Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Pevačica

piše : Rea Sartori

Ostavi me više tih priča o poštenju i ugledu, o sranjima kako će ljudi da me vide, kako će tebe da vide zbog mene! Odjebi s tim više! Meni je ljudi pun kurac! Osudjivali su me i dok sam bila svetica. Znaš li kad sam bila najveća kurva u očima sveta? Ja ću da ti kažem. Onda kad sam bila nevina, onda kad još nisam umela ni da se ljubim. Jebeš ti to, prijatelju! Svet je kurva a ne ja.

 

Pevam i pevaću! Živim od toga, to me leči. Povredjivali su me kad sam bila slaba, ranjiva. Što se sad ne usudjuju? Pa, zato što me sad ne mogu dodirnuti svojim zlom, svojom malogradjanskom logikom. Zavide mi i ćute. Šta pričaju okolo? Ma, zabole me! Dela govore i za mene i za njih. Ja radim krvavo da bih preživela. Umem da pevam, volim da pevam. Sve ih zabavljam dok bleje vikendom po kafićima, onda mi tapšu. Posle odu svojim kućama i ispredaju priče o tome kako takav posao, noćni posao, može da radi samo osoba labilnog morala. Koliko je to licemerno? Koliko? A nisam ja ta koja se kreše okolo s kim stigne, nisam i ti to znaš. Nemoj da mi popuješ više. Ja svoju kćer hranim ovom gorkom korom hleba, ima sve odlične ocene u školi, dobar je čovek u njoj. Šta misliš, zašto? Zato što sam loša osoba, loša majka, šta li? Jesam samohrani roditelj i ne stidim se toga, naprotiv.

Moj bivši muž je bio skorojević s kojim ne znam ni kako završih u braku. Mladost valjda, ne znam. Najpametniji potez u mom životu je bio taj razvod čoveče! Ostadoh na ulici, bukvalno. Izborila sam se. Pevam po barovima sa svojim ortacima, muzičarima. Oni me razumeju, prihvataju, pomažemo se uzajamno. Valjda isti hleb jedemo pa se zato i čujemo i vidimo ko ljudi. Ovaj prokleti, dokoni svet, koji svemu sudi po spoljašnjosti, mene ne zanima. Odavno sam digla ruke od toga da trebam svetu udovoljiti. Udovoljavam samo sopstvenim aršinima. Nisu oni, ti moji aršini, baš blagonakloni prema meni, ne zavaravaj se! Stroga sam prema sebi više nego što možeš da zamisliš. Ne dopuštam nikom sem Bogu da mi sudi. Imam pravo na to. Ja nikog ne povredjujem, oni mene povredjuju svojim jezičinama jer nemaju preča posla nego da palacaju. Hoćeš da zaštitiš sebe od abrova? Samo napred! Slobodan si da kažeš da me nikad nisi ni poznavao! Samo me obavesti, da znam da me se stidiš i da ne želiš da iko zna ko sam ti ja. Neće ni znati a nećeš mi više ni biti ništa. Ne moraš ti da budeš prijatelj tamo nekoj pevaljki ako je to bruka.

Navikla sam ja na to, srećo moja. Takav primitivizam me prati oduvek. Navikla sam da ljudi beže od pevačice i samohrane majke. Na ovom svetu su slabiji uvek izloženi nekakvoj torturi, makar i prećutnom izopštenju iz “poštenog sveta”. Nisam ja željna nikoga da mi prebacuje kako je moja istina, od koje ne bežim, zapravo kužna. Istina nije ni ružna, ni kužna, nego je istina. Ako ti istina smeta, ako remeti taj tvoj divni poredak laži, slobodno idi. Ja imam previše godina da bih se trošila na ugadjanje svetu i njihovim normama. Sve sam u životu sama zaradila, za sve se sama izborila, sve sam uspehe i neuspehe skupo platila. To je moj život, to sam ja, pevaljka, pevačica, kako god hoćeš. To je moja umetnost življenja, moja sudbina. Šta sam kome skrivila, koga sam dirala? Šta sam ja to tako nemoralno uradila pa mi ti sad govoriš kako nije dobro što sam pevačica i radim noću?

Ostaviću loš utisak? Pred kim? Pred onima koji bi da doživotno diktiraju svima ostalima kako treba da žive, kako da govore, kako da se ponašaju, kako da se oblače, kako da vaspitavaju decu? A onda, iza kulisa, ko poslednji kulovi, rade sve ono za šta optužuju ljude poput mene, ljude koji žive svoj život bez laži i ne stide se sami sebe. Zato i pevam blues, duša mi se pretvorila u blues, život mi je oduvek i samo blues. Ovaj dvolični svet je od mene načinio ženu koja samo blues ume da peva. Tugujem jer je sve oko mene laž, prokleta laž! Kako će iko do nečeg vrednog stići prateći lepo upakovanu laž i prihvatajući je kao svoje jedino merilo? Kako? A onda ja ne valjam jer se ne libim da budem ja, sa osmehom i pesmom na usnama. Eto, ne libim se!

Ponosna sam na to u sebi, na tu sirovu istinu koje se ne odričem i nikad neću. Vidi šta ćeš! Od volje ti! Sad stvarno moram da idem. Još ću zakasniti na svirku objašnjavajući tebi kako me u zadnje vreme ne vidiš. Možda i ne želiš da me vidiš, možda nikad to i nisi želeo. Možda ti samo radoznalost nije dala mira pa si čačkao. Možda je tebi baš lepo u tom lažljivom svetu koji te okružuje pa ti se nešto baš i ne talasa. Razumem ja to. Nisi ni prvi, ni poslednji, koji tako živi. Lakše je tako, znam.

 iz zbirke priča : “Samo za tebe lady peva blues”

Leave a Reply

%d bloggers like this: