Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Ponekad vidim

piše : Rea Sartori

Sometimes I see me dead in the rain.” 
 J.D. Salinger, Franny and Zooey

 

Obukla je bes i izašla na ulicu. Ogrnula se vriskom umesto plačem i prošetala svetom. Danas je karneval u ovom gradu mračnih tajni, u ovom gradu laži i prevara. Danas je taj šareni karneval, dan kad se svi oblače i šminkaju kao lutke iz izloga, kad hodaju kao paradni konji. Zove se Fanny. Ne nije ona ni Franny, nije ona ni Zooey. Ona je Fanny, jebeni karneval u venama. Otvara telefon. Android kaže da ima ravno 600 prijatelja. Android ne zna da će padati kiša kad se karneval utiša, kad tama pokrije lica od pudera i oči od staklenih klikera. On nema pojma da ona ima samo jedno ime upisano u svojoj tajnoj memoriji, tamo gde čip još uvek nema pristupa, tamo gde ni zlatna poluga ne može da potplati carinicima za ulazak. Smrt na kiši je tako lepa stvar, skoro kao nekakva relikvija, osvetljena bolnom svetlošću providjenja koje joj podmeće nogu iz dana u dan. Prokleto hodanje unazad će joj jednom doći glave. Podmestiće joj rupu, kao grobnicu u koju se lako upadne a nikad ne izadje. Nosi Fanny jedan žuti i jedan crveni kišobran u svojoj velikoj torbi za snove. Nosi ih ali ih ne poteže pred ljudima koji se smeju i lepo se oblače. Nosi i par fotografija na kojima se vidi on, tako lep, kao sam san o životu koji nema u sebi  psovke na Boga, ljude, život. Ima osmeh, ima zdravicu u rukama, napisanu u kodovima. Ima i njen bol. Ljubav se prečesto izjednačava s bolom i suzama. Kiša će. Umreće. Neko spava u krevetu kraj njene boli koja ne prestaje, kraj rane koja će joj pojesti utrobu i sve žensko što je ikad imala. Gromovnik je njen drug  u danima očaja. Tad ode gde je Bog spustio dupe na isledničku fotelju i čeka da je čuje.

Kome ti ovo radiš i zašto, jebote? Koji sam karmički zakon prekršila kad moram na ovakve muke? S jedne strane karneval tuge, s druge očaj i žuto cveće mog nedosanjanog sna. Kome sam ovakva potrebna? Kome? Sjebana sam od želje, od nade, od čekanja, od nemanja mogućnosti da pobegnem od zidova i sebe same. Pusti me, Gospode! Pusti me da  se sakrijem i ućutim umirena jednom za zanavek! Gde mi je on?

Bog se snuždi i kaje se. Nekako mu žao tog lica klovna koje se pojavi kod njegove  devojčice.

Hodaj mila i plači ako moraš! Hodaj i ne boj se! Zna on sve tvoje puteve, sve psovke, sva bojišta sa sobom, sve uzdahe i umore. Hodaj mila i čekaj njega, čekaj mene! Stići ćemo te, na nekom raskršću koje nas odvaja od besmisla i ljubavne priče koja postoji.

Fanny tad ustaje. Razmazana maskara se kotrlja sa suzama. Ona izvadi žuti kišobran i baci na sred ulice da vrišti svojom bojom ljubomore. Čovek je biće s manama. Čovek je biće što klecne pred obmanama. Čovek je biće strahovitih emocija i kad voli sve se u njemu raspada. Šta je smrt? Šta je hladna telesina u grobu gde crvi izjedaju udove spram ovog raspadanja od ljubavi? Ništa. Smešna strana nikad napisane istorije. Iskoristila je žuti kišobran da se po njemu, bednom i gadnom, isplače. Šutnula ga je s gadjenjem. Čovek se sam sebe gadi nakon užasnih bolova, kad se vidi raščerečen pred kasapima, pred operacionim stolom gde iz njega hitno vade kancer nepoznatog porekla i namene. Izvadila je crveni kišobran jer je prošla ponoć i samo su prljave ulice ostale iza karnevala gluposti i usamljenih ljudi u gomili. Plakaće ispod njega, tiho, skriveno, da niko ne čuje. Tužiće za njim kao mlada za mladoženjom koji nikako da stigne. Vidi najednom sebe u belom, kako se svlači i bono naga pred njega staje. Ne govori. Sve govore njene oči. Sve govori bolna i stidna ljubav iz nje.

Volim te, užasu svih mojih dana i noći! Volim te i čitam tvoje grafite po zidovima prljavog grada. Volim te i živim zato što ti se još uvek nadam. Volim te kao da se borim za dah dok te molim da dodješ i uzmeš me zanavek. Volim te i molim te da me voliš, dušom, srcem, svim svojim bićem. Ko ker sam se spustila da ti stope ližem. Nije me čak ni sram! Možda ću sutra da umrem. Hoću da znaš koliko sam očajna u ovoj ljubavi, koliko mi trebaš a nema te. Koliko gledam niz put posut karnevalskim šarenim papirićima, a nema te. Gde slaviš ovaj dan moje patnje za tobom? Gde nazdravljaš mom nedostajanju i čežnji za tobom? Gde se smeješ bez mene?

Prećutala je sebi samoj još čitav niz pitanja koja se usecaju u kožu kao da neko po njoj nemilosrdno tetovira reči magijske pesmice. Prizivanje kiše i ništa više! Karnevalski dan prodje kao batinanje. Od tih rana koje peku uskoro prestaje da se oseća krvoliptanje i krici razderane kože. Posle se samo skutriš u svoje neosećanje samoga sebe i drhtiš kao prut na nemilosrdno snažnoj vetrometini. Nema ničega sem nade. Nada izjeda kao sona kiselina. Nada je prokletinja od koje se sigurno umire u bolovima, u grčevima, u roptanju nad životom koji ne ferma vreme pod našim prstima.

Ostariću ti sasvim! Osedeću sasvim ispod ovog krvavo crvenog kišobrana. Zagrli me. Noć je kao crna utvara. Noće smrdljiva i odvratna. Noće je zarazna boleština od koje kašljem i grčim se. Zagrli me. Zagrli me.“- govorila je.

Prazna soba. Nedobo. Pod kišobranom plače i spava. Pod tim karmin nebeskim svodom ona drhti dok sanja njegove poljupce, dodire, usne, oči, osmeh. Sutra će zvoniti sat u pet. Otvoriće oči i neće biti sigurna da li je mrtva ili se probudila. Poželeće makar jedno jutro u kojem se budi kraj njega i plače od neverice, od tog osećaja da je moguće sve, da ljubav postoji, da je on tu, kraj nje. Bog se naginje i šapće joj na usnulo uho:

Fanny, sve je to smešno na kraju, sećaš se? Sve je to samo uvertira u ljubav, ne boj se!

Nju trese groznica, cedi kroz suve usne:

Jebi se i ti, Gospode!

 

iz zbirke priča : “Prepelica”

 

(Visited 41 times, 1 visits today)

Leave a Reply

%d bloggers like this: