piše : Rea Sartori
Čas prvi:
“Presveta Vladarko Bogorodice, samo si Ti jedina čista dušom i telom; samo si Ti jedina nadvisila celomudrije i devičanstvo; samo si Ti jedina postala obitelj svekolike blagodati Svetoga Duha! Ne odbaci mene nedostojnu, nečistu, koja dušu i telo oskrnavi slastoljubivim životom svojim; očisti um moj od naklonosti k strastima; obrati k besprekornim težnjama bludeće i slepe pomisli moje; budi rukovoditeljka osećanja mojih; oslobodi me od gospodareće u meni rđave i sramne sklonosti prema predrasudama i strastima; oslabi greh koji me mori, daruj bodrost i razboritost bednom, pomračenom umu mom, da bih se ja, izbavljena od grehovne tame, udostojila slaviti Tebe, istinitu Mater istinite Svetlosti..“
„Jebem ti mater! I jebem ti Bogorodicu, i sve živo da ti jebem! Kontaš li ludačo da je jedan sat po ponoći, da sam jedva zaspala, da ću da ubijem nekoga ako me još jednom probudite!?“, drala se besno žena s kreveta do vrata, u sobi broj 1, na L odeljenju.
Imala je oko četrdeset godina, masnu, sedu kosu i ispucale usne. Tog jutra beše primljena. Tek pridošla iz spoljnjeg sveta bila je neupućena u Marijinu dvadesetčetvoročasovnu torturu nad ostalim, neverujućim ili manje verujućim svetom.
Čas drugi:
„Preklinjem Te, Roditeljko Nezalazne Svetlosti, počuj šta ću Ti kazati: ja bednik tonem u glibu; mnoštvom grehova oskrnavih zemlju, i izgleda mi: zemlja jeca i sa uzdahom pokazuje na mene nepodmitljivom Sudiji, pozivajući svedoke i sunce i nebeski svod sa zvezdama; bura misli mojih već me potapa u očajanje; duša moja sa trepetom pristupa očekujući presudu. Sva je nada moja u Tebi, Bogorodice! Stida je puno lice služiteljke Tvoje…“
Tišina. Samo Marijin tihi glas boji sobu u čudnu plavičastu svetlost. S prozora u svet ona vidi samo mesec i zvezde, samo put koji se nigde ne završava, niotkuda počinje.
Kad je po drugi put u novom danu izgovorila „Amin!“, krenu lagano do sestrinske sobe. Bila je zaključana. Svetla su u svim sobama bila pogašena, kao i u njenoj.
„Sestro! Sestro!! Sestro!!!“, dozivala je pred vratima.
„Šta sad opet hoćeš, Marija!? Idi u sobu! Pomoli se i spava!“
„Sestro, ne mogu da spavam! Daj mi jednu plavu pilulu. Zaspaću ako mi daš!“
„Marija, već sam ti dala plavu pilulu! Dobićeš sutra drugu! Brzo nazad u krevet!“
„Dobro sestro!“
Čas treći:
Marija kleči pored svog kreveta, ruku sklopljenih u molitvi:
„Djevo Vladičice, Bogorodice, Ti si u utrobi nosila Hrista Boga, Spasitelja našeg, na Tebe polažem svu nadu, u Tebe se uzdam, jer si Ti iznad Svetih Bestelesnih Sila. Čuvaj me Prečista, svojom božanskom blagodaću; rukovodi mojim životom, saglasno sa svetom voljom Sina Tvog, i Boga našeg. Daruj mi otpuštenje grehova, i budi mi pribežiste, okrilje, zaštita i putevoditeljka u život večni. U strašni čas smrti ne ostavi me, Vladičice, nego pohitaj mi u pomoć i istrgni me iz ruku demona mučitelja…“
Zaškripa krevet do vrata. U par koraka ona žena što joj još niko nije znao ime nađe se iza Marijinih leđa. Mariji polete glava nazad, pa napred, pa u stranu. Žena je beše dohvatila za kosu i snažno joj je drmala glavu amo-tamo.
„Hoćeš sad da ti jebem mater!? Koga ti, bre, zajebavaš!? Da je bilo tvog jebenog Boga i tvoje jebene Bogorodice, ja ne bih bila ovde! Ovde bi ležao ubica moje dece! Mater vam u pičku, svima vama bogomoljcima! Govno je išlo u crkvu svaki dan, a onda je uzeo pištolj i pobio ih na spavanju! A kad sam izbegla metak, dohvatila sekiru i odsekla mu ruku, oni su mene ovde strpali. Znaš gde je on? Jel znaš, govno Bogorodičino!? E, ne znam ni ja!“
„Nemoj! Nemoj!“, zapomagala je Marija. „Zvaću sestru!“
„Boli me pička koga ćeš ti da zoveš! Zovi Boga! On nek dodje da mi objasni što njegova dupeljubiteljka ne da bednicima ko što sam ja da spavaju! Ti misliš da ja mogu mirno da spavam kad mi se ćefne!? Sanjam moju decu čim oka sklopim! Sanjam kako onom Satani odsecam kurac kojim je tu decu pravio! Hoćeš tebi perčin da odsečem, za početak!?“
Uletele su dve dežurne sestre. Otrgoše Mariju iz njenih ruku. Njoj zavrnuše obe ruke nazad, naguraše glavu skoro medj kolena. Ona kleknu i zajeca.
„Hoćeš li ti da se smiriš ili da te vežemo i bodemo!?“
„Vezuj! Bodi! Bodi, ako za Boga i milost znaš! Bodi samo!“
Čas četvrti:
„Djevo Vladičice Bogorodice, znam da sam nedostojna gledati na Tvoju ikonu, jer su telo i duša Tvoja čisti, i Ti s pravom trebaš da se gnušaš mene. Ali, pošto je Tobom rođeni Bog radi toga postao Čovek da pozove grešnike na pokajanje, to primi moju ispovest o mnoštvu teških sagrešenja, i umoli sina Tvog i Boga, da milost Svoju ukaže bednoj duši mojoj. Veliko mnoštvo bezakonja smeta mi da podignem k Njemu pogled i da sama molim od Njega oproštaj. Nasladivši se mnogim darovima od stvorivšeg me Boga, ja neblagodarna zaboravih sve. Uboga sam u vrlinama a bogata sam u strastima; prepuna sam stida i osuđena od Boga. Mene oplakuju Anđeli podsmevaju mi se đavoli, izobličava me savest, sramote me moji sopstveni postupci; pre smrti ja sam mrtvac, pre suda osuđen sam od sebe, pre beskonačnog mučenja ja se mučim očajanjem…“
Zavezana i valjano nakljukana lekićima za smirenje, ona žena je hrkala sve u šesnaest. Marijino tiho mrmoljenje jedva se čulo od njenog glasnog groktanja. Nekoliko žena iz njihove sobe, potpuno budne, sedele su na svojim krevetima i blenule u mrak sobe. Sve su slušale Marijino mrmoljenje još jedne u beskonačnom nizu molitvi. Zapravo, pokušavale su da slušaju. Nije bilo moguće. Hrkanje je nadglasavalo sve. Iza molitve i hrkanja vladala je grobna tišina. Kad na trenutak ona žena prestade da hrče i Marija da moli, iz sestrinske sobe začu se kako ona starija, krupna, uvek namrgodjena sestra, testeri sve u šesnaest. Kao po komandi, sve one žene spustiše ponovo glave na svoje jastuke. Noći je pretilo da će biti kao suvo drvo oborena.
Čas peti:
„Djevo Vladateljko, Majko Gospoda mog Isusa Hrista, znam ja da sam nečist, oskrnavljen, nedostojan, jer bezakonja moja prevaziđoše meru, postadoše neizbrojnija od peska morskoga. K Tebi pribegavam...“, opet je Marija molila.
Ovaj put nije ustajala iz kreveta. Nije ni glavu dizala s jastuka. Samo je sklopila ruke i zatvorenih očiju šaputala svoju molitvu za peti čas. Neko je, iz sobe pored njihove, tako jako prdnuo, da se Marija sva stresla od jeze. Ne reče „Amin!“. Samo se pokrila po glavi i ućutala.
Čas šesti:
„Djevo Vladičice, Presveta Bogorodice, sveslavna Gospođo moja, Ti si uzvišenija od neba, čistija od sunčane svetlosti, prečasnija od heruvima, slavnija od nebeskih vojski; Ti si pohvala Apostola, propoved mučenika, radost prepodobnika, sijanje podvižnika, zlatna kadionica, svetozarni svetionik, istinski kivot, božanstveni zakon, nesagoriva kupina, procvetala palica Aronova! Ti si stvarno postala palica, a Sin Tvoj Hristos, Bog i Tvorac moj, jeste istiniti Cvet. Ti si po telu rodila Boga Reč, i pre rođenja i po rođenju ostala si Djeva. Tobom smo se mi pomirili s Bogom Ocem kroz Hrista, Sina Tvoga. Ti si pomoćnica grešnicima i bespomoćnima, uteha svetu, zastita siročadi, otkup iz ropstva, potpora monahujućima, nada mirjanima. Ti si trpljenje, zaštita i zaklon udovicama, pohvala radost i venac devojkama. Slavna Vladarko i Gospođo, sakrij me i sačuvaj me, da me lukavi vrag ne izvrgne ruglu...“
Sestra je ušla u sobu.
