Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Pogled sa prozora

     “Sigurna sam samo u ono što ne mogu sebi da priznam“, rekla je poluglasno u začetku dana koji bi trebalo po svemu da bude nov. Časovnik se cele noći zaustavljao u nepravilnim razmacima i ona je postala svesna toga tek nakon što se nekoliko puta probudila. Neka deca se bude noću, onda kada nije prijatno buditi se. Ovoga osvita kiša je brazdala prozore. Kapi su usecale rečna korita po površini stakla, slike su se ljuštile sa horizonta, a pukotine se otvarale posred koncentričnih krugova vode. Vrela šolja na stolu pored kreveta odavala je miris mentola koji je širio dušnice. Poneki prolaznik nazirao je njen obraz i njene dlanove na oknima u plavetnilu jutra.

     Sedam slanih krugova. Sedamnaest sati prošlog sna. Toliko ih je izbrojala na bledim šarama tepiha po kojem su vrile senke previranja zavesa. “Najveći strah žene koju volim je da će mi drvo izrasti iz kičmene moždine. Sada, kad je presečen svaki dotok vazduha, bojim se da iz ove čaure nema izlaska. Možda se ovoliko loših stvari dešava da bih brže odrasla.” Juče su se ponovo smenjivala dva pola postojanja i ona je odustala od traženja odgovora. Najlakše je božju volju tražiti u postupcima očajnika, u nečijem usudu koji postaje uteha srećnima. Istina se nalazi na mestu preseka paralelnih tokova  tuđih mišljenja.  Hladno je. I spolja i iznutra. Pusto je. I spolja i iznutra. Oblaci gube svoje oblike. Vetar kida beli til po ulicama i flešbek iz srži slepoočnica: Sedeli smo, kao i svakog jutra, na rosi pred vratima, razgovarali mislima. Milioni posle nas su došli, milioni pre nas su ih nadživeli, čitali lisičje tragove, svet rotirali. Svet koji posrće, koji stagnira, koji se premeće i prekriva lice rukama. Zenice su bile provodnici svetlosti. Spektar agresivnosti učinio je da se ne razlikujemo od sopstvenog mesa. Bilo je momenata kada smo bili zadivljeni svojim ništavnostima, kad lančana aktivacija gneva već tinjala nam je u kostima. Dah, ubrzan, produbljen od bežanja, odzvanjao je za nama.

     Posle kiše nebo je boje bolničke posteljine. Muzika dopire odnekud sa radija. Bal pred najizmišljenije vesti i prognoze vremena. “Imamo samo dezinformacije i zato smo siromašni. Siromaštvo zahteva svest o svom položaju. Svest, svest, masivne blokove svesti i žice slobode nad provalijama. A žicu slobode je najlakše steći oko nadlanice i preseći nabubrelu žilu.” Prozore je oslobodila trganjem zavesa. Gust sjaj se slivao sa zidova kuća. Raskrilila je vitraže od namreškanog stakla, naslonila se na zid tik uz bravicu prozora. Ljudi na ulicama su pričali o stvarima na granici između nevaspitanja i oslobađanja. Tuđe reči nam menjaju značenja iako ih ne razumemo. Ispod zapuštenih obrva podrhtavala su dva spuštena kapka pod razlivenom svetlošću zatvorenim raljama trepavica. “Svet u suštini i nije toliko okrutan, samo moraš biti stalno u pripravnosti – još jedna vlat u komešaju kosmosa, saučesnik u kolektivnom snu, posmatrač na festivalima teatralnosti i intelekta ravnodušnih buntovnika i razgovornih mislilaca.” Otvorila je oči da bi videla rumenilo na preostalim naborima neba. Nema zvukova nad krošnjama. Tu je samo bol poput onog bola koji oseća nakon buđenja.  Sunce joj je u očima i ta toplina je sasvim dovoljna.

     Devojka sa prozora zna da još uvek nema misao koja obuhvata sve zagonetke, koja razrešava sve sumnje. Ona i dalje samo definiše pojmove i uviđa njihove odnose. Budi se samo kad niko ne gleda i kad se to od nje ne očekuje. Ugradila je svoj život u niz nepovratnih momenata i ispunila svet svojim ogledalima. Životne sile su drhtale pred njenim namerama protegnutim do dubine. Tišina koja u nepovrat ruši i satire donosi krah autodestrukcije. Navukla je zavese i odahnula. Sedela je u senci neprimetna.

Milica Prodanov

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

Song Image
%d bloggers like this: