Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Panika

piše : Rea Sartori

Ponekad se pitam kako sam preživela sve ove godine, kojom snagom volje, kojom to ludošću i kako je uopšte istrajala? Onda ih vidim odrasle i svoje, sposobne da bez mene nastave svoj put. Sve što poželim je da ga ja više nikuda ne nastavljam, da sve stane, da me samo ostave na miru i dopuste mi da umrem. Vek je predug za ljudski život, ovakav kakav je. Već na pola tog stogodišnjeg pakla naprosto ne možeš više.

Anksioznost. Gadna pojava nakon godina u kojima je jedan neustrašivi borac mogao i morao sve. Kao da me pokosiše rodjene rane, sve one za koje mišljah da su zalečene. Hoću priliku za drugi život ili neću život uopšte. Više u ovome nema ničeg za mene. Presušio je. Sve je presušilo. Nema ni ljutnje, ni plača, ni borbe, ni smeha… Samo strašna praznina koja guta mene, jednako praznu. Ne podnosim da me iko dodirne. Svaka bliskost mi je gadna i izaziva u meni napetost, nervozu. Ježim se od pomisli da mi se neko približi. Ne volim sebe. Tako je. Ne volim sopstveni život, ni sebe zarobljenu u njemu. Šta god pokušam da uradim, ne bih li ga nekako ulepšala, iskače iz mene kao sebična zver koja bi sve da otera. Samoća. Ne možeš biti sam na ovom svetu. On nije zamišljen tako. Ugura te u mašinu čim se rodiš i ne pušta te iz nje dok te u prah ne samelje. Logično je da se zapitam, pa čemu onda život? Valjda da bih, tako samlevena i dovedena do samog kraja sebe same, shvatila koliko i zašto ta vrsta života nije bitna. Pretpostavljam da moram dalje. Ovi okviri u kojima sam sada, samo su lanci, teške bukagije za nekog ko ni sebe ne može više da nosi. Treba mi više. Treba mi poriv koji iznova razgoreva ovu skorelu krv u venama. Telo mi reaguje na ono što se dešava u meni. Truje se. Lomi. Razboljeva se i umire. Misle, živ si. A nisi. Umrtvio si se još onda kad su ti popljuvali sva ona sveta i prelepa osećanja koja si gajio. Kao kužan hodaš svetom. Kao trula vučem se kroz ove mrtvačke odaje. Ponekad poverujem da sam živa spakovana u mauzolej iz kog izlaza nema. I ne tražim ga. Ne spopada me panika zbog toga. Uspaniči se nešto u meni tek kad sebe silom nateram da pokušam da živim. A sila i život ne idu zajedno. 
Ljubav. Smešna reč bez ikakvog bitnog značenja. Samo reč. Može se napisati markerom na prljavom zidu javnog wc-a. Koga je briga!!!
Moram da zaspim. Moram da zaboravim. Uzimam bromazepam. Borim se za dah. Anksioznost. Panika. Strah. Beznadje. Ništa više nema svrhu. Možda samo zaborav. Čvrsto ću zatvoriti oči.

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: