Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Pitanja i odgovori

piše : Rea Sartori

 

Andjele, tek sam pristigla sa Zemlje i još su mi prejake emocije. Šta se to dešava? Šta to ljudi rade? Sve je tako bolno dole, čak i sećanje na bol predugo traje.

Kad čoveku daš moć, onda vidiš kakav je, koliko se još straha u njemu krije. Strah se najlakše preodeva u zlo. Materijalni svet je svojevrsna moć. Istina, ta moć je varljiva. Čovek to zanemaruje. Sama mogućnost da je opipljivo sve dovodi do bezbroj iskušenja. Zaboravljanje suštine svakog tog bića, njegove esencijalne postojanosti, budi strah. Neizvesnost, nesigurnost, ranjivost, potpuna izloženost spoljnim uticajima, mogućnost da sam o svemu promišlja i odlučuje, samo su budjenja svih slabosti koje duhovni svet ne pokazuje. Savršenstvo se ne može dostići. Njemu se samo stremi.

-Šta je onda savršenstvo? 

Savršeno je kada uspevaš da ostaneš na putu dobra i učenja, kada napreduješ i prevladavaš uspešno samoga sebe, sve svoje nesavršenosti.

-Kako mi to učimo?

Kroz lično, kroz bol.

-Šta je meni donela bol iz II svetskog rata? Grozno se osećam čak i sad. Čini mi se da još i ta bol nije minula a novu sam propuštala kroz sebe.

Upravo to, empatiju, još bola.

-Ima li granice do koje se može ići? Da li postoji mogućnost da negde prevršimo meru i raspadnemo se.

Nažalost, postoji. Igramo po tankoj žici.

-Šta biva onda?

Polude, izgube razum sasvim. Ne može duhovno biće da podnese baš svaku količinu bola. Zavisi, od stepenika na kojem se nalazi. Što se više penješ, više vidiš, više boli. Ali, tim laganim penjanjem, savladava se tehnika razumevanja tog trpljenja, tehnika sagledavanja njegovog smisla.

-Zar nije smisao sazdan već u samoj smrtnosti?

O tome i govorim.

-Životinje? Pitanje koje često zaboravljamo…

Pametno, mala! Pa pokušaću da ti objasnim. Reči su slabo sredstvo komunikacije. Znaš da postoje daleko bolji načini.

-Znam.- odgovaram.-Ovo nije zbog mene.

U redu, razumem.-smeška se Andjeo.-Zapravo su to duše kojima treba nešto drugo. Treba im primarno poimanje života na Zemlji. Nisu imali prilike da se susretnu s tim u svom razvoju. Govorim o divljem svetu. Divlje shvati pod navodnicima. Tu postoje, takodje, različiti stepeni savladavanja materijalnog života.

-A domaće živuljke? Naši kućni ljubimci, šta je s njima? Ima li tu razlike?

Ima. Ta razlika je važna višestruko. Zapravo je životinjsko bitisanje na Zemlji daleko komplikovanije od ljudskog. Njihovi zadaci su suptilniji od zadataka običnog čoveka. Pas će biti kraj čoveka da bi mu u nekom trenutku bio mali andjeo čuvar. Mačka će pokušati čoveku da prenese mudrost o njegovom iskonskom biću i lečiće ga od mnogih bolesti. Ptica će učiti čoveka o radjanju i umiranju, o lepoti. Svako od njih ima svoj prelepi zadatak, nimalo lak. Čovek je slep i gluv, uprkos tome što ima oči i uši. Možda i zahvaljujući tome.smejao se Andjeo.

-A krave, koze, ovce?-motala sam pitanja glasno kroz vrzino kolo otvorenog uma.

Ah, kad bi čovek samo otvorio svoj um, svoju dušu…negodovao je s vidnom razočaranošću Andjeo.

-Zar ne može na neki manje bolan način da se uči?

Može ali se tako uče druge stvari.

-Toliko toga bih te pitala. Kristalna i indigo deca? Nove generacije klinaca koji funkcionišu virtuelno? Otkud najednom jezik kojim govore sva ta deca? Otkud baš da je to engleski?

Ti bi da ti otkrivam budućnost na Zemlji?-podiže obrvu Andjeo i šeretski me pogleda.

-Zašto da ne?

Zato što je slutiš. Ne veruješ sebi?

-Pa, ne znam. Nisam ti. Valjda nemam hrabrosti za tako nešto.-rekoh smušeno.

Pa, imaj! Valjaće ti. Nećeš se smucati nebesima i hvatati zjala doveka. Mora da se radi.zadirkivao me je.

-A, ne! Ne ganjaj me! Pusti me da odmorim.

Rekla si da ćeš biti krava, na Novom Zelandu.

-Dobro sad…-počeh da vrdam.

Nije važno na kojim pašnjacima, jel da? Mislila si ipak na nebeske pašnjake dok si govorila o kravi.

-Uvek mislim na nebeske pašnjake. Ostalo je samo zgodna šala.Nego, dok me još drži, hoćemo li spasiti svet?

Misliš pritom na Zemlju? Pokušaćemo. Ako ne postoji, ničemu i ne služi, zar ne?

-Od čega zavisi?

Od tvog i nekih drugih, budućih života. Od naučenih lekcija iz prošlosti. Od sveukupne promisli. Možda dodjemo do zaključka da postoje bolji oblici, bolji načini. To ni ja ne mogu znati. Opcije su uvek prisutne, kako na nebu, tako i na Zemlji. Mi uvek sami biramo put kojim ćemo ići.

-Ali cilj nam nije uvek vidu dostupan.-progundjah.

Moramo ga zamisliti i u njega verovati. On se doseže, nastaje našim putovanjem k njemu.

-Komplikovan si ti, Andjele!

Nisam. Sve je jednostavno kad se ne govori. Ti si tražila da koristimo taj primitivni način komunikacije, jezik.

-Pa, neki ljudi veličaju reč…-sama za sebe krenuh da govorim.

Reč nije nevažna. Naprotiv. To jeste jedno od sredstava. Ipak, suštinsko razumevanje svega ne može se postići rečima.

-Nego?

-Ne zamajavaj me. Duša si.-nasmeja se on i nestade medj oblake.

Dugo sam stajala pored Izvora. Trebalo je sve sprati, vode se napiti, odmoriti. Činilo mi se da odmora nema, da nema potpunog spiranja i gašenja žedji. Kako je vreme promicalo kraj mene, smešeći mi se bezobrazno, zajebantski, tako sam sve više osećala ispunjenost i mir.

-Gospode, šta je to tako lepo što me prožima?-pomislih.

-Ljubav, dete moje.

iz zbirke priča : “Vila bestragija”

Leave a Reply

%d bloggers like this: