebno. Ponekad bi umeli da organizuju i i poneko korisno predavanje o dometima medicine u lečenju njihove bolesti, ali najčešće služi tome, da član udruženja dodje i da vidi da nije jedini sa problemom, da ima neko gori od njega.
Socijalizacija na nekom tužnom nivou.
Upravo to mu je pomagalo da se oseća bolje, zato što ima neko u gorem stanju nego što je on. Bilo je potrebno samo da imaš dijagnozu i uplatiš simboličnu članarinu.
Tog dana su svi bili pozvani na slavu udruženja, neki svetac, činilo mu se. Otišao je sa namerom da se napije sa Ljiljom, kao i svake godine. „Valjda je nije opet uhvatilo, pa da je u bolnici“ pomislio je. To bi ga prilično razočaralo.

Znao je da je malo kasnio na svečani govor pred ručak, ali na takvim mestima to niko ne uzima za zlo. Kada je ušao video je mnoga poznata lica iz bolnice. Ljilja mu se osmehivala lupkajući po stolici koju je čuvala za njega, što ga učini zadovoljnim.
U čelu stola stajala je predsednica udruženja, jedna otužno ljubazna, vitka ženica pedesetih godina. Uvek je imala savršeno sredjenu frizuru i pućila je usne dok priča. Rekla je baš u trenutku kada je sedao pored Ljilje, „…jao da, nisam vam predstavila našeg novog drugara…“, obraćala im se kao nekoj deci i kao da je učiteljica, ostavljajući odbojan utisak na sve prisutne.
Ljilja ga je gurkala nogom ispod stola znajući tačno šta ovaj misli.
Svojom bledom rukom, nalakiranom predivnim lakom za nokte, pokazivala je na osobu u invalidskim kolicima koja je sedela u prvom redu, skoro do nje.
Osmotrio ga je, bio je ošišan do glave, nespretno i preko volje, neke negovateljice tako rade. Glavu je povremeno nekontrolisano trznuo levo-desno, a ruke mu nisu bile mirne ni jednog momenta, njih bi pored stalnih trzaja povremeno i dizao iznad glave. Nije imao snage u vratu da bi držao pogled usmeren ka okupljenima, pogled mu je lutao po podu, kao da se sramoti nečega. A i kada bi u retkim trenucima uhvatio njegov pogled, mogao je videti samo crnilo koje mnogi jaki lekovi čine ljudskim očima. Poznati su mu već ti prazni i polusvesni, sedatirani pogledi. Usne su mu bile oklembešene i balavile su, a negovateljica koja se dosadjivala u ćošku bi povremeno poskočila i obrisala mu pljuvačku koja se cedila na prljavi frotir koji mu se nalazio na grudima.
„Portiklica“ pomislio je, i oseti grudvicu gorčine kako nastaje u dnu grla. Ponadao se dobroj pijanci u tom trenutku.
„On je naš muzičar, pijanista“, nastavila je svojim ljubaznim glasom predsednica, a njega poput groma obuze jedna ideja. Strašna, najstrašnija koju je mogao da zamisli. Zlobna i perverzna obuzimala mu je misli, a ona, do malopre samo grudvica gorčine obuze ga potpuno, pritiskajući ga svom svojom neobjašnjivom težinom. On samo naglo ustade sa stolice koja je razbudila sve uspavane goste, i pritrči balavom čoveku u invalidskim kolicima. Uzeo mu je levu ruku i pogledao podlaktice. Na njima je video nekoliko poprečnih velikih ožiljaka, koje su mu jasno ukazivale na to čiju ruku drži.
„Zorane?!“ uzviknu, hvatajući odgovarajuće uglove njegovog pogleda u želji da prepozna onu kafenu nijansu kojoj se često divio pre samo par godina.
On teško podiže glavu ka njemu u nekom jezivom, mokrom osmehu, i dalje polupraznih očiju i na slogove izgovori njegovo ime, čak mu i glas beše drugačiji. Hrapav i promukao.
Negovateljica ga je odgurnula da bi mogla da obriše Zoranova iskrivljena usta, koja su joj osmehom samo napravila dodatni posao.
Okrenuo se nabranog čela i vlažnog pogleda, i potražio svoje stvari da napusti ovaj odvratni, tužni skup. Ljilja ga je razrogačeno gledala ne znajući o čemu se radi, dok je Zoran mlatio rukama u pozadini izgovarajući na slogove njegovo ime iznova i iznova, dozivajući ga da ostane.
Kao neko prokletstvo.
On istrča napolje nenormalan od svega što mu upravo dogodilo.
Ljilja sa teškoćom, prateći ga, dotetura se do ulaza, podiže flašu piva i uzviknu za njim.
„A cuga?“