„Marija, jel ova spavala noćas?“, pokaza glavom na pridošlicu.
„Jeste! Mogu li sad dobiti svoju plavu pilulu?“
„Ne možeš! Znaš da terapiju delimo u sedam sati. I nemoj opet da mi kasniš!“
„Čim izmolim, dolazim!“
„Jebem ti sunce, koliko tih molitvi znaš? Nemaš ni godina toliko koliko ih znaš! Ko te je sve to naučio?“, iščudjavala se sestra dok je otvarala prozor da kroz rešetke udje malo svežeg jutarnjeg zraka. Soba je smrdela na prdež, znoj i ustajao dah.
„Moj verenik!“, ponosno reče Marija.
„Onaj što te je ostavio i pobegao s kurvom?“, upita sestra.
Marija grunu u plač.
„Dobro, dobro! Nemoj odmah da rondaš! Šta sam ti ja rekla za to rondanje!? Ništa pre braka!? Moj kurac ništa pre braka! Da si mu dala pičke, možda bi još bio tu. A možda je i bolje što nisi. Ko zna šta ti je taj prevarant davao…“
„Samo plave pilule, kao ove što mi ti daješ.“, reče Marija kroz suze.
„Jebem ti sunce, i tebi i plavim pilulama! Imaš tek 24 godine, Bog te jebo, derle jedno!“
Marija se naduri.
„Ja sam Vas lepo molila da u mom prisustvu ne vredjate Boga! Nije on kriv što je Veroljub podlegao Sataninim iskušenjima. Ali vratiće se on. Pokajaće se za svoje grehe i sve će opet biti dobro. Ja ću se moliti za njegovu dušu.“
„A za njegov kurac će se već pobrinuti neka kurva.“, progundja sestra i izadje iz sobe.
…
Čas dvadesetprvi:
„Prečista Bogorodice, zastupnice moja, primi molbu nedostojnog sluge Tvog. Verujem, Svebesprekorna, da možes učiniti to i spasti me. Nado moja. Vladičice, zato što sam ja najjadnija od svih pokaži na meni najčudesnije milosti svoje. Ti znaš misli i postupke moje. Tebi nije nepoznata nemoć moja. Tebi poveravam dušu svoju oskrnavljenu gresima. Ti vidiš rane moje, Vladičice; izleči ih, izlivši na njih kaplju samilosti svoje…“
„Kaplja samilosti će pasti na tebe ako odmah spakuješ tu guzicu u krevet!!!“, dreknu sestra i ugasi svetlo u sobi.
Marija je gundjala i dalje. Ostale su se meškoljile ili još uvek šetale po sobi.
„Kako se zoveš?“, upita Marija onu ženu što joj beše počupala kosu prethodne noći.
„Božana. Što pitaš?“, tiho reče ova.
„Baš lepo ime! Vidim da ti je bolje sad. Ti si, u stvari, baš mirna žena. Valjda je i tebe Satana prošlu noć pohodio. Jadna ti. Moliću se za tebe!“
„Boli me kurac! Ako ti se moli, moli se!“
„Stalno koristite te ružne reči, sve vi!!!“, tužno reče Marija i osvrnu se oko sebe.
Nekoliko žena prsnu u smeh. Stadoše joj dovikivati:
„Kurac je lepa reč Marija! Šteta što ti tvoj Bog neće pokazati to. Umrećeš kao devica. Glupačo!“
„I pička je lepa reč! Hoćeš da vidiš moju?“
„Jebačina je najlepša od svih reči. To je u stvari glagol, radnja. Ja bih, na primer, sad pojebala onog brata s K odeljenja! Al ove pizde u belom znaju da jedva čekam da me premeste, pa neće, mamicu im jebem!“
„Ne obraćaj pažnju, Marija dete! Sve su one kurve! Sve bi dupe dale da ih tvoj Bog pojebe!“
„Ja bih mu i bulju dala! Kako sam ovde već pola godine… Pustila bih i djavola da mi rogove nabija!“
„Ja sam lezbejka! Marija, da li je to ružna reč?“
Marija je plakala u svom krevetu, najtiše što može.
Čas dvadesetdrugi:
„Presveta Vladičice Bogorodice, usliši ovu tužnu molbu moju i ispuni je po meri uzdanja mog u jadu svih krajeva zemaljskih. Ugasi žar u telu mom; ukroti buru gneva; istrebi potpuno nadmenost sujetne mladosti. Umanji u srcu mom zla sanjarenja, sejana noću zlim duhom; oslabi svakodnevnu navalu nečistih pomisli. Nauči jezik moj da govori samo o korisnom, a oči moje da vide krasotu vrline…“
„Marija umukni više i spavaj!!!“, dreknu nova dežurna sestra iz hodnika.
„Ne mogu!“
„Zašto?“
„Trebaju mi moje plave pilule! Hoću moju mamu! Gde je moj tata!? Zašto mi niko nije došao danas u posetu? Postim. Nemam šta da jedem. Gladna sam.“
„Pa, imala si ribu za večeru! Što nisi jela?“
„Smrdela je. I ja ne jedem ribu kad postim.“
„A šta jedeš, koji moj kurac!?“, nervozno se obrecnu sestra na nju.
„Mama mi uvek donosi kivi, mango, kikiriki, indijske oraščiće, hleb od celog zrnevlja, humus, avokado…“
„Sestro slatka! Gde ti živiš!?“, izlete sestri dok je gurala Mariju da legne u svoj krevet.
„Na Novom Beogradu, u blokovima. Živim s bakom. Otac i majka mi rade u Nemačkoj. Često dolaze. Razvedeni su. Ne dolaze zajedno. Mama mi uvek donosi sve što poželim. Tata me nekad vodi u svoj stan, na Medak. Tamo bude sa svojom novom ženom i novom ćerkom, kad dodju iz Nemačke. Tako… Nekad sam tamo, nekad odem i kod majke u Nemačku. Ona ima nekog. Greši s njim. Znam ja. Mada ona uvek kaže da joj je to samo prijatelj. Ali venčaće se oni. Neće
u crkvi. Tamo ne mogu. Ona će hteti da ja dodjem na to venčanje… Šta ću ja tamo? A baba je bolesna. I moj verenik mi se javio porukom. Rekao je da mu je žao zbog svega, da nisam razumela, da će sutra da dodje po mene.“
„Bogami će zalud dolaziti! Tvoji roditelji su strogo zabranili da ti prilazi. Policiju moramo da obavestimo ako dodje, samo da znaš!“
„Zašto?“
„Zbog Boga i plavih pilula, Marija! Eto, zato!“
„Nije on kriv! A kad ću opet dobiti svoju pilulu? Doktor je rekao…“
„Znam šta je doktor rekao! Sad spavaj! Ujutro ćeš opet dobiti svoju prepisanu dozu. Budi bez brige!“
„Dobro sestro!“
Čas dvadesettreći:
„Svehvalana Vladičice, izvore milosrđa, bezdano čovekoljublja, vodo živa, Zastupnice grešnih, istinska lozo vinogradna, nebesko blaženstvo, opšte pribežište sviju, živote celoga sveta, odana metežnom i preljubotvornom svetu, ja sam bezbrižna u mislima i postupcima i prazno provodim život svoj. No Ti, sastradalna Mati Božija, nemoj se zgaditi na mene grešnu. Primi moljenje moje koje Ti prinosim oskrnavljenim ustima svojim…“
Čuo se nečiji nerazgovetan glas kako mrmlja nešto i pominje Marijino ime. Onda Marija izgovori „Amin!“ i ponovo nasta grobna tišina.
Čas dvadesetčetvrti:
„Blagodarim Ti, Vladičice Bogorodice, i slavim Te što si mi dala mogućnost da doživim kraj dana…“
Tup udarac odjeknu sobom. Začu se krik, krkljanje, vriska i dreka iz sobe broj jedan.
„Brzo!!! Brzo! Zovi pomoć! Stiskaj taj alarm, jebem ti sunce!!! Auuu! Šta me snadje!!! Zar baš kad ja dežuram, mater joj jebem! Sad ću ruke da joj polomim!!!“
„Osećam bol!!! Osećam bol!!! Neću da osećam bol!!! Čuješ li!? Neću da osećam bol!!!“
Leave a Reply